Piše: Dr Ivan Pajović
Još od 1990-tih godina čule su se sve glasnije izjave o obnavljanju drevnog Puta svile u shvrhu bržeg transporta kineske industrijske robe ka Aziji i Evropi, ali je realizacija tih planova imala pred sobom prepreke u vidu nestabilne i napregnute situacije u Centralnoj Aziji, pre svega u Avganistanu.
Od 2008. godine započeta je gradnja transkontinentalne automagistrale „Zapadna Evropa – Zapadna Kina” kao jedan od prvih primera realnog ostvarenja ideje pod nazivom „Novi put svile”. Sistem autoputeva visoke klase prolazi kroz teritoriju Kine, Kazahstana i Rusije.
Najbitniji koneski projekat intenzivira se od 2013. godine, najveći u istoriji ove zemlje, vredan oko hiljadu milijardi dolara i predstavlja novi put i brzu železnicu koji bi trebali da povežu oko 60 zemalja sveta. Sistem svetskih saobraćajnih koridora spojiće Australiju, Indoneziju, celu Centralnu i Istočnu Aziju, Bliski Istok, Evropu, Afriku i preko Latinske Amerike dolazi do SAD. Prema najskromnijim procenama, Novi put svile uvući će u svoju orbitu 4,5 milijarde ljudi, više od polovine svetskog stanovništva.
Naziv „Novi put svile” aludira na karavanske puteve koji su u prošlosti povezivali Kinu sa zemljama centralne Azije i Evrope. Projekat podrazumeva i veliku prateću infrastrukturu, mnoštvo industrijskih parkova, bescarinskih tržnih centara, turističkih objekata, kao i luke na onim mestima gde će put prolaziti pored mora. Samo u Africi planirna je izgradnja 16 novih luka, pored već postojećih koje su deo projekta, a grčku luku Pirej Kinezi su već zakupili na 35 godina. Ceo sistem zamišljen je kao zaštićena ekonomska zona, oslobođena taksi. Ovaj veliki projekat bez sumnje trajaće i razvijaće se desetinama godina i promeniće ekonomsku sliku sveta.
Za razvoj infrastrukturnih projekata u zemljama duž Novog puta svile i Morskog puta svile u proleće 2015. godine formiran je kineski investicioni fond Kompanija Put svile (Silk Road Company), kom je dodeljen početni kapital od 40 milijardi dolara. Ovaj fond finansira projekte samo u dolarima i evrima. Kineski juan nije određen kao valuta finansiranja sa ciljem privlačenja u investiranje stranih i međunarodnih finansijskih organizacija. Nešto ranije, u oktobru 2014. kinezi su formirali Azijsku banku za infrastrukturne investicije, međunarodnu investicionu banku koju mediji nazivaju konkurencijom MMF-u i Svetskoj banci. Do maja 2015. godine u rad ove banke uključeno je oko 60 zemalja, većina zemalja Azije i sve ključne zemlje Evrope.
Iako je ovo multiprojekat mnogih zemalja, kao da ga Kina ljubomorno čuva samo za sebe, to jest protežira isključivo svoje firme na izgradnji infrastrukture. Kako je svojevremeno izveštavala nemačka medijska kuća Dojče Vele, na ovo se požalila Trgovinska komora Evropske Unije, koja tvrdi da Kinezi ne dopuštaju evropskim firmama ni da učestvuju na tenderima za poslove izgradnje jer konkursi za projekte nisu javni. Predsednik Trgovinske komore EU Jerg Vutke rekao je: „Možeš dubiti na glavi, ali jednostavno ulaza nema”.
Da projekat ima ne samo ekonomski, već i strateški, geopolitički karakter, jasno je jer Peking u njega uključuje mnoštvo zemalja u razvoju koje postaju na određeni način finansijski zavisne od Kine. Smatra se da Kina uvlačenjem ovih zemalja u dužničko ropstvo želi da olakša sebi ulaženje u velike i skupe poslovne projekte kao što su izgradnje luka, puteva i železnica. Kristof Trebeš iz nemačkog Instituta za svetsku privredu iz Kila kaže: „Kineske državne banke nastupaju prema zemljama u razvoju kao veoma verzirani davaoci kredita koji svoju pregovaračku moć koriste u svoju korist”. Vrednost mnoštva tajnih ugovora o kreditima koje je Kina dala zemljama u razvoju procenjuje se na oko 37 milijardi dolara.
Značaj Rusije u ovom projektu je veliki, a to potvrđuje činjenica da se tri kraka planiranih ruta slivaju u Moskvu. 8. maja 2015. predsednici Vladimir Putin i Si Đinping potpisali su sporazum o saradnji Rusije i Kine u okviru transevroazijskog trgovinsko-infrastrukturnog projekta ekonomskog pojasa „Put svile”, a već 13. juna 2015. proradila je najduža na svetu teretna maršruta od Harbina na ruskom Dalekom Istoku do Hamburga u Nemačkoj, preko teritorije Rusije. Vozovi koji putuju od Kine do Nemačke preko Rusije stižu za 15 dana, što je dva puta brže od pomorskog kargo-transporta preko Sueckog kanala. U januaru 2017. Kina je poslala prvu železničku kompoziciju ka Velikoj Britaniji maršrutom preko Kazahstana, Rusije, Belorusije, Poljske, Nemačke, Belgije i Francuske, koja je putovala ukupno 18 dana.
Ni Srbija nije zaobiđena, jer je deo „Novog puta svile” i brza železnička pruga Beograd—Budimpešta, za koju je predviđen kredit od oko tri milijarde dolara Eksportno-importne banke Kine. Kao i u ostalim slučajevima, izgradnju će raditi kineske firme, a ugovor se vodi kao državna tajna.
Stiče se utisak kao da Kina ovim megaprojektom želi da čitav svet obuhvati svojim poslovno-trgovačkim i finansijskim lancem. Niko joj se ne suprotstavlja, naprotiv, kao da svi žele da učestvuju. U kineski napredak uključeno je, dakle, sve: ogromna industrijska proizvodnja svih vrsta roba, svetska transportna infrastruktura i krupne međunarodne finansije.Uz neprekidno narastanje kineskih vojnih potencijala, čini se kao da Kina trči počasni krug pred svoju promociju u istinsku svetsku velesilu. Ostaje da se čeka hoće li uslediti efikasnija reakcija Sjedinjenih Američkih Država kao dosadašnjeg svetskog hegemona.
Prošlu kolumnu dr Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
