Најновије

МИЛАН ВИДОЈЕВИЋ: Свети краљ Милутин - сећање које светли

У ововременој збрци и хаосу у коме живимо свакодневно није тешко заборавити на значајне личности наше историје и културе, сем ако је реч о великим јубилејима. Таква је ове године била годишњица смрти Светог краља Стефана Уроша Другог Милутина. Седам стотина година од упокојења најзначајнијег српског владара из лозе Немањића.

Ове године, као и претходних, у Софији, у Храму Свете Недеље, на дан смрти Светога, 29.октобра, обављен је свети ритуал пресвлачења моштију краља Милутина. Овом свечаном чину, нажалост, није присуствовао ниједан званични представник Српске православне цркве. Присуствовао је, по сопственој жељи и осећању дужности и поштовања, један свештеник епархије шумадијске, док су епископи СПЦ били заузети важнијим пословима. Чак и новоименовани викарни епископи нису послати на један дан у Софију, мора да су презаузети. Не треба им превише замерити, биће спремна делегација за 800 година смрти Светог Милутина. Како сеју, тако сви жањемо.

Желим да вам пишем о Милутину, чије заслуге и светост не тамне протоком векова. Историчари и наша Црква не знају таћан датум рођења Милутина, млађег сина краља Стефана Уроша I. За већину, рођен је "око" 1253. године, док стари историчар Пантелија С. Срећковић децидно наводи 1255. годину као годину рођења. Један савременик је записао да га је "родила премудрост," задојила благодат и одрастао "свети дух." Био је наочит, "образном красотом" надмашивао све, у боју - најхрабрији, на збору - најмудрији, у цркви - најпобожнији. Није чудо да су га његови биографи уздизали и величали, "био је налик на Александра Маћедонског."

Није имао лак и срећан живот. Србија је била у константној опасности од суседа, још од времена његовог прадеде великог жупана Стефана Немање. Ратовао је с Византијом, са Монголима и Татарима, имао разне фазе пријатељства и непријатељства са Угарском, са краљевством Напуља, са Латинским краљевством. Имао је тешких породичних тренутака, од смене старијег брата Драгутина с престола, до побуне и издаје сина Стефана, његовог заточења и "ослепљења," а посебно поглавље је Милутинова сарадња са династичким породицама Анжу и Валоа, које су значајније за историју Србије него што се мисли. Да укратко за вас, читаоце, резимирам овај део српске историје.

Наша Црква доста површно, можда намерно, избегава да детаљније и опширније говори о пореклу Милутинове мајке, краљице Јелене. Објашњење морам да цитирам, из монографије о Краљу Милутину ( стр.11, издавач Митрополија црногорско приморска, IIU Светигора - Цетиње, 2016.)

"Своје две познате кћери, Марију и Јелену, Калојан Анђео Сремски добио је у браку са племкињом 'фрушкога рода,' Матилдом де Вијанден од Пожеге и Ковина, која по мајци припадаше породици једног од латинских царева Романије Пјера де Куртенеа. Са француском краљевском породицом Анжујаца се нашла 1276/1277. у сасвим далеком сродству, линијом очевог полуромејског-полуугарског порекла, након орођавања угарске краљевске кућа Арпада његове мајке и куће Анжујаца од Напуља. Само на основу тога Карло Анжујски је у једном свом писму Јелену Анжујску и назвао својом 'драгом сродницом,' а само на основу тог његовог исказа кћер ромејског царског сина  царског сина и латинске племкиње, потоњу Свету Краљицу Србску, ако дотада и није била православна, а вероватно ипак јесте, по оцу, удајом неизоставно морала примити веру мужевљеву, многи радије, мада ни и умесније, називају Анжујком."

 Да ли сте разумели? Ја нисам. Да ли је Анжујка пореклом или случајем? Животописац краљице Јелене, Св. архиепископ Данило II, не може до краја бити историјски објективан јер је он достојанственик Цркве, па је у том смислу и описује као "оштру словом, а благу по природи, чистог живота, у заповедању кротку, кадру да обрати доброразумним речима, да теши нелицемерно и незлобиво, неизрециво свесрдачно смелу пред Господом, украшену сваком врлином."

Сад није јасно да ли је Јелена краљевског, "анжујског" порекла или није. Католкиња је била, у њеној пратњи били су католички свештеници и монаси, као и темплари, на челу са француским витезом Рожеом де ла Тур д' Оверњом. Краљ Урош I добио је сјајну партнерку, не само у лику супруге која је родила два српска краља, Драгутина и Милутина, него и као краљицу дипломату која је имала обимну преписку са родбином у Напуљу и Француској, а такође и са папама, којих се променило неколико за њеног живота. Тај део њеног живота је мало обрађиван и занемариван, да читаоци у Србији не би помислили како је била наклоњена католичанству и непријатељима Србије. То није тачно али би нам требало много времена и простора да то детаљније размотримо.

Да боље познајемо историју тог доба и српских краљева XIII и XIV века, схватили би смо и величину краља Милутина. Но да завршимо ово кратко разматрање о пореклу Милутинове мајке, краљице Јелене. Цитираћу кратак одељак из "Историје српскога народа" Пантелије С. Срећковића. .

"Постао је краљем у својој четрес трећој год. (Овде Срећковић мисли на Уроша). Најпре се оженио свастиком блгарскога цара Асења ИИ 'ћерју угарскога краља,' као што то тврди и Акрополита говорећи, да је Урош био зет угарскога краља Беле ИВ. Од овог брака имао је једну кћер. По смрти прве супруге, ступио је у брак са францускињом Јеленом, сестром од тетке краја Луја IX... познату у нашој историји под именом 'краљица Брњача.'

Јелена је по оцу од француске породице де домо Цхиери. Као кћер краљеве тетке пада Лују ИX - сестра од тетке. За њу се вели, да је Јелена 'регинам де Зете хоц ест Мyсиае инфериорис, партибус Албаниае,' тојест, Јелена краљица Зете, , доње Мезије и покрајинама Албаније."

Вратићемо се краљу Милутину у следећем наставку да разјаснимо још неке недоумице.

Остале текстове Милана Видојевића можете читати ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА