Piše: Vladimir Dimitrijević

Upozorenje Žarka Vidovića

Ove, 2021. godine, navršilo se sto godina od rođenja i pet godina od upokojenja velikog srpskog mislioca Žarka Vidovića. 

Poslednje godine svog života, 9. januara 2016, on je odgovorio na pitanje sajta Fakti, koje je glasilo:

“Nameće li premijer Srbima „promenu svesti” samo zato da bi njima lakše vladao i da bi postali „pravoslavni protestanti” ili se iza svega krije nešto i prizemnije i važnije?“ Vidović je bio krajnje jasan:“Čuo sam tu glupost premijera Vučića. On hoće da što jeftinije proda Srbiju Evropi. Evropa je katolička i protestantska i odavno se ne drži osnovnih načela hrišćanstva. Protestantizam je, po mišljenju Aleksandra Vučića, najpovoljniji način usklađivanja neoliberalnog kapitalizma sa hrišćanskim (protestantskim) individualizmom.  

Međutim, individualizam je sudbina i greh grešnog čoveka, a spas je u zajednici. Srbi su takva zavetna zajednica, zavetna nacija koja se zaklela da će čuvati veru i Crkvu kad izgubi državu. To je zavet kneza Lazara: čuvanje naše Crkve. Radeći tako, čuvamo i moral, a takvu zajednicu Zapad više ne poznaje. Ne poznaje ni Vučić! Radi što i makedonski predsednik koji pokušava da proda i Crkvu i veru i tradiciju. Uostalom, čuo sam da on pojma nema šta je ikona, a šta renesansni portret.“

Prodati s(v)e Zapadu, dobiti ništa ( za narod ) i sve za sebe i svoje: zar to nije srž Vučićeve klovnokratije?

Milo Lompar o zenitu klovnokratije        

U svom tekstu, „Poslednji dani“, objavljenom još 22. maja 2020. u nedeljiku „Pečat“, profesor Milo Lompar, sa katedre svoje nepodmitljive objektivnosti, govori da je priroda Vučić – Brnabić vlasti svojevrsni klovnovski verbalizam iza koga ništa ne stoji. Oni, da ponovimo, mogu svašta da tvrde, ali ni iza čega ne stoje:“Jer, u javnom području, i naročito kod nosilaca javnih usluga, poput ministra ili predsednika, nisu dovoljna tvrđenja nego su neophodna uverljiva svedočanstva. Ali, važno svojstvo ove vlasti je ciljano mešanje javnih i privatnih sadržaja, pošto se tako otupljuje jedna od osnovnih moći svakog rasuđivanja: razlikovanje bitnog, javnog i proverivog od nebitnog, privatnog i neproverivog. A uskolebana moć javnog rasuđivanja je neophodan uslov za vladavinu simulakrumom: kakva pripada našim danima.»
Šta to znači?

Prosto. Kad Vrhovnom Klovnu kažeš:»Ti kršiš Ustav», on odgovara:»Tvom dedi je smrdelo iz usta». 

Servilnost i bahatost                        

Vučićeva vlast je servilna prema NATO tuđinu i njegovim slugama, drugosrbijanskim moćnicima poput Sonje Liht, a nemilosrdna u obračunu sa svojim narodom koji ne prihvata izdaju kao meru i proveru stvarnosti:»Odakle ova razlika u ponašanju? Ona pokazuje kako izgleda lice vlasti čija je nacionalna orijentacija lažna. Kao sama laž, ta vlast je jaka na rečima, vulgarna u ophođenju sa onima koji znaju njenu prošlost, a snishodljiva i ponizna prema onima koji je postavljaju na mesto političkog uljeza: pripuštenog da izvrši dobijene naloge. To je vlast egzistencijalno inferiornih: i po ličnom delu i po javnom značaju. Dok nisu osvanuli na vlasti, bili su to ljudi čiji  privatni status najbolje opisuje ruska reč priživaljšćik i, istovremeno, ljudi koji javno ne postoje. NJihov tip vlasti karakterističan je za renegate: jake reči, nastojanje da se korumpiraju svedoci ranijih vremena, da bi se obezbedio izlaz za poslednji rukavac izgubljene savesti, nikakva dela. I ne ide im loše: zato je sve oko nas ovako dobro.»
Laž i smrt, stara đavolja kombinacija. Ove, 2021, u Srbiji beznađa je, do sada, umrlo preko četrdeset hiljada ljudi više no što ih se rodilo. 

