Piše: Boško Ćirković Škabo
Ako nekoga mrzi da čita dalje od naslova i prvog reda ovog teksta, može i samo da skine izvanredan film „Kid ditektiv“. Ne znam kako bi distributeri tačno preveli naslov na srpski , a, koliko sam uspeo da vidim, ne prikazuje se u ovdašnjim koronapleksima. Zdravo smejanje i ozbiljno opominjuća po(r)uka - šta čovek koji ne vibrira sinhrono sa aktuelnim masovnim tokovima više da očekuje od pop kulturnog proizvoda? Neću se kurčiti i upozoravati na kvariše (da ne kažem „spojlere“) pred pametovanje o filmu... iskusite priču i razmislite svojom glavom.
A prevod bi mogao da glasi i samo: DETE-KTIV. Naš lepi jezik lepo ukazuje: da bi se nešto otkrilo, obelodanilo ili iznelo na videlo (što su glavna značenja reči „detekcija“), za početak je potrebno DETE. Bez deteta u sebi, detektiv je samo još jedan bezbednosni profesionalac - njuškalo u službi: ministarstava, špijunskih agencija, ljubomornih supružnika, političkih spletkaroša, tabloida, korporativnih mešetara... Slabo će šta da otkriva da bi obelodanio i izneo na videlo. Pre će krišom da prati i pretura po prljavom vešu i đubretu, u potrazi za ekskluzivno utrživom informacijom. Namazan, iskusan, često i imućan... ali ne radoznao i vrlo teško BOGat... Ali to, zapravo, važi za svako ljudsko zanimanje.
Nedavno sam pročitao genijalnu knjigu „Gde ptica peva najlepše“, jedinstvenog maga Aleandra Hodorovskog. I nju baš preporučujem. U psihodeličnoj, nadrealističkoj galeriji suludo zabavnih likova sam zapamtio i jednog koji glavama siromašnih zanatlijskih porodica, naguranih u sobe raspalog pansiona (gde i spavaju i kuvaju i jedu i vrše nužde) izmišlja nazive zanimanja – kako bi se osetili posebnim i na taj način nastupili prema sebi i svetu oko sebe. Nije im tako značajno poboljšavao materijalni položaj ali su i oni i njihove mušterije osećali dečiju neizvesnost i radost pri transakcijama. I najvažnije: postajali su unikatni, nezamenjivi i oslobođeni sistema. Jer koja li će korporaciji, koji li će influenser, iz posla da izbaci i zameni „psihologa za mladeže“ ili, kad smo već na temi, “doktora škabologije“!? I kako poreski organi takve da ih opelješe (pitam za Malog br(a)ta, prim. aut.)?
Apsolutno sam siguran da je Nikola Tesla očuvao dete u sebi do poslednjeg trena. Ako niste sigurni za slučaj, imenjaka mu, Jokića, nasumično si pustite bilo koji snimak njegovih šala na terenu. No, ne moramo svi biti svetski poznati naučnici-vizionari, atlete, piloti... da bismo sačuvali dete(ktiva) u sebi. Dobili smo specifične darove, slobodu da ih otkrivamo i razvijamo, sposobnost da se radujemo rezultatima... Za penzionisanog Useina Bolta bi sto metara za 15 sekundi bio loš dan na rekreativnom treningu. Za većinu nas bi to bio podvig. A on je samo ogromno izuzetno brzo dete. Eno, ganja bubamaru po travnjaku... Dakle: svako za svojom iskrom, svojim putevima, svojim tempom... Uz put pronalazeći drugare za igru, tako dajući svemu još više smisla. Ili je pravilnije: tako dajući svemu jedini istinski smisao?
Ne verujem u slučajnosti. Čitajući u hodu ludačku scenu iznenadnog zemljotresa u čileanskom priobalskom gradiću, koju Hodorovski završava konstatacijom da se jaje novog smisla rađa iz haosa, zastao sam da bih prešao ulicu. Kada sam podigao pogled sa knjige, zapanjen sam pročitao natpis „Haos bar“. Četiri dana nakon toga, proračunavajući u trku da li sam stigao do sedmog ili osmog kilometra treninga, spustio sam pogled na parking mesto obeleženo baš brojem 78. Sutradan, samo dan pre no što ću pogledati „Kid ditektiv“, sam, za sledeći projekat prijatelja iz organizacije „Prvi put s ocem“, snimao odgovor na pitanje: „Koliko je važno da pokažemo svojoj deci duh detinjstva, koji nosimo u sebi?“. Blago sam preformulisao pitanje, samim tim i odgovor, upravo u ovu priču.
Naši su se igrali u blatu. Mi smo se igrali u pesku. Tablet je novi pesak... Ali dete je dete... nije igračka za strine i tete. Dete je slobodan čovek. Detetu je svaki dan novi, svako stečeno iskustvo novo, sve boje su žive, svi zvukovi harmonični, svi mirisi mili... Dete se raduje životu, nije još postalo post-post-postmoderni cinik. Dete se smeje, ne krevelji se u objektiv kamere. Dete otkriva, napreduje, važno saopštava svoja saznanja, ne laže da bi obmanom postiglo zacrtani šuplji numerički cilj...
Pa zar se ne čini od izuzetne, ako ne i najveće, važnosti zadržati i prikazati detektiva, onog koji otkriva i obelodanjuje, u sebi? Zar, pogrdno i potcenjivački zalepljene, etikete „detinji“, „detinjasti“ i sl., zapravo nisu najdivniji komplimenti? Zar najpametnija stvar koju čovek može da uradi sa starim člancima, medaljama, diplomama i drugim papirnim potvrdama minulih detinjastih radosti nije da ih skine sa zida, izvadi iz fioka i pokloni onima koje će inspirisati na novu igru detektiva? Slučajevi su, hvala Bogu, (bez)brojni.
Škabov tekst '’LJudski tornjevi'’ možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
