Piše: Milan Vidojević

Prva teroristička akcija Abu Nidala

Jaser Arafat, koji je takođe bio u Alžiru, našao se u neprijatnoj situaciji. Izdao je saopštenje osuđujući napad kao "zaveru protiv palestinske revolucije" i obećao da će kazniti krivce. U Fatahu su znali da je Abu Nidal bio izvršilac a Irak sponzor. Nekoliko dana kasnije, Abu Ijad i još jedan od lidera Fataha, Mahmud Abas (konspirativno ime Abu Mazin), odleteli su za Bagdad da to rasprave sa otpadnikom ali su ustanovili da moraju da razgovaraju i sa Iračanima. Kada je Abu Mazin žučno krenuo da kritikuje Abu Nidala, prisutni irački funkcioner se umešao u razgovor:

"Zašto napadate Abu Nidala?" upitao je. "Ova operacija je bila naša! Mi smo tražili da je izvede za nas." Ni manje ni više. Abu Mazin je bio toliko besan da je bez reči ustao i izašao. Za njim su izašli i ostali. Bilo je sada jasno i Arafatu i ostalima da se njihov čovek u Bagdadu stavio u službu Iračana.

Oktobarski rat 1973. godine se u arapskom svetu uvek smatrao arapskom pobedom koja je izbrisala poniženje iz 1967. Arapi se sećaju uspeha sa početka oktobarskog rata, kada su Egipat i Sirija uhvatili Izrael na spavanju i probili njegovu odbranu na Suecu i Golanskoj visoravni. Drugi deo rata, kada je usledila kontraofanziva Izraela, manju spominju. Dokazavši da mogu da se bore i osetivši ukus polovične pobede, mnogi Arapi su mislili da konflikt sa Izraelom treba okončati jer je to crpelo njihovu energiju više od trideset godina. Želja za mirom bila je opšteprisutna a u centru je bio Arafatov PLO. Pošto su Arafat i njegovi saradnici imali nameru da krenu diplomatskim putem, terorizam više nije bio u prvom planu i trebalo je ohladiti usijane glave u sopstvenim redovima. Na tom putu tri značajna koraka su načinjena.

Prvo, na sednici Palestinskog nacionalnog saveta, održanog u Kairu juna-jula 1974. godine, Jaser Arafat je uspeo da se izbori za politički program od deset tačaka u kome je ključna odluka prihvatanje principa da PLO treba da ostvari "nacionalnu suverenost" na bilo kojoj "oslobođenoj" teritoriji. Bio je ovo prvi formalni signal da su Palestinci spremni da odustanu od maksimalističkih zahteva i zadovolje se malom državom na Zapadnoj obali i u Gazi.

Drugo, na Arapskom samitu u Maroku, oktobra 1974. godine, Jaser Arafat se izborio za prihvatanje stava da će "PLO biti jedini legitimni predstavnik palestinskog naroda." Ova fraza, "jedini legitimni predstavnik," imala je za cilj da zauzme stav da PLO pregovara o povratku Zapadne obale, umesto kralja Huseina.

Treće, na talasu ovih uspeha među arapskim zemljama, Arafat se obratio 13.novembra 1974. godine sa govornice Generalnog zasedanja Ujedinjenih nacija i doživeo ovacije. Još jednom je dao signal da je spreman na političku nagodbu sa Izraelom.

Ako niste Palestinac teško ćete razumeti kako je negativno ocenjen ovaj pragmatizam među političkim romantičarima i neodgovornim vođama ekstremnih organizacija koji su insistirali na borbi, u kojoj nisu imali šansu na pobedu. Oni su Arafatove ustupke smatrali za izdaju interesa palestinskog naroda i nisu bili spremni da prihvate kompromis po kome bi dobili mini državu.

Žorž Habaš, šef PFLP, bio je na čelu onoga što se zvalo Front odbijanja, saveza onih koji su bili za nastavak oružane borbe. Formalno je stvoren na konferenciji u Bagdadu, oktobra 1974. godine, od organizacija i frakcija PFLP i njene frakcije koju je stvorio Ahmed DŽibril, koga je podržavala Sirija i koja se zvala PFLP-Generalna komanda i jedne iračke tvorevine pod imenom Arapski oslobodilački front. Abu Nidal je bio najžešći "odbijač" na palestinskoj političkoj sceni, iako se nikada formalno nije priključio Frontu odbijanja. Bio je zauzet stvaranjem svoje tajne organizacije i tu je bio u prednosti nad ostalima jer je bio omiljeni saradnik Iraka. NJegovu poziciju je pojačavao lični animozitet između Jasera Arafata i Hasana el-Bakra, koji je palestinsku borbu smatrao neodvojivom od istorijske misije njegove BAAS partije. Arafatovo opredelenje da traži sam mirno rešenje palestinskog problema pojačalo je postojeću netrpeljivost, pogotovo što je postojalo dugogodišnje rivalstvo Iraka i Sirije koje datira od velike šizme BAAS partije iz 1966. godine, od kada ove dve zemlje i partije nastupaju rivalski, podupirući svaka svoje frakcije unutar palestinskog pokreta, pa je Sirija čak imala svoju organizaciju među Palestincima, Al-Saika (Grom). Tako je Abu Nidal bio logičan izbor Iračana.

Arafat i centralni komitet Fataha bili su razljućeni Nidalovom nelojalnošću. Još od 1971. godine nekoliko su puta pokretali postupak za njegovo smenjivanje ali je te poteze uvek zaustavljao Abu Ijad, s nadom da još uvek može zadržati Abu Nidala. Sada se odluka više nije mogla odlagati. U Bagdad je krenula delegacija na čelu sa Abu Mazinom, koga su pratili Abu Ijad i Abu Daud, sa ciljem da smene Abu Nidala sa mesta šefa misije PLO u Iraku. U tajnom kontaktu sa Abu Nidalom, Abu Ijad je još jednom pokušao da ga politički spasi od smenjivanja, nagovarajući ga da prizna svoje greške i zamoli Abu Mazina za još jednu šansu. Činilo se da će Abu Nidal, podučen kako da nastupi i govori da se još jednom provuče ali na sastanku je istupio u svom stilu, arogantno, ne priznajući greške, tako da je postiđeni Abu Ijad napustio sastanak.

Više nije bilo povratka i 26.jula 1974. godine palestinska novinska agencija WAFA zvanično je objavila da je Sabri al-Bana, "poznat kao Abu Nidal," smenjen sa mesta predstavnika Fataha u Bagdadu.

(nastaviće se)  

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.

Abu Nidal - terorista u najam (7)! Više o tome OVDE.

Izvor: Pravda