Izdaja zaveta

A o Vidovdanu 2020, Lompar je podvukao:»Ispod ukrasnih svojstava uvažavanja vidovdanske tradicije, sasvim je vidljivo – u javnoj poruci predsedniak Srbije  – umanjivanje i preoblikovanje značaja i dometa Kosovskog zaveta. U suštinskim sadržajima predsedničke poruke nije uopšte teško prepoznati ključne činioce drugosrbijanske (nevladine) ideološke platforme. Tako je Latinka Perović davno naznačila kako srpska srednjovekovna istorija i njeni spomenici i nisu samo – srpski. To je ono što albanska propaganda danas razvija u visokom registru. Da bi se do toga stiglo, neophodno je trivijalizovati Lazarev nebeski izbor i obezvrediti Obilićev herojski podvig. Oba ta činioca predmet su dugogodišnje drugosrbijanske ideološke „obrade“: sasvim ih je jednostavno pronaći u rečima predsednika Srbije.                            Čemu u praktičnom smislu to može poslužiti? Kao podrška nastojanju da se Kosovo primi u UNESKO i postane državni staratelj nad Gračanicom i Dečanima. To je jedna faza u dugotrajnom kretanju ka priznanju Kosova: u skladu sa zapadnim (američkim) zahtevima. Tako se još jednom pokazuje da je vladajuća ideološka, kulturna i politička agenda u nas – drugosrbijanska (nevladina) platforma. Kao servis nevladine inteligencije, pojavljuje se svakako i predsednik Srbije. Ono što ponekad promiče je da se takvo ponašanje odvija po presudnim sadržajima kosovske tradicije. Jer, pred našim očima se pojavljuju živi učesnici procesa koji je ta tradicija zauvek obeležila u mitskoj izdaji Vuka Brankovića. Tako se uveravamo u to da su svi elementi kosovskog opredeljenja uvek istorijski prisutni: nebeski izbor, herojski podvig i – neminovno – mitska izdaja.“(1) 

Ne može se ne videti                        

Lompar je, maja 2020, u «Pečatu» bio nemilosrdan dijagnostičar kada je rekao da «sa nacionalnog stanovišta, ponašanje prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori odgovara sadržajima nacionalne izdaje; sa demokratskog stanovišta, ponašanje vlasti se odlikuje pravnom proizvoljnošću, medijskim terorom i javnom nesigurnošću; sa kulturnog stanovišta, postupci su saobraženi ovim osnovnim vladajućim tokovima. Nikakve proklamacije i manifestacije, reklamne kampanje i izjave, sporadični dokumenti i beznačajno kadriranje, ne mogu obezbediti lični ili kolektivni alibi zbog učešća u vlasti ili javne podrške koja joj se upućuje.»
Ono što kaže profesor Lompar jasno je svakom ko je spreman da, makar malo, traga za istinom. Možda se neznanje šta Vučić – Brnabić čini može oprostiti senilnima i lumpenima koji nisu ni čuli za «Duh samoporicanja», niti ih takvo štivo zanima. Ali, onima koji su ga čitali, i koji znaju šta profesor Lompar misli, tako nešto se teško može oprostiti. 

Đavo i Tikvan 

A u oktobru 2021, dr Radomir Baturan, naš ugledni intelektualac iz dijaspore, pokazao je, jednim preciznim nizanjem činjenica, sva nedela Vrhovnog Klovna Srbije:» ”U laži su kratke noge”, ili: ”Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se razbijaju”, ili: ”Zlo rađenje gotovo suđenje”, kondenzovane su večite istine mudrosti srpskog naroda. NJih potvrđuje decenijsko laganje, sađenje tikava sa đavolom i zlorađenje predsednika Srbije, narečenog AV.

 1. U građanskom ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovinipretio ubijanjem sto Hrvata i Bošnjaka za jednog Srbina, a onda kupovao i nameštao svoj stan dok su Hrvati, Bošnjaci i Arnauti u njegovom đavolskom miru progonili na stotine Srba iz ”lijepih njihovih”;

2. Sadio je tikve sa zločincem Tačijem, svaštočinjom Dačićem i srbomrscima evropskim i američkim i sklopio tzv. briselske i vašingtonske sporazume;                3. Postavio granicu i carinu između Srbije i svete srpske zemlje Kosova i Metohija;

4. Srbima na Kosovu i Metohiji ugasio sve institucije i državne i lokalne uprave;

5. Ostavio na milost i nemilost albanskim zločincima sve srpske crkve i manastire koje su oni rušili i palili;

6. Svu imovinu oko 250 hiljada proteranih Srba predao okupatorima;

7. Sve privredne, društvene i kulturno – obrazovne ustanove predao samoproglašenom Kosovu;

8. Obećao preostalim Srbima na Kosovu i Metohiji da će ih Srbija braniti od nasilja zločinaca albanskih, a ne brani ih, već ih, i nakon 20 godina od NATO okupacije, javno ubijaju;

9. Kleo se Šešelju na odanost, a onda ga izdao čim su vojvodu američko-evropske političke sudije osudile na dugogodišnju robiju;

10. Zaklinjao se nevernom Tomi na vernost, a onda mu preuzeo i stranku i državu;

11. Obojicu svojih političkih otaca izdao, a onda ih materijalno obeštetio parama gladnog naroda Srbije;

12. Oteo penzionerima 10% od prihoda da bi spasao državu od bakrotstva, a danas kada se hvali da je Srbija najbolja u Evropi po rastu privrede i ne vraća im oteto, nego im ustura 20-30 evra kao prosjacima samo da bi glasali za njega i njegovu partiju;

13. Mladi ljudi se mogu zaposliti samo ako se prethodno upišu u njegovu partiju. A i onda ih ucenjuje da mu raznose letke, lažno ga reklamiraju na društvenim mrežama, obezbeđuju mu sigurne glasove ako hoće da ih prime u stalni radni odnos. Zato mladi, stručni i etični ljudi, s integritetom svojih ličnosti, masovno napuštaju Srbiju, a on dovodi Arape, Turke, Rumune i Afrikance da rade u Srbiji;

14. NJegova dirigovana direktorica državne agencije za imigraciju javno govori da će imigrantima (među kojima je najviše bivših islamskih ratnika!) dati imanja u ”opustelim srpskim selima”, a oni siluju, ubijaju i kradu po Srbiji koja ih je prepuna po volji AV-a;

15. Formirao kriminalnu grupu Velje Nevolje, obezbedio im prostorije za rad, garantovano bezbednost državnom policijom, samo da prestanu da mu kliču ”Vučiću pederu” i da prebijaju demonstrante, a kada više nije mogao prikrivati spregu između države i kriminalaca, sve ih pozatvarao i lično javno optuživao za zločine pre suda;

16. Odobrio otvaranje najveće ilegalne plantaže marihuane u Evropi koju je policija obezbeđivala pa onda, kada je i ta sprega države i kriminala otkrivena, zatvorio njenog vlasnika Koluviju i sad ga brani da ne bi otkrio moguće učešće svog brata u tom biznisu;

17. Prećutao ilegalnu prodaju naoružanja iz srpskih fabrika ubicama islamističkim i ukrajinskim, isterao sa posla i zatvorio uzbunjivača;

18. Prvi put u vekovnoj istoriji države Srbije postavi na mesto predsednika vlade anonimnu žensku milosnicu koja ne pripada ni jednoj parlamentarnoj partiji (koja ga i danas podanički oslovljava ”šefom”), a onda paradirao sa njom ulicama prestonog grada u ”Paradi ponosa” koju je obezbedio sa 5.000 policajaca;

19. Birao ”ministre iz slivnika” (s falsifikovanim diplomama!) i jednopartijske poslanike pa ih sada optužuje da ga prisluškuju i pripremaju mu atentat;

20. Organizovao burazerski šverc na Balkanu, s Milom i Ramom koji danas za sve okrivljuju Srbiju, a on se opet otima da se sa njima pozdravi i uslika na ”Brdu kod Kranja”;

21. DŽumle proglašava za svoje prijatelje sve bivše i sadašnje predsednike srbofobičnih država koji su bili najgrlatiji u zahtevima za bombardovanje Srbije (Klinton, Bler, Bajden, Šreder, Erdogen, Markel, Markon)… Čak neke i plaća narodnim parama za svoje savetnike. Prijateljuje on i neke od predsednika koji su iskreni prijatelji srpskog naroda, a ne AV-a (Putina
i „brata Sija“);

22. Kada njegov prijatelj Kurc podnese ostavku na mesto kancelara Austrije samo zato što je optužen da je finansirao svoju partiju iz državnih fondova, našem AV-u to ne pada na pamet iako to radi evo deceniju i reketira i državne i privatne firme i članove svoje partije;

23. Kada mu Kurtijeve specijalne jedinice kriminalne samoproglašene države Kosovo upadaju u oklopnim vozilima, sa dugim cevima, na granicu između Srbije i njene temeljne i svete zemlje Kosovo i Metohiju (koju je on postavio) u ono malo preostalih srpskih sela i gradova, skidaju grbove Srbije sa auta Srba, preturaju radnje, hapse i ubijaju Srbe, AV samo ”avće i kevće”, iako je gromoglasno obećao da će braniti preostale Srbe u toj tragičnoj srpskoj pokrajini ”svim sredstvima”.

24. Na početku trovačke epidemije ”kovid 19” Vučić se sprdao i sa koronom i sa svojim narodom da će je pobediti ”šumadijskim čajem”, a onda uveo policijski čas i zavapio da nećemo imati mesta za sahranu svih pomrlih od ”korone”;
…Ovako možemo nabrajati na stotine laži, sađenja tikava s đavolom, zlorađenja, kevtanja i avtanja našeg zlosrećnog AV-a, ali ćemo se zaustaviti.“(2) 

Gorke, ali lekovite reči. Uprkos tome, Vrhovni Klovn i dalje vlada, i nema nameru da odustane. 

Stvarno, ko je Vučić? 
    

Ove, 2021. godine, obeležavamo dva stoleća od rođenja i četrnaest desetleća od upokojenja Fjodora Dostojevskog, na čije „Selo Stepančikovo“, bar delimično, sada liči Srbija. Dostojevski o glavnom liku ove proze, „gospodaru umova“ Fomi Fomiču“, kaže:“„Foma Fomič je oličenje najbeskrajnijeg samoljublja, ali vrlo osobitog samoljublja, naime onakvog kakvo se nalazi pri najpotpunijoj ništavnosti, i kao što obično biva u takvom slučaju, utvrđeno samoljublje, prigušeno teškim pređašnjim nedaćama, koje se davno i predavno nagnojilo i od tada se cedi iz njega zavist i otrov pri svakom susretu, pri svakom tuđem uspehu“.

Ruski filosof Boris Višeslavcev nas podseća na osnovnu Fominu osobinu:“U njemu je ovaploćena ruska stihija opsednuta zloduhom despotizma, „pohotom za gospodarenjem“ (Avgustinov izraz). Ona se na čudan način rađa u stanju ugnjetavanja. Ovde je prisutna svojevrsna zadivljujuća dijalektika strasti: „i jest on nadoknadio svoju prošlost. Podla duša kad se izbavi ugnjetavanja, ugnjetava sama. Fomu su ugnjetavali – i on je odmah osetio potrebu da i sám ugnjetava; nad njim su se razmetali – i on je počeo da se razmeće nad drugima“. Ovde je Dostojevski postavio još jedan problem: tragedija sela Stepančikova jeste tragedija vlasti i potčinjavanja. Kako vlada Foma, pomoću kakve hipnoze on potčinjava sebi umnije i bolje ljude od njega samog?  To je čudna zagonetka. „LJudi su“, kaže Dostojevski, „držali da je sve to čudo, đavolja opsena, krstili se i otresali se pljuckanjem“.“

Ili, kako bi o Šćepanu Malom rekao Milo Lompar, pred nama je demonstvo lakrdijaša. 

Besmisleno je mrzeti
 

Sad već daleke 2013. godine, za sajt „Fakti“ sam pisao:“Odgovarajući koleginici Diani Milošević na pitanje o Vučićevim stranim savetnicima, bio sam oštar do bola – jer, ponavljam, kao u mnogim člancima do sada, jedino oruđe za borbu su mi reči. Ali, kao hrišćanin, znam i pamtim upozorenje Hristovo – za svaku praznu reč daćemo odgovor u dan Strašnoga suda.  Zato sam, po savesti, rešio da svoj odgovor Faktima dopunim jednim razmišljanjem iz perspektive eshatološke, onog krajnjeg u svačijem životu i istoriji naroda i čovečanstva.

