Пише: Милан Видојевић
Прва терористичка акција Абу Нидала
Јасер Арафат, који је такође био у Алжиру, нашао се у непријатној ситуацији. Издао је саопштење осуђујући напад као "заверу против палестинске револуције" и обећао да ће казнити кривце. У Фатаху су знали да је Абу Нидал био извршилац а Ирак спонзор. Неколико дана касније, Абу Ијад и још један од лидера Фатаха, Махмуд Абас (конспиративно име Абу Мазин), одлетели су за Багдад да то расправе са отпадником али су установили да морају да разговарају и са Ирачанима. Када је Абу Мазин жучно кренуо да критикује Абу Нидала, присутни ирачки функционер се умешао у разговор:
"Зашто нападате Абу Нидала?" упитао је. "Ова операција је била наша! Ми смо тражили да је изведе за нас." Ни мање ни више. Абу Мазин је био толико бесан да је без речи устао и изашао. За њим су изашли и остали. Било је сада јасно и Арафату и осталима да се њихов човек у Багдаду ставио у службу Ирачана.
Октобарски рат 1973. године се у арапском свету увек сматрао арапском победом која је избрисала понижење из 1967. Арапи се сећају успеха са почетка октобарског рата, када су Египат и Сирија ухватили Израел на спавању и пробили његову одбрану на Суецу и Голанској висоравни. Други део рата, када је уследила контраофанзива Израела, мању спомињу. Доказавши да могу да се боре и осетивши укус половичне победе, многи Арапи су мислили да конфликт са Израелом треба окончати јер је то црпело њихову енергију више од тридесет година. Жеља за миром била је општеприсутна а у центру је био Арафатов ПЛО. Пошто су Арафат и његови сарадници имали намеру да крену дипломатским путем, тероризам више није био у првом плану и требало је охладити усијане главе у сопственим редовима. На том путу три значајна корака су начињена.
Прво, на седници Палестинског националног савета, одржаног у Каиру јуна-јула 1974. године, Јасер Арафат је успео да се избори за политички програм од десет тачака у коме је кључна одлука прихватање принципа да ПЛО треба да оствари "националну сувереност" на било којој "ослобођеној" територији. Био је ово први формални сигнал да су Палестинци спремни да одустану од максималистичких захтева и задовоље се малом државом на Западној обали и у Гази.
Друго, на Арапском самиту у Мароку, октобра 1974. године, Јасер Арафат се изборио за прихватање става да ће "ПЛО бити једини легитимни представник палестинског народа." Ова фраза, "једини легитимни представник," имала је за циљ да заузме став да ПЛО преговара о повратку Западне обале, уместо краља Хусеина.
Треће, на таласу ових успеха међу арапским земљама, Арафат се обратио 13.новембра 1974. године са говорнице Генералног заседања Уједињених нација и доживео овације. Још једном је дао сигнал да је спреман на политичку нагодбу са Израелом.
Ако нисте Палестинац тешко ћете разумети како је негативно оцењен овај прагматизам међу политичким романтичарима и неодговорним вођама екстремних организација који су инсистирали на борби, у којој нису имали шансу на победу. Они су Арафатове уступке сматрали за издају интереса палестинског народа и нису били спремни да прихвате компромис по коме би добили мини државу.
Жорж Хабаш, шеф ПФЛП, био је на челу онога што се звало Фронт одбијања, савеза оних који су били за наставак оружане борбе. Формално је створен на конференцији у Багдаду, октобра 1974. године, од организација и фракција ПФЛП и њене фракције коју је створио Ахмед Џибрил, кога је подржавала Сирија и која се звала ПФЛП-Генерална команда и једне ирачке творевине под именом Арапски ослободилачки фронт. Абу Нидал је био најжешћи "одбијач" на палестинској политичкој сцени, иако се никада формално није прикључио Фронту одбијања. Био је заузет стварањем своје тајне организације и ту је био у предности над осталима јер је био омиљени сарадник Ирака. Његову позицију је појачавао лични анимозитет између Јасера Арафата и Хасана ел-Бакра, који је палестинску борбу сматрао неодвојивом од историјске мисије његове БААС партије. Арафатово определење да тражи сам мирно решење палестинског проблема појачало је постојећу нетрпељивост, поготово што је постојало дугогодишње ривалство Ирака и Сирије које датира од велике шизме БААС партије из 1966. године, од када ове две земље и партије наступају ривалски, подупирући свака своје фракције унутар палестинског покрета, па је Сирија чак имала своју организацију међу Палестинцима, Ал-Саика (Гром). Тако је Абу Нидал био логичан избор Ирачана.
Арафат и централни комитет Фатаха били су разљућени Нидаловом нелојалношћу. Још од 1971. године неколико су пута покретали поступак за његово смењивање али је те потезе увек заустављао Абу Ијад, с надом да још увек може задржати Абу Нидала. Сада се одлука више није могла одлагати. У Багдад је кренула делегација на челу са Абу Мазином, кога су пратили Абу Ијад и Абу Дауд, са циљем да смене Абу Нидала са места шефа мисије ПЛО у Ираку. У тајном контакту са Абу Нидалом, Абу Ијад је још једном покушао да га политички спаси од смењивања, наговарајући га да призна своје грешке и замоли Абу Мазина за још једну шансу. Чинило се да ће Абу Нидал, подучен како да наступи и говори да се још једном провуче али на састанку је иступио у свом стилу, арогантно, не признајући грешке, тако да је постиђени Абу Ијад напустио састанак.
Више није било повратка и 26.јула 1974. године палестинска новинска агенција WАФА званично је објавила да је Сабри ал-Бана, "познат као Абу Нидал," смењен са места представника Фатаха у Багдаду.
(наставиће се)
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Абу Нидал - терориста у најам (7)! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда