Piše: Boško Ćirković Škabo
Priznajem da sam, posle saznanja u prošli petak uveče gde (ne)ću biti u subotu (na poslu, u pokušaju da zaradim za leba) zamalo poklekao iskušenju da se šalim na račun osmo martovskih koncerata u Kombank dvorani. Uvek me iznenadi smelost s kojom nas jebu u mozak. Iako sam odavno rekao sebi da ću da reagujem kao Sima Kosmos na kraju čuvene epizode Duška Duogouška, kad dobije basnoslovno nasledstvo od Ujka Luja pod uslovom da prestane da se nervira. Hteo sam da se šalim kako su dva koncerta bila neophodna kako bi na jedan premijerka izvela partnerku a na drugi partnerka nju. Jednakost polova. Bukvalno. Ali mi je prvo bilo glupo da pišem ceo tekst o tome, onda me je Ana lično demantovala ribanjem nadležnih u gradu povodom tih koncerata, pa mi je taj utisak preklopila brutalno izmontirana emisija spomenarskog karaktera i brdo ljudi koji me je tim povodom zvalo... Hvala Bogu, prespavao sam i pre opisivanja tog disprijatnog utiska. I bejah nagrađen. Juče sam naleteo na vest da je naš prijatelj i uzor, Jovica Spajić, pobedio na ITI350, 565 kilometara dugoj trci izdržljivosti po ledenim pustinjama Aljaske.
Jovica je pripadnik PTJ. Jedna od inspiracija da zavolim trčanje, čak i da promenim svoj apriori negativni stav prema pripadnicima bezbednosnih struktura koji su me dobar deo detinjstva pod sankcijama, ni krivog ni dužnost, cimali po ulicama rodnog grada. Znači, značajno mlađi čovek mi je direktno pomogao da se fokusiram i sazrim. Jovica je na grbu ekipe Ultra trkač Srbija, sportski i vrednosni uzor. Pre dve godine je na istoj trci gotovo ostao bez palca leve šake. Promrzline trećeg stepena, nekroza tkiva... Jedan od učesnika je ostao bez obe noge iz istih razloga. Trka je prekinuta. Jovica je i tada bio gotovo dan ispred ostalih. Svi smo mu govorili da se čuva, da možda nije pametno da sa tako malim procentom masti u organizmu ponovo učestvuje na istoj trci. Da se drži makar malo toplijih ekstremnih avantura. I držao se... U međuvremenu je pobedio u Amazonu, u Koloradu...
Jovica se proletos oženio. Znam to samo zato što sam pokušavao da mu pomognem oko organizacije muzike za svadbu. Iskrenu i nenametljivu ceremoniju organizovanu u ovo novonormalno nevreme. Ali sve je i tu moralo da bude pod konac. To je Jovica. Nismo se dotakli Aljaske tada. Baš nisam očekivao da će se, zbog pandemije i u novoj ulozi supruga, tako brzo vratiti na „mesto zločina“. Štaviše, mislio sam da ga ponovo gledam maskiranog na TV, među jednim od onih momaka koji na svojim dobro istreniranim plećima iznose „odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala“... Kad ono... „Evo Čoveka!“
Bravo, Jovice! Hvala, Jovice! Hvala što si još jednom najjasnije i najsjajnije posvedočio da „KO SME TAJ MOŽE“. Hvala za pozitivnu priču u sred unutrašnje oluje malodušnosti. Kako sam ono, beše, počeo? Priznanjem da ne ovom frontu posustajem... Sledeće nedelje, pred sindikalni rođendan i na godišnjicu mog prvog pandemijskog pisanija, izaći će moj poslednji tekst na ovom portalu...
Ne odustajem. Ne posustajem. Ne! Počinjem da pišem knjigu. Piškajte se: stručni štabovi, premijeri, kraljevi, carevi, ministri, proroci, umjetnici... crvene, zelene, zrele, trule i ostale otrovne jabuke iskušenja. Hvala ti, Jovice - živi Čoveče.
Na pragu smo velikog reseta - evo šta nam spremaju! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