Juče su naprednjaci EUforično slavili svoju petogodišnjicu. Mediji pod kontrolom Vučića& kompanije govore o desetinama hiljada frenetičnih obožavalaca, koji su, kao na Cecinom koncertu, padali u trans pred novim bogom domaće političke scene koji je obećao da će nas u EU uvesti – 2020. godine ( Tadić je, ipak, bio elegantniji lažov). Na pamet mi je pala reč Svetog Nikodima Svetogorca ( parafraziraću je )– kad vidiš gomilu koja viče i kliče nekom, samo se seti gomile koja je tražila da  Pilat pusti Barabu, a Hrista da  razapne. Uostalom, gomile nisu nikakav kriterijum ni za šta – one viču, urlaju i traže, da bi na kraju doživele ono što je u pesmi o demonstracijama opisao Milovan Danojlić:“Pošli na državu, na trošnu tvrđavu/ Da lošom upravom zamene rđavu“. I sam sam učestvovao u okupljanjima protiv Miloševića, od 9.marta 1991. do 5. oktobra 2000, a sad mi se čini da je to bilo „zlatno doba srpske demokratije“, skoro kao Pašićevo ( naravno, čini mi se; od Miloševića i Jovice Stanišića sve je ovo i počelo – sva ta lažna UDBINA opozicija nastala je tada )…

Ipak, ono što se zbiva kad je Vučić u pitanju ima mističko značenje – ljudi se okupljaju oko čoveka koji ih vodi u propast, i ushićeno, kao leminzi, koračaju ka litici sa koje će skočiti u ponor. Jer, sve mere koje Vučić & kompanija nude Srbiji su laž. /.../ Ono  o čemu iskreni drugosrbijanac Tadić nije mogao ni da sanja ( sećate se koliko su ga pljuvali kad je, posle kraja svoje vladavine, Tačiju pružio ruku ), Vučić i njegovi izmećari, kojima su do juče usta bila puna Kosova i AntiNATO retorike ( govorim, naravno, o Vulinu i Drecunu ) sada voze raketu turbo – izdaje bez ikakvog stida i zazora, a svi stari i skromni trudbenici konvertitstva slave ih  kao hrabre (od Vuka Draškovića i Čede Jovanovića do naših „masnokopitarskih“, do juče navodno nacionalno orijentisanih, „politanalitičara“). Ruglo o kome nismo mogli ni da sanjamo.

Kao što rekoh, stvar je manje politička, a više mistička. Učenje Crkve od Istoka veli da će se na kraju istorije pojaviti lažni mesija u zlu ujedinjenog čovečanstva, koji će biti slavljen kao bog. Kako kaže Sveti Jefrem Sirin:“LJudi će se klanjati mučitelju, govoreći mu TI SI NAŠ SPASITELJ“. On će im obećati kule i gradove, a na kraju neće imati šta da im pruži. Gladan i sluđen narod, na planeti ogoleloj od blagodati, koja više neće rađati plodove, dolaziće kod antihrista i tražiće od „čudotvorca“ da ih nahrani.On će im, veli Sveti Jefrem, odgovoriti da zemlja ne rađa i da on nije bog da ih nahrani. Tada će nastupiti sveopšti očaj i jad – ljudi su prodali duše, odrekli se Hrista i večnog života, verujući u zemaljsko blagostanje, a dočekali su potpuni slom.

Sve lažne mesije koje su se u nas pojavile od Tita naovamo dočekivane su euforijom, a ispraćanje beznađem. Vučićev slučaj nije ništa drugačiji – ovaj operetski „pantokrator“  naših ubogih života nema nikakvu ideju kako će Srbiju da izvuče iz ponora. NJemu ona ni ne treba. Imperija ga je dovela tu gde jeste zato što on ni o čemu ne zna ništa ( Gde je mogao da nauči? U svom partijaškom životu? On nikad nije radio nešto ozbiljno– samo se bavio politikom i čekao da se dočepa vlasti ). Vučić, u stvari, zna jedino da treba da sluša  Gazdu i da udara po svom narodu, kao onaj  seljak koji zlostavlja kobilicu u „Zločinu i kazni“ Dostojevskog ( mali Rodion Raskoljnikov je, kao dete, imao noćnu moru: pred kafanom, pijani seljak u svoja kola trpa gomilu pijanih drugara i bičuje kobilicu da ih vuče; kola su sve teža, kljuse sve nemoćnije, a on je,uprkos negodovanju prisutnih, šiba, šiba, šiba je po blagim očima, i na kraju je ubija od batina, i onako mrtvu udara nogom;kobilica je, u našem slučaju, Srbija, zar ne? ) Zato se  bojim za svoj narod, jer znam kuda sve ovo ide. I vičem, ali nema ko da me čuje.

