Državno upravljanje privredom i državno planiranje proizvodnje i potrošnje, po preslikanom ruskom modelu pokazalo se kao katastrofa. Potpuno je uništena tehnička inteligencija, stručni ljudi su degradirani i bile je potrebno nekoliko godina da se shvati ćorsokak i neuspeh prvog petogodišnjeg plana, takođe zamišljenog po ruskom principu. Donet je 28.aprila 1947. godine, u vidu zakona, pod naslovom "Petogodišnji plan razvitka narodne privrede FNRJ 1947-1951." Kako je to obrazložio J.B.Tito, to je bio "plan o industrijalizaciji i elektrifikaciji naše zemlje," i time je težište stavljeno na razvoj takozvane teške industrije, pri čemu je favorizovana "grana A," i o njoj je lično brinuo predsednik Savezne planske komisije Andrija Hebrang. Najavio je "perspektivu veličanstvenog stvaranja i svijetlih pobjeda," za razliku od kapitalističkog sveta koji već zahvata kriza i prekriva "svet gladi i bijede širokih razmjera." Boris Kidrič je imao "dopunu optimizma," rekavši da će nerazvijene republike "revolucionarnim skokovima" dostići razvijene.
Optimizam je naleteo na surovu realnost 1948. godine i posle Rezolucije Informbiroa ekonomski plan se srušio. Prvo zato što je bio oslonjen na veliku obećanu pomoć SSSR-a, drugo pojavila se opasnost ratnog sukoba sa Sovjetskim Savezom i zemljama istočnog bloka. Na stranu što je i u privredni plan bilo ugrađeno ideološko i antisrpsko političko stanovište koje je sadržano u oceni Hebranga da se industrija Srbije između dva rata najbrže razvijala (!),i da u novom planskom periodu Srbija treba da ima najsporiji rast! ovo je bila odluka posle žučnih diskusija o petogodišnjem planu koji je oštro kritikovao Blagoje Nešković, da je donet bez učešća Srbije, i to da se Srbija neće u sledećim godinama mnogo pitati, inaugurisana je ovim planom.
Pred mogućom ratnom opasnošću izmenjene su i planski dokumenti pa je Boris Kidrič na sednici Privrednog saveta, održanog 2.septembra 1949. godine izjavio da strateške i bitne industrijske kapacitete treba "odmah demontirati i poslati u određena mesta." Treba reći da je demontiranje i dislokacija fabrika započela već 1947. godine, i to opreme iz ratne reparacije, koja je stizala u mizernim količinama, ali je od početka bila predmet otimanja iz dodeljenih količina namenjenih Srbiji i prebacivana u druge republike. Razmere dislokacije mašina mogu se videti u "Izveštaju o stanju prenosa delova osnovnih sredstava u toku 1949." gde je Ministarstvo teške industrije donelo 242 rešenja, da je doneto i 205 rešenja o privremenom pozajmljivanju mašina, a da je Privrednom savetu na raspolaganje stavljeno 463 mašine, a da je onda Privredni savet stavio na raspolaganje Ministarstvu teške industrije 571 mašinu.
Najviše fabrika trebalo je preseliti iz Srbije i Vojvodine, a manji deo iz Slavonije, Hrvatska, i republike Slovenije.Prema zapisnicima Koordinacionog komiteta politički vrh Srbije se u principu nije suprotstavljao preduzetim merama, dok je Hrvatska, čiji je deo teritorije spadao u strategijsko područje, imao drugi stav. Na sednici Saveznog koordinacionog komiteta konstatovano je: "Biće poteškoća po pitanju premeštaja industrije i mašina, gde su se drugovi žalili da im hoćemo preneti industriju u Bosnu, iako je bilo reči samo o mašinama koje su višak, a njihova industrija ostaje na njihovom strateškom prostoru." Vlada Hrvatske takođe se protivila seobi fabrike "Kroacija" u Donji Lapac i Fabrike akumulatora "Munja" u Bakar ili Senj. Potpredsednik vlade Dušan Brkić je tvrdio da će seobom Fabrike ulja u Gospić nastati velika šteta jer tamo nema sirovina.
Slovenija je takođe bila protiv selidbe svojih fabrika u druge republike. Nastavili su dalju gradnju svojih fabrika kao da nisu u opasnoj zoni u slučaju rata. Savezni koordinacioni komitet odluku o preseljenju fabrike ulja iz Slovenije u Bosnu praktično je zaustavio stavom "da treba videti kako bi se ovo prebacivanje politički odrazilo." Za druge republike nisu imali obzira da se delikatno izvlače ako dotična republika negativno reaguje.
Još jedan podatak je karakterističan za odnos republika prema ratnim pripremama. Reč je o otkupu kukuruza 1950. godine koji je velikim delom išao u strategijske rezerve. Prema podacima Saveznog koordinacionog komiteta plan je ostvaren ovako: Srbija 80%, Hrvatska 48%, BiH 47,6%, Slovenija 24%, Makedonija 44% i Crna Gora 81%. Pošto je zaključeno da je "u Hrvatskoj neodgovoran odnos prema otkupu," drug Tito je uzeo na sebe da razgovara sa republičkim rukovodstvom uz primedbu da obaveze moraju biti realnije. Da nije mislio da treba da budu manje?
(nastaviće se)
Preseljenje industrije iz Srbije i Vojvodine! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
