Piše: Vladimir Dimitrijević

Ukoliko je „terorizam“ neprijatelj, SAD nudi širok spektar meta. Jedini način da se sva ta mesta obezbede, jeste da se cela Amerika pretvori u sigurnosni zatvor na otvorenom. Kako je nedavno rekao novinar Metju Brzezinski: „U Americi postoji 600.000 hiljada mostova koje treba zaštititi i 14.000 malih aerodroma uz pomoć kojih teroristi mogu da izazovu pravu katastrofu. Popločani putevi se protežu dužinom od četiri miliona milja, zajedno sa 95.000 milja obale koju ekstremisti mogu iskoristiti za beg. Da bi se reagovalo protiv terorizma, neophodno je sinhronizovati rad osamnaest hiljada različitih policijskih agencija. ... Sjedinjene Države imaju mrežu od 260.000 izvorišta prirodnog gasa i 1,3 miliona milja gasovoda koje teroristi mogu da dignu u vazduh. ... Avionom, brodovima i kopnenim saobraćajem pristiže preko 16 miliona teretnih kontejnera, a da bi se izazvala katastrofa bilo bi dovoljno da se u samo jednom od tih čeličnih sanduka nađe nuklearni uređaj. A ako ne uspevamo da ometemo protok hiljada tona nelegalnih droga koje se krijumčare preko carine, kako ćemo tek sprečiti prenošenje kofera punog fizijskog materijala za fisiju?“1 (Osim toga, čak ni američki zatvori nisu potpuno „bezbedni“: prokrijumčarene droge i tajna oružja su uobičajena pojava iza zatvorskih zidina.)

U septembru 2004. godine, vlasti u Parizu su sa iznenađenjem otkrile „tri nedavno proširena tunela ispod visoko obezbeđenog zatvora La Sant“, a „jedan fotograf koji je objavio knjigu o pokretu istraživanja urbanog podzemlja“ rekao je novinarima „da postoji 'još desetak sličnih tunela... Nemate pojma šta se dole nalazi'.“ Mnogi drugi gradovi imaju slične neistražene mreže podzemnih tunela i katakombi. Kako ih obezbediti? Ovo upozorenje: „Nemate pojma šta se dole nalazi“ moglo bi da posluži kao epitaf za sva nastojanja da se bezbednost osigura policijskom aktivnošću.
Nema te količine nadzora i patroliranja koja bi mogla zaustaviti neprijatelja koji je amorfan, skriven i spreman na smrt da bi izvršio misiju – pogotovo ukoliko taj neprijatelj smrt u borbi smatra mučeništvom, kao što je slučaj sa nekim islamskim radikalima.

Treći svetski rat je još uvek moguć

Terorizam nije naš jedini neprijatelj. Hladni rat je okončan, ali naši suparnici su još uvek tu. Isto važi i za njihove nuklearne arsenale.
Pre svega, to se odnosi na Rusiju. Konvencionalne snage ove zemlje predstavljaju samo senku onoga što su bile osamdesetih godina dvadesetog veka, ali ona još uvek poseduje 6.000 vrsta strateškog nuklearnog oružja, i bombe koje može da lansira na SAD korišćenjem interkontinentalnih balističkih raketa, nuklearnih podmornica i dalekometnih bombardera.

U septembru 2004. godine, Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova, upozorio je Zapad da se ne meša u dešavanja u Čečeniji, islamskoj državi uništenoj ratovima zbog pokušaja da se odvoji od Rusije posle 1991. godine. Sergej Lavrov je oštro osudio američke i britanske ponude da pruže azil Aslanu Mashadovu, vođi čečenskih pobunjenika; Rusija Mashadova i čečenskog ratnog vođu Šamila Basajeva okrivljuje za masakr u školi u Beslanu.

Sve to je deo skorijeg rusko-američkog konflikta u vezi sa sve većim američkim vojnim prisustvom na južnoj granici Rusije. Kako izveštava Kristofer Radi u proleće 2004. godine: „Ameriku sve više interesuje nekoliko bivših Sovjetskih Republika, jer smatra da bi one mogle predstavljati bedem koji bi zaustavio rastući islamski radikalizam u zemljama Bliskog Istoka i Centralne Azije. SAD su već osnovale vojne baze u bivšim sovjetskim republikama Kirgistanu, Tadžikistanu, Uzbekistanu i Kazahstanu. ... Jedan viši ruski diplomata se nedavno, na sastanku u Vašingtonu, požalio na ovo novo interesovanje SAD da sarađuju sa Rusijom po pitanjima vezanim za bivše ruske republike. 'Da smo mi u poslednjih 10 godina raspirivali anti-američko raspoloženje u Meksiku i Puerto Riku, a zatim iznenada izjavili da želimo da budemo vaši prijatelji, kako bi ste vi reagovali', upitao je Rus zagonetno, kako izveštava izvor blizak ovom razgovoru.“

Nakon što je u septembru 2004. godine SAD postavila presedan, „ministar odbrane Sergej Ivanov, bliski Putinov saradnik ... ponovio je pretnje da će izvesti preventivne napade na vojne baze izvan Rusije, objavile su ruske novinske agencije. Kako prenosi novinska agencija Interfaks, Ivanov je izjavio da 'preventivni napadi ne podrazumevaju nužno upotrebu pomorskih ili vazdušnih snaga. Sve će zavisiti od okolnosti ... Nikoga nećemo upozoriti unapred'.“ Odbrambena politika Rusije „dozvoljava upotrebu svih postojećih snaga, uključujući i nuklearno oružje, ukoliko svi drugi metodi budu neuspešni, kako bi se zemlja odbranila od napada. Rusija je prethodno izjavila da će nuklearno oružje upotrebiti samo u slučaju da bude ugrožen njen nacionalni suverenitet.“

Kina ima oko 250 vrsta strateškog nuklearnog oružja. Uprkos tome što je između Rusije i Kine vladala određena tenzija od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, danas Rusija Kini prodaje bombardere sa nuklearnim kapacitetima, a pruža joj i tehničku pomoć.

I Rusiji i Kini je u interesu da se suprotstave globalnoj vladavini SAD, da zaustave postavljanje sistema SAD za odbranu protiv raketa, i da razmenjuju tehnologiju. Vladajući režimi u Rusiji i Kini smatraju da Amerika ugrožava njihove ključne interese: Rusija, zbog toga što smatra da Amerika podržava islamske pobunjenike u Čečeniji i drugim republikama duž južne granice Rusije, a Kina, zbog toga što SAD pruža podršku Tajvanu. (Kina i dalje preti da će ponovo zauzeti Tajvan silom, osim ukoliko se Tajvan eksplicitno ne odrekne nezavisnosti; Amerika Tajvanu prodaje oružje vredno na milijarde dolara, i upozorila je Kinu da ne napada ostrvo.) Ne zna se koji od ovih sistema je gori: prvi je kleptokratija koja sve više nalikuje na diktaturu, a drugi je neprikosnovena lenjinistička država sa sistemom koncentracionih logora i široko rasprostranjenom praksom prinudnih abortusa.

Ipak, kako SAD ne bi nehotice izazvale rat sa ovim državama, bilo bi mudro da se stvari sagledaju iz njihove perspektive: svaka od njih Ameriku smatra pretnjom po jedinstvo sopstvene države. Nacionalno jedinstvo – i sprečavanje secesije – predstavljaju vitalni interes svih zemalja; ni Rusija i Kina nisu izuzetak. Ako Rusija i Kina misle da im je u zajedničkom interesu da se brane od nastojanja da se razbiju njihove nacije, iza kojih, kako one smatraju, stoji Amerika, ove bi dve sile mogle da izvrše neočekivan nuklearni napad na SAD, a da svetu zatim objasne da su to učinile kako bi „predupredile“ američku agresiju.

