Piše: Mitar Mihaljica, doktor ekonomskih nauka
Na slovenačkom portalu „necenzurisano.si’’ objavljen je sredinom aprila „non-pejper’’ „Zapadni Balkan – put napred’’ koji se pripisuje Janezu Janši. Potom je nekoliko dana kasnije stigao još jedan „Međusobno priznanje i Autonomna oblast Severno Kosovo’’ koji je objavila „Koha ditore”. Ono što je izvesno jeste to da oba „non-pejpera” ne dolaze sa iste adrese. Prvi se odnosi na celo područje zapadnog Balkana (ZB) u kome se u osnovi predlaže prekompozicija BiH, južnog dela Srbije i Makedonije. Drugi „non-pejper” predlaže širu autonomiju za sever KiM, te autonomiju za Srpsku pravoslavnu crkvu i autonomiju za određeni broj crkava na KiM.
Ti „non-pejperi” su podigli prašinu na zapadnom Balkanu. Ne treba da čudi što postoje strah i rizik od puštanja tih „non-pejpera” u javni prostor, jer se njima ispituju reakcije sukobljenih strana o veoma osetljivim ili tabu temama. To je pogotovo slučaj u sredinama u kojima postoji teško nasleđe istorije i gde postoji, kao na ZB, ogromna netrpeljivost ili nataloženo i overeno nepoverenje ili mržnja jedne etničke i verske zajednice prema drugoj. Otomansko nasleđe i dalje pritiska Balkan. Ono što je bivši ambasador SAD R. Kroker rekao za teško nasleđe na Srednjem istoku može važiti i za Balkan: „Za sve suprotstavljene strane (u pregovorima) kompromis je ustupak, ustupak je poraz, a poraz je smrt’.’
Šta je glavni problem? U analizi „U. K. i budućnost zapadnog Balkana’’, koja je u Londonu pripremljena za skup o „Berlinskom procesu’’(2018.), kaže se „da je fundamentalni strukturni deficit u regionu neadekvatnost političkih i etničkih granica’’, te „da je Balkan mesto nezavršenih ratova’’. I umesto da se iz toga izvedu konsekvence o nužnosti usklađivanja etničkih i teritorijalnih granica ili da se dođe do boljeg aranžmana za političko ustrojstvo ZB, u nastavku se pravi apsurdni „salto mortale’’. Uzima se da je status Kosova „rešen’’ pa da je posle toga „svaki akt promene granica opasan za ceo region’’. Time hoće da se kaže: nasilno smo uz pomoć NATO-a promenili granicu Srbije, posle čega nema promene granica na ZB. Ispušta se iz vida da se korekcije granica na ZB ne mogu parcijalno i odvojeno rešavati. Ili će se na miran način i u paketu rešiti problem granica na ZB ili će se problemi sami od sebe stihijski i nasilno rešavati.
Bez obzira na kamenovanje „non-pejpera” i na strah od dijaloga, njihovo puštanje u javni prostor omogućuje svim narodima na ZB da se otvoreno suoče sa pravim problemima i da ih ne guraju pod tepih. Puštanje „non-pejpera” u javni prostor kao da sugeriše da je u EU sazrelo uverenje da su međuetničke napetosti, mržnja i nepoverenje na ZB (posle nasilnog i indukovanog raspada SFRJ sa strane) otišli predaleko, te da nešto mora da se pokuša pre nego što bude kasno. Dejtonski sporazum iz 1995, osim što je zaustavio rat, on je ekonomski i politički unazadio BiH. Sada se pokazuje koliko je bila kratkovida politika glavnih zemalja EU što su prilikom proširenja EU ostavile na cedilu zemlje ZB ili što ih nisu ekonomski i politički pripremile za siguran ulazak u EU.
Nesumnjivo je da je usklađivanje etničkih i teritorijalnih granica na ZB prema prvom „non-pejperu” radikalan i rizičan posao. BiH je izrazit primer. Postavlja se pitanje: da li će BiH funkcionisati na sadašnji način sledećih 25 godina, gde nijedan od tri naroda nije mogao komotno da diše i da se ekonomski razvija. Ili da se, ako je moguće, uz pomoć EU, Kine, SAD, Rusije i Turske, ide na veoma teško usklađivanje etničkih i teritorijalnih granica na ZB. (Ali tako da nijedan narod ne bude kažnjen ili favorizovan u odnosu na drugi, što se čini u oba „non- pejpera”). Svakako, ovaj drugi put nudi dugoročno održivo i najbolje rešenje. Međutim, pitanje je da li je ono sada moguće.
Sasvim je izvesno da bi otvorena rasprava o navedenim problemima pokazala da narodi na ZB nisu u stanju da sami reše pitanja usklađivanja etničkih i teritorijalnih granica. Niti bi velike sile iz različitih geopolitičkih i svojih razloga bile voljne da troše energiju na raspetljavanju Gordijevog čvora na ZB, osim ako ne bi bile prinuđene. Zato bi se moralo potražiti srednje, manje radikalno i ostvarivo rešenje, koje bi podržale i na kome bi lakše radile EU i velike sile.
Na primer, unutar sadašnje federacije BiH, u kojoj žive Bošnjaci i Hrvati, bi se konstituisale dve suverene republike. Te dve republike bi sa Republikom Srpskom činile novu federaciju BiH. Funkcije nove federacije BiH bi bile izvedene na osnovu neotuđivih, usaglašenih i delegiranih prava i interesa suverenih republika. Unutar republika u izbornom procesu bi se primenjivao demokratski princip „jedan čovek jedan glas’’ gde bi svako mogao da bira i da bude biran. Kada je reč o odnosima Srbije i Albanaca na KiM, Srbija nudi Albancima najširu moguću autonomiju. To znači da Srbija ne stoji na putu prosperitetu Albanaca i njihovoj punoj nacionalnoj afirmaciji. Ispušta se iz vida da nepopustljiv stav Albanaca u vezi sa nepriznatom secesijom KiM od Srbije, uz podršku SAD i Nemačke, po principu spojenih sudova, vodi ubrzanoj destabilizaciji na celom ZB i šire. Samo će prodavci oružja i potpaljivači velikog požaru od toga imati koristi.
na kojeg ministra je Šešelj upirao prstom, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
