Piše: Vladimir Dimitrijević
KAKO JE UBIJEN POLITIČAR S KRSTOM
Ove, 2021. godine, o Vavedenju Presvete Bogorodice, navršava se dve decenije od smrti Nebojše M. Krstića, srpskog političara s krstom. On je poginuo „pod zagontenim okolnostima“, koje ni do danas nisu rasvetljene. NJegova supruga, advokat Mila Kuzmanović, o tome je, u intervjuu objavljenom 2017, saopštila:„Sve što sam imala da kažem, rekla sam odmah po njegovoj smrti i, naročito, posle uvida u zapisnik niške policije o istrazi posle navodne nesreće, kada je to bilo izuzetno opasno, a kada su se povukli i brojni Nebojšini prijatelji. Izostalo je veštačenje automobila. Šta je vozač automobila tražio daleko od auta, kao i saputnica – kako je navodnim prevrtanjem ispala iz kola? Nebojša je navodno nađen na prednjem sedištu, na mestu suvozača, sa nagnječenjima grudnog koša, a i obdukcioni nalaz je nestao iz predmeta. I sada, kao i tada pitam – odakle tragovi krvi na njegovoj jakni na leđima? Vučen je po putu. Pocepane su mu bile i jake zimske pantalone, u šta sam se uverila i pri identifikaciji u mrtvačnici.“(1)
Iako je više puta traženo da se otkriju pravi uzroci Krstićeve smrti, a jednu od peticija s tim zahtevom potpisao je svojevremeno, dok je bio na strani srpske istine, i Aleksandar Vučić, ništa se nije dogodilo. A zna se da je Havijer Solana preko svog čoveka Krstiću nudio saradanju ( izdaju srpskih nacionalnih interesa ), i da mu je prećeno kada je Nebojša takvu ponudu odbio.
Na vlasti je bio DOS, ako me razumete.
MISAO NEBOJŠE KRSTIĆA
Nebojša Milutinović Krstić bio je hrišćanin koji je smatrao da Srbi moraju da se vrate veri da bi mogli da obnove – prvo dušu, a onda i državu. Pisao je:“Gromku i nelažnu državotvornu opomenu izrekao je jednom za svagda Sveti vladika žički i ohridski Nikolaj (Velimirović) govoreći da lutanje Srbstva krvavim bespućima jugoslovenstva i dušegubnim pustinjama bezbožja može doneti i svagda donosi samo „državu bez Božjeg blagoslova, školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja”.A šta je Srbstvo sa državom bez Božjeg blagoslova? Ništa drugo do - raskućena kuća!
Šta je Srbstvo sa školom bez vere? Ništa drugo do mrtvaci pre smrti! Šta je Srbstvo sa politikom bez poštenja? Ništa drugo do - bezobrazje i laž! Šta je Srbstvo sa vojskom bez rodoljublja? Ništa drugo do - roblje i groblje!“
Zato je prvo pokrenuo časopis za državotvornu obnovu svog naroda, „Obraz“, a zatim osnovao i pokret tog imena. Smatrao je da se mora svedočiti istina, bez obzira na cenu. I platio je cenu – visoku, najvišu zemnu cenu, cenu časnu i nelažnu.