U osnovi svih odnosa u svetu jesu savezi odnosno paktovi, zbog čijeg je postojanja još uvek moguće da lokalni konflikti eskaliraju i prerastu u Treći svetski rat. Kina i Severna Koreja su još uvek saveznici, tako da Kina možda neće prihvatiti američko „predupređivanje“ nuklearnog programa Severne Koreje. Kina je u savezu i sa Pakistanom, koji takođe raspolaže nuklearnim oružjem. Nasuprot Pakistanu stoji Indija, koja takođe ima nuklearno oružje – a Indija je u savezu sa Izraelom,2 dominantnom nuklearnom silom na Bliskom Istoku. I Indija i Izrael žele da se približe Tajvanu; ovi novi odnosi imaju svesrdnu podršku neokonzervativnog Projekta za novi američki vek. Indija i Kina su se u prošlosti sukobljavale, a danas svaka od njih koristi nuklearni arsenal one druge kako bi opravdala sopstveni. Raste napetost između Japana i Kine, a (delom i zbog opasnosti od raketnog napada iz Severne Koreje) Japan planira da „izmeni svoju bezbednosnu politiku koja je do sada bila 'isključivo odbrambena', kako bi mogao da izvrši preventivne napade na strane raketne baze.“ Izgleda da političari širom sveta od Bušove administracije uče koliko je važno da budu spremni da prvi izvrše napad.

Rusija i Iran imaju „poseban odnos“, a nedavna analiza Radija slobodna Evropa otkriva da „postoje dva glavna faktora koja diktiraju politiku Moskve prema Iranu u pogledu njegovog nuklearnog programa. To su, pre svega, ugovor Rusije vredan 800 miliona dolara da izgradi nuklearnu elektranu Bušer, i drugo, i još važnije, Rusija, iz niza geopolitičkih razloga, ni pod kojim uslovima ne bi želela da izgubi taj svoj poseban odnos sa Iranom. ... u slučaju promene režima, pozapadnjačeni Iran bi mogao da naruši geopolitičku ravnotežu i druge zemlje u regionu usmeri prema Zapadu.“ Prema tome, ne treba očekivati da će Rusija mirno prihvatiti izraelski napad na iranska nuklearna postrojenja, niti da će ostati ravnodušna na „promenu režima“ koju je podstakla Amerika.

Rusija ponovo uspostavlja trgovinske odnose sa Kubom, i prodaje oružje nacionalističkoj, anti-američkoj vladi u Venecueli – koja, sa svoje strane, želi da uspostavi bliže odnose sa Kubom, Rusijom i Kinom.

Da rezimiramo: kako što je bio slučaj 1914. godine, postojeći savezi sve krizne tačke u svetu povezuju sa svim globalnim nuklearnim silama. Samo jedan pogrešan proračun, prebrza reakcija, provokacija treće strane, ili namerna provokacija bili bi dovoljni da dođe do rata, koji bi zatim eskalirao i obuhvatio čitav svet. Opasnost koja trenutno vlada nije ništa manja od one koja je postojala za vreme Hladnog rata. Novi svetski rat, ukoliko do njega dođe, biće razorniji od prethodna dva. I Prvi i Drugi svetski rat doveli su do širenja militantnog totalitarizma, slabljenja hrišćanske vere, i diskreditovanja tradicionalnih vlada i društava. Isto će se desiti i sada, ukoliko borcima za prevlast i fanaticima ostane dovoljno ljudi i privrede za koje da se bore. Treći svetski rat mogao bi da dovrši dehumanizujući proces kolektivizacije čovečanstva, koji je već dobro poodmakao kao rezultat prethodnih svetskih ratova.

