Најновије

„Нон-пејпери” и западни Балкан између стварног и могућег

Народи на ЗБ нису у стању да сами реше питања усклађивања етничких и територијалних граница. Нити би велике силе из различитих геополитичких и својих разлога биле вољне да троше енергију на распетљавању Гордијевог чвора на ЗБ, осим ако не би биле принуђене. Зато би се морало потражити средње, мање радикално и оствариво решење.

Западни Балкан (Фото: Јутјуб)

Пише: Митар Михаљица, доктор економских наука

На словеначком порталу „нецензурисано.си’’ објављен је средином априла „нон-пејпер’’  „Западни Балкан – пут напред’’ који се приписује Јанезу Јанши. Потом је неколико дана касније стигао још један „Међусобно признање и Аутономна област Северно Косово’’ који је објавила „Коха диторе”. Оно што је  извесно јесте то да оба „нон-пејпера” не долазе са исте адресе. Први се односи на цело подручје западног Балкана (ЗБ) у коме се у основи предлаже прекомпозиција БиХ, јужног дела Србије и Македоније. Други „нон-пејпер” предлаже ширу аутономију за север КиМ, те аутономију за Српску православну цркву и аутономију за одређени број цркава на КиМ.

Ти „нон-пејпери” су подигли прашину на западном Балкану. Не треба да чуди што постоје  страх и ризик од пуштања тих „нон-пејпера” у јавни простор, јер се њима испитују реакције сукобљених  страна о веома осетљивим или табу темама. То је поготово случај у срединама у којима постоји тешко наслеђе историје и где постоји, као на ЗБ, огромна нетрпељивост или наталожено и оверено неповерење или мржња једне етничке и верске  заједнице  према другој. Отоманско наслеђе и даље притиска Балкан. Оно што је бивши амбасадор САД Р. Крокер рекао за тешко наслеђе на Средњем истоку може важити и за Балкан: „За све супротстављене стране (у преговорима) компромис је уступак, уступак је пораз, а пораз је смрт’.’

Шта је главни проблем? У анализи „У. К. и будућност западног Балкана’’, која је у Лондону припремљена за скуп о „Берлинском процесу’’(2018.), каже се „да је фундаментални структурни дефицит у региону неадекватност  политичких и етничких граница’’, те „да је Балкан место незавршених ратова’’. И уместо да се из тога изведу консеквенце о нужности  усклађивања етничких и територијалних граница или да се дође до бољег  аранжмана за политичко устројство  ЗБ, у наставку се прави апсурдни „салто мортале’’. Узима се да је статус Косова „решен’’ па да је после тога „сваки акт промене граница опасан за цео регион’’. Тиме хоће да се каже: насилно смо уз помоћ НАТО-а променили границу Србије, после чега нема промене граница на ЗБ. Испушта се из вида да се  корекције граница на ЗБ не могу парцијално и одвојено решавати. Или ће се на миран начин и у пакету решити проблем граница на ЗБ или ће се проблеми сами од себе стихијски и насилно решавати.

Без обзира на каменовање „нон-пејпера” и на страх од дијалога, њихово  пуштање у јавни простор омогућује свим народима на ЗБ да се отворено суоче са правим проблемима и да их не гурају под тепих. Пуштање „нон-пејпера” у јавни простор као да сугерише да је у ЕУ сазрело уверење да су међуетничке напетости, мржња и неповерење на ЗБ (после насилног и индукованог распада СФРЈ са стране)  отишли предалеко, те да нешто мора да се покуша пре него што буде касно. Дејтонски споразум из 1995, осим што је зауставио рат, он је економски и политички уназадио БиХ. Сада се показује колико је била кратковида политика главних земаља ЕУ што су приликом проширења ЕУ оставиле на цедилу земље ЗБ или што их нису економски и политички припремиле за сигуран улазак у ЕУ.

Несумњиво је да је усклађивање етничких и територијалних граница на ЗБ према првом „нон-пејперу” радикалан и ризичан посао. БиХ је изразит пример. Поставља се питање: да ли ће БиХ функционисати на садашњи начин следећих 25 година, где ниједан од три народа није могао  комотно да дише и да се економски развија. Или да се, ако је могуће, уз помоћ ЕУ, Кине, САД, Русије и Турске, иде на веома тешко усклађивање етничких и територијалних граница на ЗБ. (Али тако да ниједан народ не буде кажњен или фаворизован у односу на други,  што се чини у оба „нон- пејпера”). Свакако, овај други пут нуди дугорочно одрживо и најбоље решење. Међутим, питање је да ли је оно сада могуће.

Сасвим је извесно да би отворена  расправа о наведеним проблемима  показала да  народи на ЗБ нису у стању да сами реше питања усклађивања етничких и територијалних граница. Нити би велике силе из различитих геополитичких и својих разлога биле вољне да троше енергију на распетљавању Гордијевог чвора на ЗБ, осим ако не би биле принуђене. Зато би се морало потражити средње,  мање радикално и оствариво решење, које би подржале и на коме би лакше радиле ЕУ и велике силе.

На пример, унутар садашње федерације БиХ, у којој живе Бошњаци и Хрвати, би се конституисале две суверене републике. Те две републике би са Републиком Српском чиниле нову федерацију БиХ. Функције нове федерације БиХ би биле изведене на основу неотуђивих, усаглашених и делегираних права и интереса суверених република. Унутар република у изборном процесу би се примењивао демократски принцип „један човек један глас’’ где би свако могао да бира и да буде биран. Када је реч о односима Србије и Албанаца на КиМ, Србија нуди Албанцима најширу могућу аутономију. То значи да Србија не стоји на путу  просперитету Албанаца и њиховој  пуној националној афирмацији. Испушта се из вида да  непопустљив став Албанаца у вези са непризнатом сецесијом КиМ од Србије, уз подршку САД и Немачке, по принципу спојених судова, води убрзаној дестабилизацији на целом ЗБ и шире. Само ће продавци оружја и потпаљивачи великог пожару од тога имати користи.

на којег министра је Шешељ упирао прстом, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Политика

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube