Piše: Marko Nikolić
Jutjub kao i uvek zna šta želim da čujem i naravno među brojnim video snimcima, evo Miroslava Lazanskog koji u jednoj TV emisiji daje definiciju situacije u Avganistanu:
„Avganistan je teritorij koji guta vreme, ljude i novac i gde deset, dvadeset ili hiljadu godina ne znače ništa“.
Koliko god satova da imate analognih, peščanih ili digitalnih, jedino merilo Avganistana je istorija. Može da se priča sa sigurnošću samo o tome šta je bilo juče ili pre deset, sto ili više godina, dok o onome što sledi sutra ne sme ni da se pomisli, dok ne osvane.
Islam je jedino vezivno tkivo na teritoriji koja se geopolitički nalazi u centralnom delu Evroazije, a sa toliko mnogo nacija i tradicija.
„Talibani ante portas“
Spalite sve i bežite, ovo nije pokazna vežba! Ne postoji kraća, jednostavnija i nepoželjnija poruka koju je potrebno pročitati na megafonu, dok se aktiviraju crvene lampice u diplomatskom predstavništvu, dok kreću da rade mašine za uništavanje papirnog materijala. Ta rečenica ne samo da znači dolazak helikoptera za evakuaciju, već predstavlja sinonim za tri dobro poznata kraha američke intervencionističke politike.
Momenat sletanja helikoptera na ambasadu ili obližnji hotel, u slučaju evakuacije iz Kabula, ne znači samo vojni debakl, već i potpunu degradaciju medijsko-marketinške mašinerije koja je održavala i opravdavala kod američkog javnog mnjenja dvadesetogodišnju operaciju u Avganistanu. Pošto su fotografije sa kabulskog aerodroma obišle svet, višedecenijski mit o uspehu se srušio kao kula od karata za jedan dan.
Kroz brojke u dolarima, koje nikad nije zahvalno iznositi pored stotina hiljada žrtava sa avganistanske i hiljada žrtava sa američke strane i njenih saveznika, američki građani dali su u toku dvadeset godina više od dve hiljade milijardi dolara za invaziju na Avganistan.
Tri grada koja bi američka vojska najradije obrisala iz svoje istorije
Sajgon 1975, Teheran 1979. i sada Kabul 2021. Fotografiju helikoptera koji evakuiše osoblje američke ambasade nakon pada Kabula pod talibansku vlast mnogi upoređuju sa onom iz Sajgona 1975. godine, iako je upad Iranaca u američku ambasadu u Teheranu bio mnogo približniji sadašnjim dešavanjima u Kabulu.
When will the US learn? Stop fighting imperialist wars! #Vietnam#Afghanistanpic.twitter.com/hBP6ZrnQcZ
— Boris Malagurski (@malagurski) August 15, 2021
Da je moguće, ta tri grada i operacije koje su vršene u Vijetnamu, Iranu i Avganistanu, Pentagon bi verovatno, najradije izbrisao iz svoje istorije.
Rezultati akcije: avganistanske izbeglice su godinama najbrojnije u Evropi, a u Avganistanu se odigrava preko 70 posto svetske proizvodnje heroina. Demokratija na staklenim nogama u Avganistanu se posmatrala kao incident, jer kroz korumpiranje političkih vođa, nikada nije bila prisutna na više od 40 odsto teritorije.
Kako razumeti i pomoći onima koji nemaju pravo na sopstvenu, drugačiju istoriju i identitet? U dubokim kulturološkim razlikama leži srž problema. Predstavljanje jednih kao zveri, a svih drugih kao anđela u višedecenijskom sukobu je površno sagledavanje problema.
Tako loše režirane situacije su već viđene, i upravo se medijskim spin metodama i davalo opravdanje „spasilačkim“ invazijama kako u Avganistanu, tako i u Iranu, Libiji, pa i SR Jugoslaviji. To je rezultiralo kolonama unesrećenih ljudi koji beže iz svojih domova.
Pitanje da li će prosečnom stanovniku Avganistana biti bolje pod današnjom talibanskom vlašću je izlišno u trenutnom kontekstu, jer bismo morali da vratimo vreme mnogo unazad, pre invazije na Avganistan, i prebacimo se u tadašnji kontekst problema. Svakako, slike spasavanja i prebacivanja dece preko žice na kabulskom aerodromu će ostaviti neizbrisivu mrlju na onima koji su dozvolili da se primirje pretvori u potpuni kolaps i potencijalno novo krvoproliće.
Teško pobeđenima, još teže pobednicima
Kraj Prvog svetskog rata ozvaničen je mirom koji je učinio kraj svakom daljem miru. To primirje 11.11.1918. kako se naziva, upravo je ono što mu i reč sugeriše — privremeni mir do sledećeg sukoba koji je usledio ubrzo potom. Nakon privremenog, obično sledi konačni rasplet, pa je nakon Drugog svetskog rata mogao samo da usledi — Dan Pobede. Ako mislimo da se mir može postići tako što se ne zna ko je pobednik, i ko je na krivoj strani onda se zavaravamo i pravimo uvertire za nove okršaje.
Još jedno u nizu primirja koje nije pošlo kako je planirano je ono koje do skoro bilo nezamislivo između Sjedinjenih Država i talibana u Avganistanu. Nije bila tajna da se pregovori sa talibanima vode na najvišem nivou prethodnih nekoliko godina, a skoro smo saznali da su neke runde razgovora vođene i u Beogradu.
Ali, odluka za izlazak iz rata očigledno je mnogo teža nego ona za invaziju na teritoriju druge zemlje koju je ponosno objavio DŽordž Buš Mlađi nazvavši akciju „Trajnom slobodom“.
Cinično je kada mir po svaku cenu pokušavaju da ostvare oni koji su doneli rat pod parolom trajne slobode, ali izlazna strategija nakon devastiranja zemlje pretvorena je u brzopletu raspodelu provincija koje su označene kao talibanska zona i ona koju kontroliše Vlada u Kabulu. Nije prvi put da trajno rešenje kroz nekoliko nedelja bude pretvoreno u nove sukobe i potpuni fijasko snaga podržanih od strane američke vojske na uzavrelom proširenom bliskoistočnom terenu.
Cena demokratije kod majstora kvariše
Od početka rata u Avganistanu jasno je bilo da „ubrizgavanje“ demokratije nije osnovna pokretačka snaga američke vojne sile na Avganistan. Prava žena i sloboda govora su dobri za punjenje medijskih stubaca kao pokretač u proizvodnji pristanka kod građana na novi ratni pohod u funkciji mira, ali kada se pogledaju drugi američki bliskoistočni saveznici, ne može se reći da je to momenat koji odlučuje pokretanje invazije. Po zvaničnoj verziji, razlog invazije na Avganistan je to što je odbijeno da se izruči Osama Bin Laden i da se suzbije delovanje Al Kaide. Ipak, da bismo znali razlog za nastanak Talibanskog pokreta moramo se vratiti malo u istoriju.
Talibanski pokret nije stvoren u Avganistanu, već u susednom Pakistanu. Početkom devedesetih, pokret militantnih islamista služio je kako bi uspostavio kontrolu na Avganistanskoj teritoriji nakon povlačenja sovjetskih trupa. Iako ni jedan napadač na Svetski trgovinski centar u NJujorku nije bio Avganistanac, i sam Osama bin Laden je na kraju likvidiran u Pakistanu 2011. godine, nameće se pitanje koliko je zaista suzbijanje Al Kaide bio pravi razlog ulaska i koliki je procenat uspešnosti?
Potrebno je imati u vidu da su trenutne vođe talibanskog pokreta u novoproglašenom Islamskom emiratu Avganistanu praktično svi do jednog bili u Gvantanamu ili nekom drugom američkom zatvoru. Oružje koje je avganistanska regularna vojska ostavila za sobom je skandalozno moćno i brojno.
Pri povlačenju, razumljivo je da ostanu jurišne puške i lako naoružanje, ali kako pravdati to da su ostale stotine novih oklopnih vozila, dronovi i helikopteri najnovijih generacija. Kako će to oružje biti upotrebljeno, da li će služiti za destabilizaciju režima u Teheranu ili će biti postavljeno blizu granica Rusije, to su pitanja na koja trenutno retko ko ima odgovor.
Prisustvujemo kreiranju novih vojno-političkih saveza na proširenom Bliskom Istoku. Katar je u pravoj diplomatskoj ofanzivi i naslućuje se saveznička linija sa Turskom i Pakistanom, dok su Emirati, Saudijska Arabija, Egipat i Indija na drugoj strani.
U ratovima svaka simbolika je namerna, bilo da je reč o čuvenom vagonu u kome je prvo potpisana nemačka kapitulacija u Prvom svetskom ratu, a nakon toga i Francuska kapitulirala 22. juna 1940. godine. Tako je danas, kao datum povlačenja i konačnog kraja operacije u Avganistanu naveden 11. septembar, tačno 20 godina od napada na Svetski trgovinski centar u NJujorku.
No Enemy has EVER done this to America, befouled Iwo Jima’s eternal sacrifice, whilst wearing our equipment.
— Sebastian Gorka DrG (@SebGorka) August 21, 2021
Until Biden.
He has betrayed all Americans, alive and dead. pic.twitter.com/3WlZpLuy6v
I ne samo da su talibani izabrali taj datum, već su i rekonstruisali fotografiju po ugledu na američko zabadanje zastave na ostrvu Ivo DŽima kada su označili okupaciju Japana. Sada su talibanske snage odevene u američke uniforme, zabole zastavu novoproglašenog Emirata, što je izazvalo bes na društvenim mrežama. Kakve će posledice razvoj događaja u Avganistanu imati, da li nas očekuje novi migrantski talas, šta će biti sa drugim džihadističkim snagama i hoće li se pridružiti novoformiranom emiratu — ostaje da se vidi, dok sat otkucava u Avganistanskom lavirintu.
Špil je promešan, karte su podeljene, čekaju se ulozi. Ako se može pokeraškim rečnikom pričati, onda tako izgleda trenutna situacija.
Za stolom su najveći igrači, svi deluju smireno, iako krv bukti i niko ne zna šta se može desiti. Nema konstantnosti, jedino pravilo je da pravila ne postoje, igra se na kartu suvog prakticizma. Na prostoru gde ne znači ništa ni hiljadu godina, možete imati sve satove ovoga sveta ali vreme ne otkucava isto.
Kada se igra na vreme, strpljiviji pobeđuje, a ne onaj koji planira gde će provesti penziju i igrati golf. DŽordž Buš Mlađi je ljubitelj satova, pričalo se da mu je prilikom posete Tirani, tokom rukovanja sa ljudima, sat ukraden ili da mu je ispao. Bilo kako bilo, vreme u Avganistanu kao da ide u nazad, a takav sat još niko nije izmislio.
Rusija bi mogla da sklopi zastrašujući savez sa Kinom. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: rs.sputniknews. com
