Piše: Marjan Kovačević
Često se Novak Đoković osećao usamljeno na svetskom vrhu, ali u današnjem finalu 134. grend slem turnira na Vimbldonu, sa Mateom Beretinijem, ta usamljenost dostiže razmere za istoriju tenisa. Jer, od 15 časova biće pred vratima dostignuća koja određuju veličinu najboljih tenisera sveta, ne samo u profesionalnoj eri – dužoj od pola veka – nego i u celokupnoj istoriji ovog sporta duge tradicije i ogromne popularnosti.
Osvajanjem 20. grend slem titule, naš as bi se izjednačio sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom u istorijskoj trci titana, kakvu je malo koji sport video. Tri velikana različitih stilova i karaktera, boreći se međusobno poslednjih 15 godina, podigla su standarde uspešnosti daleko iznad svih prethodnih, terajući jedan drugog na ono što je do juče delovalo nemoguće.
Đoković je poslednji ušao u trku i – tamo gde mu niko nije davao ni najmanje izglede – polako krčio svoj put u trojnom rivalstvu „veličanstvenih”. Kada je, u Melburnu pre deset godina, osvojio svoju drugu grend slem titulu, Federer ih je već imao 16, a Nadal devet. Danas može da se izjednači sa njima na toj listi, a po mnogim drugim parametrima ih je već prevazišao, uključujući broj godina i sedmica na svetskom vrhu, te rezultate u međusobnim susretima.
Iako nikada nije imao ni približno toliko navijača koliko Švajcarac i Španac, nego je od početka mnogima trn u oku zato što je upao na tek razgorelu zabavu dotle spektakularnog „Fedal” rivalstva, balkanski borac junačkog srca je tokom decenije ubedljive dominacije naučio da trpi sve napade na terenu i van njega. Da se zatvori u sebe tokom meča i da povike „Rodžer!” u svojoj glavi pretvori u „Novak!”. Da uživa u ovacijama mase i kada su namenjene protivniku.
I uprkos kamenom srcu u takvim trenucima, našem samuraju itekako znači podrška sa tribina, za koju se tokom čitave karijere borio svojim rezultatima. On se hrani energijom sa tribina, srećan je što je stadion u Londonu posle dve godine ponovo pun i ... sluti da će publika ponovo biti na strani protivnika.
Na Vimbldonu nikada nije imao podršku koju je želeo. Jednom zbog domaćeg favorita Endija Marija, drugi put zbog opšteg favorita Rodžera Federera. U poslednjem finalu je ta naklonost „maestru” prešla sve granice i masa je bila spremnija da zaplače nego da aplaudira pobedniku. Danas u finalu nema Marija, Federera ni Nadala, ali svi već znaju da njihovu ulogu preuzima Mateo Beretini.
Ne samo zato što je debitant u naponu snage i pobednik Kvinsa, nego i zbog slučaja da Italija večeras u finalu Evropskog prvenstva igra sa Engleskom, na Vembliju. Sva armija italijanskih fudbalskih navijača se slila u London i razgrabila karte za dvostruki užitak, ili dvostruku šansu: najpre na Vimbldonu, pa na Vembliju. Britanci će sa zadovoljstvom ponuditi Italijanima Vimbldonu za Vembli, a Đoković bi rado da bude obrnuto:
– Svaki sportista se nada, dolazeći na stadion, da će u velikim mečevima pridobiti većinu publike. Sa masom iz tebe, ili masom protiv tebe – velika je razlika. Znam da će publika ovog puta biti uz Beretinija, ali se nadam da će ljudi takođe prepoznati značaj ovog meča za mene i istorijski cilj preda mnom. Ipak, posle mnogih različitih iskustava sa publikom, spreman sam na svaki mogući odnos gledalaca prema meni.
Na papiru i u procenama kladionica, deveti teniser sveta je autsajder u današnjem meču, ali igra koju je pokazao u 11 uzastopnih pobeda, u Kvinsu i na Vimbldonu, govori da ima najjača oružja za travu. Italijanski „teškaš” je devet godina mlađi, osam santimetara viši i 15 kilograma teži od Đokovića, pri čemu snaga i brzina sa kojima raspolaže lako izdržavaju težinu i omogućuje razorne udarce. Branilac titule zna šta ga čeka:
– Sve je moguće u finalu. Iskustvo je na mojoj strani, ali on ima sjajnu seriju na travi, servira moćno, igra odlično. Mislim da će meč biti veoma težak za obojicu, ali spreman sam za veliku bitku.
Znake nervoze i pritiska pred istorijskim ciljem, naš as je pokazao u polufinalu sa Šapovalovom, kroz koje je prošao više na karakter nego igrom:
– Neću da zvuči kao izgovor, ali imao sam stomačnih problema tokom prvog i većeg dela drugog seta. Boli me poslednjih dan i po i to me je ometalo pri vraćanju servisa. A, imao sam i blagu vrtoglavicu, ali od kraja drugog seta sam počeo bolje da se osećam. Nije idealno, ali imam vremena do finala. Verovatno sam nešto loše pojeo, ili su emocije, ili nešto drugo u pitanju ....
Zvuči kao reakcija na ogroman unutrašnji pritisak. Kako će to da izgleda danas, niko ne može da zna. Činjenica je da prvi reket sveta još nije pokazao svoju najbolju igru, a da li će se ona pojaviti u finalu, ili će se ponovo oslanjati na snagu ličnosti, ostaje da se vidi. Na kraju krajeva, to je sport, sa svom svojom neizvesnošću i ogromnom dramatikom.
Đokovićeva unutrašnja snaga poznatija je i od njegovih rekorda, ona je njihov temelj. Tako je 2019, posle bezmalo pet sati, pobedio Federera, prethodno spasavši dve meč-lopte na servis rivala, što niko u finalu Vimbldona nije učinio duže od sedam decenija. Tako je u polufinalu Rolan Garosa ove godine svrgao Rafaela Nadala posle vođstva „kralja šljake” od 5:0 u prvom setu, a u finalu sa Cicipasom nadoknadio dva izgubljena seta. I osvojio Pariz posle tri meča u kojima je zaostajao u setovima, dva puta po 2:0 – kao niko pre njega.
I naš samuraj je svestan te svoje posebnosti, koja prevazilazi granice tenisa, sporta i normalnog života, do nadljudskih razmera:
– Ne doživljavam sebe kao autsajdera. Samo je moj put verovatno drugačiji nego većine ostalih tenisera i onih koji tek dolaze. Ne žalim se zbog toga, u stvari, ne žalim ni za čim. Zahvalan sam zbog puta koji mi je pomogao da budem čovek i igrač kakav sam danas. To mi je omogućilo da upoznam sebe i naučim da jačam karakter, da se borim i ne predajem u vrlo teškim situacijama, da se suočim sa nevoljama na terenu i izađem iz njih kao pobednik. Naravno, to se ne događa uvek, takav je život, ali to je u mnogome uticalo na ono što sam danas.
Jedna rečenica ovde je vrlo bitna za sve navijače koji redovno kidaju živce u trenucima kada Đoković gubi. I on zna da se ti čudesni obrti hudinijevskog spasavanja ne događaju uvek. Najbolji teniser sveta može da doživi i teške poraze, kao u prošlogodišnjem finalu Rolan Garosa, kada oporavak protiv Rafela Nadala nije uspeo.
Međutim, sada je sasvim jasno da Đokovića ni eventualni današnji poraz neće zaustaviti na putu kojim je krenuo. On je rešio da obori rekorde i daće sve od sebe da to i učini, pre ili kasnije, a najbolje odmah danas. Kao da je tek na početku karijere.
Marija Čičak glavni sudija
Prvi put za 134 godine održavanja teniskog turnira na Vimbldonu, muško finale će voditi jedna žena. Hrvatica Marija Čičak već 15 godina deli pravdu na najpoznatijem teniskom turniru i imala je čast da vodi žensko finale i finale parova, a danas će ući u istoriju sudeći meč Đoković – Beretini.
Na pragu finala Novak prolazi kroz pakao, šta je rekao kad je otvorio dušu, čitajte OVDE.
Izvor: Politika
