Ove godine, kao i prethodnih, u Sofiji, u Hramu Svete Nedelje, na dan smrti Svetoga, 29.oktobra, obavljen je sveti ritual presvlačenja moštiju kralja Milutina. Ovom svečanom činu, nažalost, nije prisustvovao nijedan zvanični predstavnik Srpske pravoslavne crkve. Prisustvovao je, po sopstvenoj želji i osećanju dužnosti i poštovanja, jedan sveštenik eparhije šumadijske, dok su episkopi SPC bili zauzeti važnijim poslovima. Čak i novoimenovani vikarni episkopi nisu poslati na jedan dan u Sofiju, mora da su prezauzeti. Ne treba im previše zameriti, biće spremna delegacija za 800 godina smrti Svetog Milutina. Kako seju, tako svi žanjemo.
Želim da vam pišem o Milutinu, čije zasluge i svetost ne tamne protokom vekova. Istoričari i naša Crkva ne znaju taćan datum rođenja Milutina, mlađeg sina kralja Stefana Uroša I. Za većinu, rođen je "oko" 1253. godine, dok stari istoričar Pantelija S. Srećković decidno navodi 1255. godinu kao godinu rođenja. Jedan savremenik je zapisao da ga je "rodila premudrost," zadojila blagodat i odrastao "sveti duh." Bio je naočit, "obraznom krasotom" nadmašivao sve, u boju - najhrabriji, na zboru - najmudriji, u crkvi - najpobožniji. Nije čudo da su ga njegovi biografi uzdizali i veličali, "bio je nalik na Aleksandra Maćedonskog."
Nije imao lak i srećan život. Srbija je bila u konstantnoj opasnosti od suseda, još od vremena njegovog pradede velikog župana Stefana Nemanje. Ratovao je s Vizantijom, sa Mongolima i Tatarima, imao razne faze prijateljstva i neprijateljstva sa Ugarskom, sa kraljevstvom Napulja, sa Latinskim kraljevstvom. Imao je teških porodičnih trenutaka, od smene starijeg brata Dragutina s prestola, do pobune i izdaje sina Stefana, njegovog zatočenja i "oslepljenja," a posebno poglavlje je Milutinova saradnja sa dinastičkim porodicama Anžu i Valoa, koje su značajnije za istoriju Srbije nego što se misli. Da ukratko za vas, čitaoce, rezimiram ovaj deo srpske istorije.
Naša Crkva dosta površno, možda namerno, izbegava da detaljnije i opširnije govori o poreklu Milutinove majke, kraljice Jelene. Objašnjenje moram da citiram, iz monografije o Kralju Milutinu ( str.11, izdavač Mitropolija crnogorsko primorska, IIU Svetigora - Cetinje, 2016.)
"Svoje dve poznate kćeri, Mariju i Jelenu, Kalojan Anđeo Sremski dobio je u braku sa plemkinjom 'fruškoga roda,' Matildom de Vijanden od Požege i Kovina, koja po majci pripadaše porodici jednog od latinskih careva Romanije Pjera de Kurtenea. Sa francuskom kraljevskom porodicom Anžujaca se našla 1276/1277. u sasvim dalekom srodstvu, linijom očevog poluromejskog-poluugarskog porekla, nakon orođavanja ugarske kraljevske kuća Arpada njegove majke i kuće Anžujaca od Napulja. Samo na osnovu toga Karlo Anžujski je u jednom svom pismu Jelenu Anžujsku i nazvao svojom 'dragom srodnicom,' a samo na osnovu tog njegovog iskaza kćer romejskog carskog sina carskog sina i latinske plemkinje, potonju Svetu Kraljicu Srbsku, ako dotada i nije bila pravoslavna, a verovatno ipak jeste, po ocu, udajom neizostavno morala primiti veru muževljevu, mnogi radije, mada ni i umesnije, nazivaju Anžujkom."
Da li ste razumeli? Ja nisam. Da li je Anžujka poreklom ili slučajem? Životopisac kraljice Jelene, Sv. arhiepiskop Danilo II, ne može do kraja biti istorijski objektivan jer je on dostojanstvenik Crkve, pa je u tom smislu i opisuje kao "oštru slovom, a blagu po prirodi, čistog života, u zapovedanju krotku, kadru da obrati dobrorazumnim rečima, da teši nelicemerno i nezlobivo, neizrecivo svesrdačno smelu pred Gospodom, ukrašenu svakom vrlinom."
Sad nije jasno da li je Jelena kraljevskog, "anžujskog" porekla ili nije. Katolkinja je bila, u njenoj pratnji bili su katolički sveštenici i monasi, kao i templari, na čelu sa francuskim vitezom Rožeom de la Tur d' Overnjom. Kralj Uroš I dobio je sjajnu partnerku, ne samo u liku supruge koja je rodila dva srpska kralja, Dragutina i Milutina, nego i kao kraljicu diplomatu koja je imala obimnu prepisku sa rodbinom u Napulju i Francuskoj, a takođe i sa papama, kojih se promenilo nekoliko za njenog života. Taj deo njenog života je malo obrađivan i zanemarivan, da čitaoci u Srbiji ne bi pomislili kako je bila naklonjena katoličanstvu i neprijateljima Srbije. To nije tačno ali bi nam trebalo mnogo vremena i prostora da to detaljnije razmotrimo.
Da bolje poznajemo istoriju tog doba i srpskih kraljeva XIII i XIV veka, shvatili bi smo i veličinu kralja Milutina. No da završimo ovo kratko razmatranje o poreklu Milutinove majke, kraljice Jelene. Citiraću kratak odeljak iz "Istorije srpskoga naroda" Pantelije S. Srećkovića. .
"Postao je kraljem u svojoj četres trećoj god. (Ovde Srećković misli na Uroša). Najpre se oženio svastikom blgarskoga cara Asenja II 'ćerju ugarskoga kralja,' kao što to tvrdi i Akropolita govoreći, da je Uroš bio zet ugarskoga kralja Bele IV. Od ovog braka imao je jednu kćer. Po smrti prve supruge, stupio je u brak sa francuskinjom Jelenom, sestrom od tetke kraja Luja IX... poznatu u našoj istoriji pod imenom 'kraljica Brnjača.'
Jelena je po ocu od francuske porodice de domo Chieri. Kao kćer kraljeve tetke pada Luju IX - sestra od tetke. Za nju se veli, da je Jelena 'reginam de Zete hoc est Mysiae inferioris, partibus Albaniae,' tojest, Jelena kraljica Zete, , donje Mezije i pokrajinama Albanije."
Vratićemo se kralju Milutinu u sledećem nastavku da razjasnimo još neke nedoumice.
Ostale tekstove Milana Vidojevića možete čitati OVDE.
Izvor: Pravda
