On je izneo stav da oba predsednika upravljaju svojim vladama.
- Oni koriste ministre i premijere, a lično se ne svađaju, jer imaju slične ciljeve i koriste razdor u dve države za jačanje ličnih autoriteta. I Srbija i Crna Gora imaju šefove država jake narcističke prirode, sa izrazitim ego varijantama. Oba šefa države imaju razvijen odnos prema svim oblicima moći i vlasti, upravljaju i vladom i parlamentom, a imaju i materijalnu moć, finansijski su veoma bogati – ukazao je Kresović.
Kako je naveo, „Milova sestra ima dobro razvijen biznis u Srbiji, što znači da dva predsednika imaju dobre međusobne odnose“.
- Odnos predsednika Srbije prema vlastima u Crnoj Gori i prema Milu Đukanović je amorfni i imaginarni. On ne govori o zaštiti srpskih interesa u Crnoj Gori i na koji način će da pomogne, već o zadržavanju najboljih odnosa. Predsednik Srbije zadržava odnose sa Đukanovićem, koji je pokretač najveće antisrpske kampanje u Crnoj Gori. Vučić ne govori o predsedniku Đukanoviću, već daje amorfnu izjavu o nekim potezima predsednika Vlade i Skupštine Crne Gore, oko Srebrenice – primećuje sagovornik Pravde.
Kresović navodi da je tu reč o potrebi zadržavanja korektnih odnosa dva predsednika.
- To je preporuka, ili čak uslov američke i politike Evropske Unije, da predsednici Balkana, bez obzira na međusobne suprotstavljene političke odnose i odnose dve vlasti i dva naroda, vode politiku kompromisa i političkog konformizma, u duhu tzv. politike Balkana kao slobodne ekonomske i političke zone. Svaka vrsta pritiska šefa države Srbije na šefa države Crne Gore, značila bi i dobijanje packi iz EU i SAD, tako da se to više svodi na pojedine ministre i premijere u Vladi Crne Gore i Srbije, koji imaju ulogu da spinuju ili da medijski tumače odnose dve državne politike – rekao je analitičar.
Prema njegovim rečima, „Milo Đukanović i Aleksandar Vučić su politički saradnici“, i kako je rekao, „deo političkog bratstva tzv. mekih autoritarnih režima“.
- Među autoritarnim političkim vođama nema bitnijeg radikalizma, već se oni sporazumevaju na interesnoj bazi. A u polemike i konfliktne situacije ubacuju svoje saradnike, kako bi se napravio privid političke ili državne krize. Međusobne kritike dva predsednika okrenute prema Srbiji ili Crnoj Gori su jedna vrsta političkog trika koji ima za cilj homogenizaciju unutar sopstvenog biračkog tela i javnog mnjenja u obe države. A sa druge strane, u međunarodnoj komunikaciji, na raznim skupovima sa predsednicima EU ili raznih evroatlantskih integracija, dva predsednika komuniciraju bez većih antagonizama i veoma korektno – primetio je Kresović.
Kako je naveo, kada su politike vrlo jasno određene, „na nivou dva politička polja moći nema razloga za konfrontiranje“.
- Kada je formirana vlada u kojoj jedna strana nema većinu, otvara se pitanje na koga prebaciti krivicu. Reč je o krivici koja bi trebalo da bude na strani onoga koji upravlja, dakle Mila Đukanovića, a ne Krivokapića. Zdravko Krivokapić vodi jednu marionetsku vladu iza koje stoji čvrst uticaj Đukanovića, koji ima i dalje autoritet u NATO-u. Vučić ne udara na tu silu Mila Đukanovića, što bi otvorilo sukob dva autoriteta, dva autoritarna predsednika, već se koristi instrument vlade, da ministri dve države i premijeri međusobno ratuju izjavama – zaključuje Kresović.
Govoreći o srpskom narodu u Crnoj Gori, rekao je da on nema državotvorni kapacitet, „već traži podršku vrhovnog autoriteta u Srbiji“.
- To utiče na manjak ili slabost ispoljavanja političke volje ili zahteva Srba u Crnoj Gori. To znači da Srbi traže odobrenje vlasti u Beogradu za svoje političke poteze u Crnoj Gori, što šteti Srbima u Crnoj Gori kao političkom narodu – istakao je Kresović.
Kakvu je poruku Đukanović uputio Srbima koji nisu glasali za Rezoluciju o Srebrenici. čitajte OVDE.
Izvor: Pravda, N. Bulatović
