– Nismo li se u to uverili i ovih godina u času kad se tadašnja vlast u Crnoj Gori odrekla svoje nacionalne prošlosti? Lozinka „Ne damo svetinje“ nije značila samo ne damo hramove, već i ne damo jezik, pismo, ime, istoriju i pamćenje– kazao je Bećković u intervjuu za Glas Srpske.
Govoreći o kapeli na Lovćenu, Bećković kaže da je to NJegošev amanet i zavet blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija.
– “Sumrak Lovćena”, kako je svoju sliku nazvao Petar Lubarda, bio je i sumrak Crne Gore. NJegoš je ražalovan, a crkva srušena. U međuvremenu je podignuto dvadesetak kapela, ne samo u Crnoj Gori. Vreme je da se posle dugog stranstvovanja vrati i Lovćen i kapela na njemu kao simbol ozdravljenja, pomirenja i povratka sebi– smatra Bećković.
Na konstataciju novinara da je sada na delu prekrajanje NJegoševog književnog dela u dnevnopolitičke svrhe, Bećković kaže „sva se ta vojska na NJegoša sprema, ali NJegoš ni abera nema“.
– Traže ga, a ne treba im. Kad bi hteli da ga objavljuju u celosti, ne bi bilo nikakvih problema. Ali oni ga cenzurišu u nameri da njihovo mišljenje bude i NJegoševo. Da je NJegoš hteo da kaže ono što oni govore. Negdje su našli da se NJegoš negde jednom na nekoj putnoj ispravi potpisao latinicom i taj potpis stavili na korice “Gorskog vijenca”. Pola sata sam stajao pred izlogom da odgonetnem tu arabesku i nisam uspevao, sve dok mi knjižar nije utolio radoznalost– navodi Bećković.
Istakao je da je Sveti Sava živeo u 12. veku, a najviše stradao u 20. veku, dok je NJegoš živeo u 19. veku, a najviše posmrtno stradao u 20. i 21. veku.
– Jedan je spaljen, a drugi sedam puta sahranjivan i još nije sahranjen. Uvlačeni su ni krivi ni dužni u aktuelne događaje, svlačeni na zemlju, povlačeni i tumačeni na najprizemnije i najvulgarnije načine. To su presedani kakvi se u drugim kulturama ne mogu ni zamisliti – zaključio je Bećković.
O slučaju Miloša Kovića pročitajte OVDE.
Izvor: IN4S
