Piše: Dušan Dostanić, istraživač saradnik u Institutu za političke studije
U vreme kada je izbila kriza izazvana korona virusom profesor David Engels je napisao da je reč o najvećem lomu u istoriji Zapada od kraja Drugog svetskog rata. Tada su mnogi među čitaocima i komentatorima na Engelsove reči gledali sa skepsom i izvesnom rezervom. Od tada je prošlo godinu dana i čini se da se stvarnost dala Engelsu za pravo. Stvari za ovo vreme nikako nisu postale bolje, već se, naprotiv, može konstatovati da su se u mnogim aspektima dodatno pogoršale. Nije reč samo o posledicama pandemije i brojevima zaraženih ili preminulih, jer ono što ugrožava evropska društva nije sama pandemija, nego način na koji na nju reaguju vlade evropskih zemalja, odnosno međunarodne institucije. Mere koje su preduzete u borbi protiv pandemije mogu imati dugoročno razorne posledice za naš način života.
Zapravo, upravo mere poput zaključavanja, koje bi trebalo da očuvaju društvo od pandemije potkopavaju institucije, a time i društvo koje navodno štite. Takve mere predstavljaju katalizatore onih opasnih i totalitarnih tendencija koje su bile prisutne i pre pandemije. Međutim, sada usled raširenog straha od pandemije te totalitarne namere bivaju prihvaćene i od onih ljudi koji bi im se inače opirali. Smatra se da će prihvatanje autoritarnih mera omogućiti da se pandemija suzbije što je pre moguće, kako bi se posle toga sve vratilo u normalno stanje. Nevolje, međutim, nastaju kada se postavi pitanje kakvo bi to normalno stanje bilo, odnosno šta je „nova normalnost“ ka kojoj se ubrzano ide. Jer, sva je prilika da će ta „nova normalnost“ samo u prvo vreme i na površnom nivou ličiti na staru. Naše institucije niko neće ukinuti dekretom, ali se sa sigurnošću može reći da će njihova suština biti izmenjena. „Nova normalnost“, kako je nedavno pisao Engels, bi počivala na uslovljenosti koja joj daje sasvim nove osnove i ona bi postala alatka za duboke i dugoročne promene. Na primer, u „novoj normalnosti“ sloboda bi postala samo ustupak i dopust, odnosno prestala bi da bude osnovno pravo. To ne znači ništa drugo do oproštaj od ideje građanina, te samim tim i od pravne države, odnosno fundamentalnu promenu paradigme koja se upravo odigrava pred našim očima i ulazak u epohu posthumanizma.
Upravo srednji sloj koji je najviše pod udarom raznih mera je sloj koji važi za nosioca građanske demokratije. Kao što je poznato, to je sloj koji se odlikuje posedovanjem imovine i obrazovanja. Prirodno, ukoliko se taj sloj preduzetnika uzdrma, bivaju uzdrmani i temelji demokratije. A, upravo je taj sloj poneo najveći deo finansijskog tereta mera za suzbijanje pandemije. Propadanjem srednjeg sloja širi se rascep između prebogate svetske oligarhije – koja kontroliše veliki biznis, politiku, duboku državu, vodeće medije – sa jedne strane i mase atomizovanih, proletarizovanih individua koje su ostavljene na milost i nemilost svemoćne i predimenzionirane države. U meri u kojoj su mase zavisne od države, u tom obimu će državna intervencija i politika imati upliv u njihov život, čak i u onu sferu života koja je do sada smatrana za privatnu, pa time nepovredivu. Kao što je poznato, ukidanje razlikovanja između privatne i javne sfere i sveopšte mešanje politike u privatni život karakteriše totalitarne poretke.
U tom svetlu se može posmatrati i jedna od potencijalno najgorih posledica čitave situacije, a to je zadiranje u telesni integritet čoveka preko zahteva za obaveznom vakcinacijom. Ako se danas prihvati da političke institucije mogu da narede obaveznu vakcinaciju stanovništva u svrhu borbe protiv pandemije, postavlja se pitanje šta bi te institucije moglo sprečiti da sutra pod drugim izgovorom, a ponovo „za naše dobro“ iskažu pretenzije da raspolažu telima ljudi. Pitanje je više nego ozbiljno, jer čime još mogu raspolagati i o čemu mogu odlučivati ljudi kojima neko političko telo oduzima pravo da odlučuju o sopstvenom telu, pravdajući to time da ono za zdravlje i dobrobit tih ljudi brine više od njih samih?