Uprkos svim tim opasnostima, Bušova administracija se i dalje poigrava nuklearnim oružjem. Početkom 2002. godine, administracija je izložila novu, agresivniju politiku koja se odnosi na razvijanje i korišćenje nuklearnog oružja. Kako je u to vreme pisao Washington Post: „Tokom tajne revizije politike sprovedene početkom ove godine, Bušova administracija je naredila Pentagonu da izradi nacrt vanrednih planova za upotrebu nuklearnog oružja protiv najmanje sedam zemalja, u koje se ubrajaju ne samo Rusija, i zemlje 'osovine zla' – Irak, Iran i Severna Koreja – već i Kina, Libija i Sirija. Osim toga, Ministarstvu odbrane SAD rečeno je da treba da se pripremi za mogućnost upotrebe nuklearnog oružja u nekoj budućoj arapsko-izraelskoj krizi. Predviđeno je i da ovo Ministarstvo izradi planove za upotrebu nuklearnog oružja kao odgovor na hemijske ili biološke napade, kao i na 'neočekivane vojne događaje' čija priroda nije precizirana. Ove i mnoštvo drugih direktiva, uključujući i zahtev da se razviju mini-nuklearna protiv-bunkerska oružja i nuklearna oružja koja umanjuju kolateralnu štetu, sadržane su u poverljivom dokumentu pod nazivom Revizija nuklearne pozicije, koji je podnesen na razmatranje Kongresu 8. januara 2004. godine.“

Treći svetski rat bi mogao izbiti i kao posledica verskog sukoba, i to, najverovatnije, eskalacije muslimansko-izraelskog konflikta, ili američke borbe protiv radikalnog islamizma. Neki neokonzervativni savetnici administracije eksplicitno pozivaju na takav rat, koji nazivaju „Četvrtim svetskim ratom“2 (jer je, po njihovom mišljenju, Hladni rat bio Treći svetski rat). Ukoliko neki od ovih verskih sukoba bude povod za treći svetski rat, to za posledicu može imati diskreditovanje religije per se.

Neki sekularisti – zapadna elita, a ne tvrdokorni marksisti – već odbacuju sve oblike „dogmatske“ religije.

Dana 23. oktobra 2001. godine, Antonio Gariges Voker – zamenik predsedavajućeg evropskog ogranka Trilateralne komisije – izjavio je za list International Herald Tribune: „Osnovni problem je u tome što svaka od religija tvrdi da je ona ne samo prava, već i jedina prava religija. To u velikoj meri otežava ili čak potpuno onemogućuje svaku mogućnost dijaloga ili razumevanja. Na taj način dolazimo do ćorsokaka, i to se mora promeniti. ... Hrišćanske crkve bi trebalo da učine sve što mogu da pokažu spremnost na saradnju sa drugim religijama, i to tako što će, kad god je to moguće (a to je gotovo uvek moguće), naglasak stavljati ne na razlike između religija, već na ogromne mogućnosti saradnje po pitanjima od vitalne važnosti za ljudski rod. ... Relativizam se, hvala Bogu, sve više širi. ... Ulazimo u novu filosofsku eru, u kojoj ćemo morati da se naviknemo na život bez dogmatske osnove i u kojoj ćemo umove morati da oslobodimo velikog broja tradicionalnih verovanja. Konačno, prevladaće ideja da je dogmatizam loš, a dijalog od ključne važnosti za miran zajednički život.“ Naslov članka ovog trilateraliste sve kaže: „Crkvena dogma – prepreka za uspostavljanje svetskog mira.“

Slično tome, Robert Rajh, bivši ministar za rad u Klintonovoj administraciji, nedavno je u jednom popularnom liberalističkom časopisu iskazao svoju netrpeljivost prema ortodoksnim religijama: „Glavni sukob 21. veka nije sukob između Zapada i terorizma. Terorizam je taktika, a ne verovanje. Istinska borba će se voditi između moderne civilizacije i anti-modernista; između onih koji veruju u primat pojedinca i onih koji veruju da ljudska bića treba da budu odana nekom višem biću, kome duguju svoje postojanje; između onih koji daju prioritet životu na ovom svetu i onima koji veruju da je ljudski život samo priprema za neko postojanje posle smrti; između onih koji veruju u nauku, razum i logiku i onih koji veruju da se istina otkriva kroz Sveto Pismo i religijsku dogmu.“ U svetlu takve logike, moguće je da će baš ti koji se zalažu za postmodernističku formu „tolerancije“ vršiti represiju svojih verskih protivnika – i da će to činiti sasvim mirne savesti.

Nestabilnost sadašnjeg svetskog poretka

Objektivno ispitivanje činjenica dovodi do sledećeg zaključka: „Novog američkog veka“ neće biti. Sadašnji svetski poredak, u kome je Amerika jedina supersila, nije održiv. Americi se sada suprotstavljaju Evropska unija, Rusija, Kina, ostale komunističke zemlje i najveći deo islamskog sveta. Oružje masovnog uništenja i terorističke mreže su sve brojniji. Komunistička Kina je sada u prijateljskim odnosima sa Rusijom i preti da upotrebi sva neophodna sredstva kako bi povratila Tajvan. Rusiji je na raspolaganju ogroman nuklearni arsenal, koji predvodi bivši pukovnik KGB-a. Imperijalizam, terorizam, i seksualno zlostavljanje zaodeveno u ogrtač religioznosti diskredituju tradicionalne monoteističke religije. Kapitalističke privrede širom sveta izgrađene su na neodrživoj kombinaciji javnog i privatnog duga, neuravnoteženoj „slobodnoj“ trgovini, koncentraciji bogatstva i moći u rukama malog broja lica, i utrkivanju za postizanjem najnižih troškova rada – trend koji bi mogao sasvim da eliminiše srednju klasu koja je oduvek bila uporište socijalne stabilnosti u industrijalizovanim nacijama.

Sukobi i igre moći mogu lako da izazovu lančanu reakciju, čije bi posledice mogle biti strašnije od svega što su njeni pokretači mogli i da zamisle. Kada je u pitanju rat, presedan je 1914. godina, kada je ubistvo austrijskog nadvojvode zapalilo čitav svet. U ekonomskom pogledu, presedan je azijska kriza iz 1997. godine, kada su finansijski manevri spekulanata izazvali depresiju u čitavom regionu. Društvene, ekonomske i vojne katastrofe sa globalnim posledicama mogu nastati bilo gde, i to bez upozorenja.

U međuvremenu, postaje sve teže ograničiti efekte takve jedne katastrofe, jer je došlo do globalne socijalne promene. Tokom poslednja dva veka, u svim delovima sveta dolazi do podrivanja tradicionalnih društava i tradicionalnih verovanja. Prosvetiteljstvo i druge štetne moderne filosofije, industrijska revolucija, ratovi i ideologije 20. veka, kao i globalizacija (od kolonijalizma 19. veka do „slobodno trgovinskog“ imperijalizma 21. veka) već su radile svoj posao, utoliko što su ljude udaljile od vere, porodice i zajednice koje su im ranije pružale oslonac i pomagale im da očuvaju zdrav razum u doba krize. Zbog toga je svet sada veoma podložan destabilizaciji kao posledica kataklizme. Ukoliko dođe do katastrofe – ili niza katastrofa koje se dešavaju brzo jedna za drugom – svetska populacija i njihovi lideri mogli bi pribeći rešenjima koja pre krize nikada inače ne bi prihvatili.

Obračun sa starim svetskim poretkom

Temelj sveta je poljuljan, a neki od naših verskih i političkih lidera su spremni da se obračunaju sa sadašnjim ustrojstvom kako bi olakšali ostvarenje sopstvenih anti-tradicionalističkih ciljeva.