HRIŠĆANSTVO I POLITIKA
U intervjuu koji je 1994. godine dao potpisniku ovih redova, Krstić je istakao da se od politike ne može bežati sa gađenjem, jer ona oblikuje naše živote, a samim tim utiče i na način na koji ispovedamo svoju veru. Nije svejedno da li je država hrišćanska ili bogomrzačka, neopaganska, antihristovska:“Može se reći da na izvestan način kod nas pravoslavnih danas prećutno preovlađuje shvatanje kako crkvenost i političnost nipošto ne idu zajedno i da se potpuno isključuju. To je zaista jedno veoma površno i pogrešno uverenje, a pre svega i nehrišćansko, jer, u stvari, politikom ss čovek potvrđuje — ili pak pogubno negira — kao odgovorno biće zajednice, biće koje je prizvano da svoj život u zajednici i sve odnose u svetu (od Boga mu poverenom na upravljanje i staranje) odgovorno ustrojava po bogočovečanskom poretku Smisla i Istine. Dakle, ako je igde potrebno, štaviše neophodno, biti svetlost i so svetu, onda je to, svakako, u politici. Sadašnji srpski politički mrak i bljutavost ponajbolji su pokazatelj do čega dovodi i šta daje nehrišćanska politika, tačnije — politika bez hrišćanskih političara. jer onaj ko nema egzisteniijalnu odgovornost pred Bogom, taj zasigurno nema u potpunosti ni političku ni etičku odgovornost pred ljudima.“
Ako su na vlasti bogomrsci, hrišćani ne mogu slobodno da ispovedaju svoju veru. Potrebna je simfonija Crkve i države, o kojoj je jasno svedočio car Justinijan, graditelj Svete Sofije Carigradske.
ŠTA JE SIMFONIJA
Nebojša je reči svetog cara ovako preveo:“Veći od svih drugih darova Božijih među ljudima, od Višnjeg Čovekoljublja darovani, jesu: sveštenstvo i carstvo – prvo, da služi Božanstvenom, a drugo da vlada i stara se o ljudskom. A od jednog istog načela oba proishode, i čovečanski ukrašavaju život. Jer, ništa ne pomaže carevima tako kao čast sveštenika koji se i o njima samima svagda Bogu mole. Ako, dakle, sveštenici neporočni budu u svemu i pred Bogom imaju smelosti, carevi će pravo i podobno početi da ukrašavaju predane im gradove i one koji su pod njima – tada će biti saglasje neko blago, koje sve što je dobro daruje ljudskom životu. A ovako će biti, verujemo, ako se sačuva poštovanje sveštenih pravila što ih Apostoli, pravedno hvaljeni i slavljeni samovidci Božijeg Logosa, predaše a Sveti Oci sačuvaše i ispovediše“.
Pred državom su samo dva puta: put simfonije (saglasja) sa Crkvom i put samoobogotvorenja, koje vodi u tamu totalitarizma. Put simfonije znači da Crkva i država sarađuju na dobrobit ljudi, to jest da država svoje zakone usklađuje sa zakonom Božjim, a Crkva svedoči ljudima da nam ovaj svet nije konačni dom, nego nomadski šator na putu ka večnosti. Blagosiljajući državu u svemu što je njen trud oko zajedničkog dobra, Crkva se ne služi silom i prinudom u blagovestiteljskoj svojoj misiji i ne želi klerokratiju, tako karakterističnu za vatikansko hrišćanstvo. Država, pak, koja silu i prinudu koristi, svet ne može da pretvori u raj: smisao države je da ono u čemu privremeno živimo i krećemo se i jesmo ne postane pakao. Simvol simfonije Crkve i Države je dvoglavi orao Nemanjića pod krunom s krstom; i to je temelj pravoslavne monarhije, u kojoj kralj nije lutka za izložbu, nego Domaćin narodno – državnog doma. Bog-Kralj-Dom: tri su osnovne vrednosti naše, kaže Sveti vladika Nikolaj.
ZAŠTO JE UBIJEN NEBOJŠA KRSTIĆ
Do sada, kada se luciferijanska njuška Novog poretka jasno vidi kroz koronokratiju, moglo se misliti i ovako i onako. Sada, kada gledamo kako antihristovske sile razaraju čovečanstvo u ime „velikog reseta“, biva nam jasno da nema nade da će se planeta spasiti osim milošću Božjom. Da bi se ta milost projavila među nama, neophodno je da čovečanstvo pokaže da je spremno da se bori za svoju bogolikost. I tu je ILI – ILI: ili će, kako reče Berđajev, ljudi biti slobodna braća u Hristu, ili roblje u antihristu.
To je znao, o tome svedočio, oko bogolikosti ljude okupljao, Nebojša Krstić, i zato je, pre dvadeset godina, ubijen.
Mislili su da je time zauvek poražen.
Naravno, kao i uvek kad su gonitelji hrišćana u pitanju, grešili su.
Jer hrišćani ne mogu biti ubijeni:“Kad ja umrem, deco, zapalite sveću,/ ali ja ni u smrti mrtav biti neću./ Ne bojim se groba, niti grobne tame,/ ja umret` ne mogu, Hristos umre za me“, pevao je omiljeni Nebojšin svetac, Vladika Nikolaj.
I tu veru ostavio nama.
U ŠTA JE VEROVAO NEBOJŠA SA KRSTOM?
Sam Krstić je, u svom tekstu o krstu Gospodnjem i vaskršnjoj radosti, posvedočio baš takvu veru, koja nam kaže da je i on i sada živ:“Ovovekovni čovek, nelažno osećajući da pripada najzabludelijem pokolenju u istoriji - pokolenju koje se kreće bauljajući kroz „dolinu plača” (Ps. 83, 6) i tumara u svetu koji „sav u zlu leži” (1 Jn. 5, 19) - neprestano je suočen sa najličnijim i najegsistencijalnijim od svih mogućih pitanja: zašto uopšte ja jesam a ne, radije nisam?! Nemali broj ljudi ponavljao je i ponavlja ledeno jezive reči starozavetnog Propovednika: „I život mi omrznu!” Užas koji se gnezdi u ovoj poruci - danas, kada nam je nihilizam i praktički i teorijski prekoračio prag i odavno nije samo pred vratima - prinuđujs nas da shvatimo kako je ovo razdoblje pogruženo u stihijnost vremena koje razjeda sve pred sobom, rezigniranošću i neumitnošću smrti i prolaznosti. NJegova parola su reči koje nalazimo u svesavremenoj starozavetnoj knjizi Propovedikovoj: „Hvalim mrtve koji već pomreše više nego žive, ali je bolji od jednih i drugih onaj koji još nije postao” (4, 2-3). I zaista ovo bi bilo sve po pravilo i sve vrednost i sve norme vaskolikog smisla bitija i žitija da Živi i istiniti Bog Bitotvorac i Sazdatelj naš ne ustroji nami greholjubivim potomcima onog koji bi zaveden zmijinom obmanom - od obnovljenja bitija (pakibitia) spasenje u samom Logosu Božijem Isusu Hristu. I zato nas On, Pobeditelj smrti i Darodavac novoga, bitijnoga života poziva i priziva da uđemo radost i sladost Gospoda svojega da u slatkom bitiju okusimo i vidimo kako je dobar. I zato se On Sladčajši Isus i vaskrsli Logos Života, obraćajući se mironosicama, obraća svima nama vaskrsnoradosnim usklikom: „Radujte se”! (Mt. 28, 9). Jer, po rečima bogomudroga Starca Justina Ćelijskog: „Radost je biti čovek. A to biva čim čovek oseti drugog čoveka Hristom. Jer ga uvek oseti kao sabrata. Sabrata, koji je jezgro bića bogoliko. A to je radost, neprolazna radost, - zar ne? A ta radost je izražena u Večnom Evanđelju Spasovom, u onom razdraganom kliku svetog Apostola: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim radujte se”! Gospod Hristos Bogočovek i jedina istinska i neprolazna radost rodu ljudskom u ovom svetu, a u NJemu i NJime svaki čovek postaje drugom čoveku prva posle Hrista i istinska i neprolazna radost. Ako bi se Evanđelje Hristovo o čoveku moglo svesti na nekoliko reči, one bi mogle glasiti: Čovek je radost čoveku - Bogočovekom”. Jer u Večnu Radost ulazi samo onaj koji izbegne pagubne zamke anestetičnog pesimizma i opijajućeg optimizma idući istinitim putem logosnog i vaskrsno radosnog realizma. Zato:“Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim radujte se !“
Hristos voskrese, dragi Nebojša!
Izvor: Pravda