Sa tim ruku pod ruku ide i podrivanje pravne države, odnosno njeno obesmišljavanje, budući da je pravna država nezamisliva bez razlikovanja privatne i javne sfere. Istina, u vreme pandemije niko nije otvoreno zaveo diktaturu, ali se iz svih evropskih zemalja čuju pritužbe na kršenja ustava i zakona od strane predstavnika izvršne vlasti. Svuda se tvrdi da su vlade uzurpirale moć time što su obesmislile parlamente, upotrebljavale policijsku silu protiv sopstvenih građana, suzbijale opozicione stranke, zavele kontrolu nad medijima, a sve to u ime „opšteg dobra“.
Na medijskom planu, pandemija je dovela do snažnije selekcije informacija, odnosno do snažnijeg cenzurisanja i ignorisanja nepoželjnih informacija. Veliki mediji sebe predstavljaju kao jedine čuvare istine, i za sebe već i otvoreno zahtevaju ulogu staratelja koji pod velom borbe protiv „lažnih vesti“ nedozreloj naciji treba da formira mišljenje. Rečju, u vreme pandemije pređena je linija koja informisanje deli od propagande i manipulacije. Sa druge strane, sve što je označeno kao „nepodobno“, odnosno kao „fake news“ žigosano je kao subverzija i ugrožavanje bezbednosti i uznemiravanje javnosti. Nije potrebno posebno dokazivati da se time ugrožava sloboda govora.
Sve ovo nije neka mračna prognoza teoretičara zavere, niti nešto što je ograničeno samo na evropske zemlje. Ovakve tendencije uočljive su i u Srbiji pod vlašću Srpske napredne stranke. Kao primer može da posluži i nedavna prekršajna prijava protiv dr Marka Pejkovića, saradnika Instituta za političke studije.
Naime, kolega Pejković je svoj protest protiv mera u borbi protiv pandemije izrazio na simboličan način – spalio je zaštitnu masku. Bio je to miran i građanski protest, sasvim legitiman i uobičajen. Pored njega bilo je još sedmoro ljudi, a među njima i njegova supruga. Ipak, u prekršajnoj prijavi koju je kolega Pejković dobio stoji da je reč o „nepristojnom, drskom i bezobzirnom ponašanju“ koje je izazvalo „uznemirenje građana“. Teško je uočiti vezu i zaključiti kako se to spaljivanje zaštitne maske može okarakterisati kao „nepristojno, drsko i bezobzirno“, a možda je još teže razumeti kako bi takav čin mogao izazvati „uznemirenje građana“. Kolega Pejković, njegova supruga i još šestoro ljudi će zbog te „drskosti“ i zakasnele „uznemirenosti“ sesti na optuženičku klupu, iako je malo verovatno da su svi oni zajedno i istovremeno palili istu zaštitnu masku. Izvesnije je, međutim, da je ovde po sredi pokušaj političkog progona čoveka koji slobodno misli i to mišljenje slobodno izražava, odnosno čoveka koji opravdano strahuje od mogućih katastrofalnih posledica jedne politike – istih onih posledica na koje već godinu dana ukazuje između ostalih i prof. Engels. Tih posledica je i kolega Pejković svestan ne samo kao građanin, nego i kao vrsni politikolog. U vreme kada se za svaku sitnicu diže graja i poziva na autoritet nauke, odnosno kada se svako pokušava sakriti iza ugleda struke ne sme se gubiti iz vida ni profesionalna utemeljenost kolege Pejkovića. Na ovaj način Srbija se ubrzano kreće putem povratka u stanje u kojem je svaka kritička reč bila povod za progon i u kome se oni politički nepodobni nisu mogli nadati ni tome da će dobiti pasoš. To je povratak u vremena kada ne samo da je javna kritika bila onemogućena, nego je i neučestvovanje u opštem odobravanju i aplaudiranju bilo dovoljan razlog da neko dospe pod sumnju. Kolega Pejković je digao glas u ime svih i time rizikovao svoju udobnost i bezbednost. Na njegovom primeru postaje očevidno da se naša zemlja kreće ka diktaturi čiju će osionost i gvozdenu pesnicu u budućnosti osetiti ne samo Marko Pejković već i svaki građanin Srbije.
Snimak antisrpskog divljanja u Novom Sadu možete pogledati OVDE.
Izvor: Stanje stvari