Kao hrišćanin, žalim i Nikolića i Dačića i Vučića i sve u njihovom okruženju, jer svaki čovek je Bogom sazdan i svaka duša je vrednija od sveta, a na Sudu Hristovom, nepotkupljivom, svako od nas će dati odgovor za grehe. Reč „greh“ je od starosrbskog „ogreh“; ovo opet od glagola „gresti“, što znači „ići“. „Ogreh“ je promašaj cilja kretanja. Mi znamo da je EU – NATO Imperija promašaj i za narode i za ljude; da je ona laž nad lažima i ponor iz koga nema izlaska. Kad je propala SFRJ, koja je u svakom pogledu bila više integrisana nego što će EU ikad biti,i kad su po Srbe posledice bile tako strašne, šta nas tek čeka sada, kada Vučić & kompanija čine to što čine, vukući nas nad jamu gde nas čeka EUstašluk, tako jasno otkriven za vreme NATO bombardovanja 1999. godine? Svako normalan zna odgovor. Samo se plaši da pogleda istini u lice, pa gleda televiziju i čita novine. A tamo zija praznina, i guta nam umove, jedan po jedan. Ulicama idemo bezumni, dok Vučić najavljuje nove orgije neoliberalnog kapitalizma u terminalnoj fazi.

Iskreno bih  voleo i da moj narod progleda i da se Vučić i kompanija pokaju i vrate Bogu i sebi, kako reče Vladika Nikolaj, da i nas i njih ne pokrije „jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom“. Pokajanje mora da se vaploti i praktično – bilo bi dovoljno da se povuku, i zamole za oproštaj što su, možda iskreno, varali narod obećavajući mu nemoguće. Ako tog pokajanja ne bude, naše „kolo smrti“, koje vodi kostur sa lobanjom i Grobar maskiran u predsednika svih građana, postaće trajno stanje ove zemlje, i spasa nam neće biti. Neka bi Bog, Kome su krvlju i lepotom služili naši Sveti Preci, podario pokajanje svakom, pa i onima o kojima sam pisao sa toliko bola i želje da se moja, „vranogavranovska“ predviđanja ne ispune.“

I sada bih, dok Vrhovni Klovn luduje u zenitu koronokratije, prodaje Srbiju satanskom Rio Tintu, spreman na izdaju Kosova i Metohije, voleo da se on pokaje i vrati Bogu i sebi. Pokajanje je uvek moguće, i uvek, pred Bogom i ljudima, poželjno. Da li će se to desiti, ostaje da se vidi. 

Za kraj   

Pišući o upokojenom poeti tamnih stvari Novici Tadiću, pesnik i književni kritičar Dragan Hamović reče, sad već daleke, 2011. godine, opisujući Novičinu reakciju na „paradu ponosa“ i posetu Hilari Klinton Beogradu: „Poezija Novice Tadića neretko je izlazila iz oblasti tamne uobrazilje u stvarnost iz čije je utrobe izišla. „U vreme bombardovanja“ – priznade jednom pesnik – „video sam mnoge vatrene kugle, i jednog dana rekoh, ni sam ne znam kome: Eno, Ognjena Kokoš je snela Ognjeno Jaje, odmah iznad Zemuna, prema Batajnici. I preplakao sam taj dan, krijući suze.“ Dozvah ovu njegovu sliku kada mi se javio 10. oktobra 2010. godine, revoltiran onim režimom izazvanim grotesknim metežom na beogradskim ulicama – kada je po višem diktatu sram proglašen za ponos. A povrh svega, za dva dana – rekoh mu tada – sleteće nam uz strogu stražu i Ognjena Kokoš iz globalne Imperije. „Tek da nam nije dana bez srama!“ – uzvrati Novica iz britke nutrine svoje poezije i matičnog jezika. Pamtiću i Novičine reči o „savremenom uznemirenom čoveku“: „Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, Evropu, a već nas je stigla Amerika. Još mu treba poezija pa da presvisne.“ A rekao je i ovo, opet suštim glasom kojim je pevao: „Knez laži vlada našim krajevima, duhovi zlobe i njihove sluge oblače se u moderna odela i glume evropejce. Počiniće oni mnoga zla, a sve govoreći: ovo je radi vašeg dobra.““(3)

I to da se zna: pesnik - prorok Novica Tadić bio je u pravu. 
                
1.    https://stanjestvari.com/2020/06/30/milo-lompar-vucic-vuk-brankovic/
2.    https://srbin.info/pocetna/aktuelno/av-izmedju-nevolje-kuluvije-kurca-i-kurtija/
3.    http://www.pecat.co.rs/2011/01/novica-tadic-1949-2011-pesma-kao-pokajanje/

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda