Piše: Vladimir Dimitrijević
O čemu nema spora?
Miloš Ković sustopice prati dnevne izazove savremenog toka, tumači ih u neizbežnoj korelaciji između prošlosti i sadašnjeg trenutka, rasvetljava ih kristalno jasno i utemeljeno. I kada govori za širu javnost i kada piše za naučne publikacije.
Uvek je bilo i biće, u akademskoj zajednici obremenjenoj raznim nedostojnostima i nedoslednostima, izvrgavanja vrednosti i dobrih običaja. Ali, ovako ogoljeno kršenje pisanih i nepisanih normi - na koje precizno ukazuje Miloš Ković, od strane onih koji njegovom naučnom imenu i uticaju ne mogu drukčije nauditi - ruši smisao i dignitet Univerziteta kao ustanove zasnovane na poretku i vrlini.
Prilika je da i mi drugi, zasad nepogođeni, sagledamo "slučaj" Miloša Kovića kao deo svoje sudbine, kao simptom bolesti koja može pogoditi svakog od nas koji se izjašnjavamo po savesti i uverenju, mimo imperijalnih i sistemskih nametanih doktrina. Ne smeju takve radnje, zakrivene iza zgaženih procedura, da ostanu izvan svetla javnosti i njenog kritičkog suda. Sprečimo besavesne i trenutno moćne da uništavaju ljudske integritete, naročito one koji se izdvajaju umnim i moralnim svojstvima. Malo nas je takvog kova.“(2)
Dakle, ono što se dešava sa Kovićem, veoma se tiče svakog od nas. Jer, u tom ludilu ima sistema. I nije samo Ković proganjan. Recimo, profesor dr Zoran Čvorović, čuveni „zviždač“ u aferi „Indeks“ ( još uvek nije okončana, a prošlo je skoro deceniju i po otkad je afera otkrivena ) svojevremeno je tako prošao.(3) Ipak, u njegovom slučaju pravda je pobedila, i prognani Čvorović se vratio na Pravni fakultet u Kragujevcu. Moramo učiniti sve da tako bude i u slučaju Miloša Kovića.
Iz istorije samoupravljanja
Ovde, naravno, nije reč samo o ljudskoj zlonamernosti, nego i o problemima vezanim za oragnizaciju rada Univerziteta. Povodom Kovićevog slučaja ( koji, kao i Kafkin „Proces“, traje i traje ), pre dve godine profesor dr Zoran Avramović je upozorio da progoni ne bi bili mogući da se kod nas zakoni ne pišu, što bi rekao Pavle Kengelac, a citirao Vuk Karadžić, „po pravilam` baba Smiljane“:“Takvi problemi nisu samo „privilegija” Filozofskog fakulteta. Na svim fakultetima u Srbiji postojali su, postoje (ko će da ih izbroji?) i postojaće slični, manji ili veći problemi nasilja, kršenja procedure i volje naučno-nastavnog veća. Drugim rečima, nije ovde reč samo o jednom fakultetu, već o načinu na koji je u normativnom poretku uređena institucija univerziteta. Koreni problema nalazi se u: 1) tvrdokornom zadržavanju samoupravne organizacije visokog obrazovanja, 2) odbijanju da se u skladu sa evropskim standardima pređe na integrisani univerzitet. Dok se ne reše ova dva problema, Miloš Ković će ponavljati pitanje: postoji li zakonski način da se progoni i nepravna ponašanja zaustave?
U socijalizmu, univerzitet je uživao samoupravljanje i autonomiju tako što je monopolna partija kontrolisala upravljanje, finansiranje, nastavne kadrove. Mi koji imamo samoupravna iskustva znamo da su u institucijama „odlučivali” radni ljudi, a faktički vladale neformalne interesne grupe, čiji su čelnici, razume se, bili članovi partije. Politička moć je iz pozadine davala prednost jednoj ili drugoj grupi. Sa tranzicijom u građansko društvo, kapitalističko tržište i parlamentarnu državu status gotovo svih ustanova, u smislu promene svojine ili dobijanja mandata upravljanja, promenio se, ali univerzitet je ostao na karauli samoupravljanja koja se brani autonomijom. Čak je spuštena na „autonomiju Odeljenja” fakulteta. Kada se postavi pitanje promene samoupravljanja onda se to kvalifikuje kao ugrožavanje autonomije. A stvar je drugačija: razlikuju se upravljanje i struka (nastava, nauka).
Država ima upravne nadležnosti u univerzitetskom obrazovanju. To znači da ona odlučuje o izboru direktora koji će biti čuvar zakona, zapravo nadležan za zakonitost rada. Procedura je jasna: onaj ko te bira odgovoran je za tvoj rad, kontroliše te i sankcioniše ukoliko kršiš zakone.“(4)
I to je sasvim logično. Kad bismo imali državu, a ne samo teritoriju pod tuđom kontrolom, progon Miloša Kovića ne bi bio moguć.
To nije autonomija, to je anomija
U Srbiji je na univerzitetima drugačije no što bi moralo biti, kaže Avramović:“Ono što bode oči svakome u akademskoj zajednici svakako je nejasan, maglovit odnos između države i univerziteta, odnosno fakulteta. Osnivač više od 80 fakulteta i pet univerziteta, Republika Srbija nema upravna ovlašćenja. Po važećim zakonima, glavni organ upravljanja fakultetom je savet fakulteta, čije dve trećine čine nastavnici i studenti, a trećinu predstavnici osnivača. To nije upravljanje, to je klasično samoupravljanje. (I terminološki je uprava ublažena savetom). Teško je naći ovakav sistem samoupravljanja u evropskim univerzitetskim centrima.
I kao osnivač i kao finansijer država nema ovlašćenja nad upravnim radom fakulteta. Ako je pravni status visokoškolskih ustanova ovakav, nema nade da će se nešto izmeniti u smislu problema o kome piše Miloš Ković. Godine prolaze, a ovde razgovori o reformi univerzitetskog obrazovanja tapkaju u mestu, troše se pare na neplodne rasprave, pišu strategije, ništa se suštinski ne menja i glavno pitanje je da se što duže ostane na univerzitetu. A sve to pod okriljem govora o ulasku u evropski obrazovni prostor. Ali, na gajimo iluzije: neće se ući sa neintegrisanim univerzitetom i samoupravljanjem.“(4)
Dakle, bolest je sistemska, i napada povremeno, kad kome odgovara da se s nekim obračuna. Tako se i Ković našao na udaru.
Umesto zaključka
Da ponovimo: borba koja se vodi oko Kovića mnogo je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. To je zaista vodi borba za istoriju, bez koje nema postojanja jednog naroda. Progonjeni svedok istine o nama je u knjizi „Zaveti“ svojevremeno posvedočio:“U vremenu ogromne, narasle moći „sredstava ubeđivanja“, od medija i interneta do bombi i raketa, ne krije se namera da se „promeni svest“ srpskog naroda. To nam, čak, nudi i preporučuje sâm predsednik naše republike. Ni takvi projekti nisu novi. Potrebno je, na primer, pročitati predloge klasičnog britanskog liberala, istoričara Tomasa Babingtona Makolija iz 1835, o tome kako promeniti školski sistem u Indiji da bi se u toj koloniji proizvela „klasa ljudi koji će biti Indijci po krvi i boji kože, ali Englezi po ukusu, stavovima, moralu i intelektu“. Reč je, dakle, o kolonizaciji, sprovođenoj, i pre Srba, nad mnogim nacijama. Ni učešće tobože demokratski izabranih organa vlasti u Srbiji u tome ne bi trebalo da čudi. Predsednik republike nam, naime govori o štetnosti našeg „kosovskog mita“, dok nam svesrdno preporučuje mit o kulturnoj, civilizacijskoj, političkoj i moralnoj superiornosti zapadnog sveta. Istoričari su tu, međutim, da podsete da ljudi zaista žive od mitova, da se zbog toga potiskivanje jednog (srpskog) mita ne završava nekakvom racionalizacijom svesti i javnog života, nego smeštanjem drugog (zapadnog, angloameričkog) na njegovo mesto, i da upravo najveće zapadne nacije, s obzirom na njihov učinak u istrebljivanju čitavih ljudskih populacija na evropskom, američkom, azijskom i američkom kontinentu, nemaju nikakvih razloga da se pozivaju na svoju moralnu ili civilizacijsku superiornost. Pročitajte sjajnu knjigu sociologa Srđana Šljukića pod naslovom Mit kao sudbina.“(5,159)
Stajati na strani Miloša Kovića znači boriti se za pravo na svoju istoriju, za pravo na identitet. Ako Kovića proteraju, drugosrbijanština će nametati svoju, kolonijalnu verziju istorijskog mišljenja studentima Filozofskog fakulteta u Beogradu, i neće biti lako studentima da sačuvaju zdrav razum i srce mudro, ukrepljeno zavetnošću. A to nam je, u ovom i svakom drugom trenutku, nasušno. Jer, identitet nije kaput, nego koža jednog naroda. Kaput se može skinuti i obući drugi, ali dranje kože je najgori vid mučenja.
Ne smemo pristati da nas liše samoistovetnosti ako hoćemo da, posle potomaka, budemo i preci.
Uputnice:
1.http://www.pecat.co.rs/2021/10/kratka-istorija-jednog-progona/
3.https://vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/istina-o-zoranu-cvorovicu.pdf
4.https://www.politika.rs/scc/clanak/424379/Pogledi/Samoupravljanje-na-fakultetima
5. Miloš Ković: Zaveti, Katena Mundi, Beograd, 2019.
Vašington želi da povuče neprimeren potez, ali Moskva ima spreman odgovor! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