Mihail Gorbačov, Toni Bler, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Buša Kondoliza Rajs, i biskup Episkopalne Crkve Sving imaju jedinstven stav o tome kako dolazi do brze socijalne promene: preko dramatičnog događaja koji rađa novi konsenzus u vezi s tim šta je moguće i poželjno. Grupe i agencije koje deluju kao „katalizator koji ubrzava ovaj proces“ (da citiramo Gorbačova) mogu da izgrade taj novi konsenzus, stvorivši, na taj način, Novi svetski poredak iz ruševina starog režima.

Ovi lideri idu putem koji su za njih pripremili teoretičari NJu Ejdž pokreta.

Ervin Laslo, istaknuti akademik grupe osam vodećih američkih koledža i saosnivač Rimskog kluba, a sada autor i aktivista NJu Ejdž pokreta, kaže da promena sveta više „nije utopija, jer je svet veoma nestabilan i, shodno tome, podložan promeni. Osim toga, raste i težnja za promenom. Naš zadatak je da tu težnju ojačamo i usmerimo u pozitivnom pravcu.“

Di Hok, osnivač sistema VISA platnih kartica i ključni zagovornik Inicijative za osnivanje organizacije Ujedinjenih religija, upozorio je 2002. godine: „Mislim da nam u bliskoj budućnosti predstoji propadanje institucija koje će poprimiti kataklizmičke razmere. ... Mislim će prvi rezultat takvog masivnog propadanja institucija, pre nego što iz njega nastanu nove forme, biti gotovo potpuna centralizacija moći i kontrole, koja će dovesti do široko rasprostranjenog gubitka slobode. To će potrajati neko vreme, ali će u krajnjoj instanci biti neodrživo, što možemo videti na primeru Sovjetskog Saveza. A kada to propadne, onda nas čeka drugi period socijalnog previranja koji će biti neverovatan. [Novinar je upitao: „Znači govorite o dvostrukoj kataklizmi?] Da. A iz toga, iz samog pepela, mogu se izroditi novi oblici organizacije.“ 

State of the World Forum (SWF) je organizacija nastala izdvajanjem iz Fondacije Gorbačov. Namera Mihaila Gorbačova bila je da osnuje „neku vrstu globalnog intelektualnog trusta koji bi se fokusirao na sadašnjost i budućnost naše civilizacije.“

Od svog osnivanja 1995. godine, SWF je na svoja luksuzna zasedanja privukao ogroman broj sadašnjih i nekadašnjih političkih lidera, poslovnih ljudi, aktivista društvene promene i gurua NJu Ejdž pokreta. Na ovim zasedanjima se raspravlja o kreiranju „još sveobuhvatnijeg i u većoj meri holističkog pristupa globalnom upravljanju.“3 U konklavama SWF-a, šamanizam i tantra su „in“, a tradicionalni monoteizam je „aut“. Godine 1997. godine, govornici na zasedanjima SWF-a predlagali su stvaranje nove „integralne kulture“, rekavši da „prelaz na integralnu kulturu mora da se odvije na svim nivoima interakcije. Sve uloge i odnosi će biti redefinisani: unutrašnje duhovne vrednosti, intimni porodični odnosi (između muškaraca i žena, i između odraslih, dece i starijih); zajednice; nacije, etničke grupe i kulture; globalne institucije ... i odnos ljudi prema prirodi i većim živim sistemima.“ Čak ni Sovjeti nisu otišli tako daleko.

Iste te godine, učesnici u panelu SWF-a „Ka stvaranju integralne globalne paradigme“ predložili su novu, relativističku definiciju istine: „Značenje i informacija, utemeljeni u određenim kontekstima, postaju važniji od objektivnih istina utemeljenih na stanovištu apsolutne realnosti. ... Istina postaje način saznavanja kojim učimo da cenimo svoju ranjivost i zavisnost od drugih.“

Kratak je put od tako relativističkog stanovišta istine do društvenog haosa, ali ima i „naprednih“ mislilaca koji u tom nedostatku reda vide i dobru stranu.

Po mišljenju biskupa Svinga, osnivača Inicijative za osnivanje organizacije Ujedinjenih religija, koji se izjašnjava kao republikanac3, haos je suštinski deo tvorevine; tako je bilo na početku, tako je i sada dok se približavamo „novoj tvorevini“ i „novom poretku“. Godine 2004. on je pisao: „U prvim rečima Biblije vidimo da je Duh lebedeo nad haosom. ... Haos je neophodan sastojak koji Tvorčev Duh podstiče na kreativnost. Haos je vredan svake hvale. Ako je Stvaranje trajni fenomen, a haos neophodni sastojak kojim se Duh priziva, onda mi zasigurno živimo na samom rubu pedesetničkog projavljivanja Duha. U našem svetu, haosa ima u izobilju. I Duh je sigurno tu. Novo stvaranje mora biti veoma blizu.“ Dodao je: „U Edemskom vrtu, Duh nam je otkrio blaženstva i ograničenja. U Getsimanskom vrtu, Duh nam je otkrio iskupljenje i ogromnu sveobuhvatnu prirodu porodice sveta. Možda će nam Duh, u haosu novih smrti i zastrašujućih neizvesnosti, doneti novi poredak, za koji u ovom trenutku ne posedujemo ni odgovarajući jezik ni metafore.“ Barem je nešto dobro rekao: Novi svetski poredak će, ukoliko do njega dođe, biti veoma teško opisati.
Gorbačov, bivši predsednik Sovjetskog Saveza, predložio je strategiju socijalne promene, koja podrazumeva stavljanje pritiska na status quo i odozgo i odozdo. Godine 1993. izjavio je da „svaka društvena promena nastaje kao rezultat interakcije promena odozgo i odozdo. Promene odozgo vrše lideri, parlamenti, kreatori politike, donosioci zakona i pravila, i oni koji izrađuju i definišu prioritete i usvajaju budžete. U drugu grupu promena spadaju promene koje sprovode obični građani, društveni pokreti različitih partija, filosofi, svi oni koji prihvataju i razvijaju nove ideje, demonstranti i borci za svoje snove, za svoje vizije. Ove promene nisu uvek vidljive, ali kroz interakciju ljudskih bića, kroz lične kontakte i direktan uticaj one transformišu duhovnu klimu. Ove dve linije promena međusobno su povezane. One jedna drugu podržavaju. Ideje koje dolaze od naroda vlasti moraju prihvatiti, ali odluke donete na vrhu ne mogu uspeti bez podrške naroda. Ukoliko sa ove tačke gledišta razmotrite ekološku situaciju, postaje očigledno da se mnogo stvari mora desiti na obe linije promene, a posebno u pogledu njihove interakcije. Cilj Međunarodnog zelenog krsta jeste upravo da podstakne ovu interakciju.“ Gorbačovljeva strategija, u skladu sa kojom građanski nemiri udruženi sa elitističkim „agensima promene“ dovode do „transformisanja duhovne klime“, pokazala se kao efektivna u vreme Francuske revolucije 1789. godine.

Mnogi su poslušali Gorbačovljev savet. Jedan od njegovih saveznika, Zemaljski savet (Earth Council) Morisa Stronga, predložio je „određeni broj međunarodnih kampanja i inovativnih katalizatorskih programa“, uključujući Povelju o zemlji, kako bi se podstakao „održiv globalni razvoj.“ A 1998. godine, futurista NJu Ejdž pokreta, Barbara Marks Habard, opisala je svet kao „sistem kome je potrebno katalizatorsko delovanje“ Inicijative za osnivanje organizacije Ujedinjenih religija i sličnih pokreta „da bi bio stvoren i održan jedan novi svet.“

Zašto Pentagon ne želi rat sa Moskvom, saznajte OVDE.

Izvor: Pravda