Најновије

ЕКСКЛУЗИВНО! ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НАПАДА 11. СЕПТЕМБРА: Може ли се у рату против тероризма уопште победити? (ФЕЉТОН)

Када су у питању појединачни грађани, безбедности нема – без обзира на то колико је полицајаца или војника мобилисано.

11. септембар (Фото: јутјуб)

Пише: Владимир Димитријевић

Уколико је „тероризам“ непријатељ, САД нуди широк спектар мета. Једини начин да се сва та места обезбеде, јесте да се цела Америка претвори у сигурносни затвор на отвореном. Како је недавно рекао новинар Метју Брзезински: „У Америци постоји 600.000 хиљада мостова које треба заштитити и 14.000 малих аеродрома уз помоћ којих терористи могу да изазову праву катастрофу. Поплочани путеви се протежу дужином од четири милиона миља, заједно са 95.000 миља обале коју екстремисти могу искористити за бег. Да би се реаговало против тероризма, неопходно је синхронизовати рад осамнаест хиљада различитих полицијских агенција. ... Сједињене Државе имају мрежу од 260.000 изворишта природног гаса и 1,3 милиона миља гасовода које терористи могу да дигну у ваздух. ... Авионом, бродовима и копненим саобраћајем пристиже преко 16 милиона теретних контејнера, а да би се изазвала катастрофа било би довољно да се у само једном од тих челичних сандука нађе нуклеарни уређај. А ако не успевамо да ометемо проток хиљада тона нелегалних дрога које се кријумчаре преко царине, како ћемо тек спречити преношење кофера пуног физијског материјала за фисију?“1 (Осим тога, чак ни амерички затвори нису потпуно „безбедни“: прокријумчарене дроге и тајна оружја су уобичајена појава иза затворских зидина.)

У септембру 2004. године, власти у Паризу су са изненађењем откриле „три недавно проширена тунела испод високо обезбеђеног затвора Ла Сант“, а „један фотограф који је објавио књигу о покрету истраживања урбаног подземља“ рекао је новинарима „да постоји 'још десетак сличних тунела... Немате појма шта се доле налази'.“ Многи други градови имају сличне неистражене мреже подземних тунела и катакомби. Како их обезбедити? Ово упозорење: „Немате појма шта се доле налази“ могло би да послужи као епитаф за сва настојања да се безбедност осигура полицијском активношћу.
Нема те количине надзора и патролирања која би могла зауставити непријатеља који је аморфан, скривен и спреман на смрт да би извршио мисију – поготово уколико тај непријатељ смрт у борби сматра мучеништвом, као што је случај са неким исламским радикалима.

Трећи светски рат је још увек могућ

Тероризам није наш једини непријатељ. Хладни рат је окончан, али наши супарници су још увек ту. Исто важи и за њихове нуклеарне арсенале.
Пре свега, то се односи на Русију. Конвенционалне снаге ове земље представљају само сенку онога што су биле осамдесетих година двадесетог века, али она још увек поседује 6.000 врста стратешког нуклеарног оружја, и бомбе које може да лансира на САД коришћењем интерконтиненталних балистичких ракета, нуклеарних подморница и далекометних бомбардера.

У септембру 2004. године, Сергеј Лавров, руски министар спољних послова, упозорио је Запад да се не меша у дешавања у Чеченији, исламској држави уништеној ратовима због покушаја да се одвоји од Русије после 1991. године. Сергеј Лавров је оштро осудио америчке и британске понуде да пруже азил Аслану Масхадову, вођи чеченских побуњеника; Русија Масхадова и чеченског ратног вођу Шамила Басајева окривљује за масакр у школи у Беслану.

Све то је део скоријег руско-америчког конфликта у вези са све већим америчким војним присуством на јужној граници Русије. Како извештава Кристофер Ради у пролеће 2004. године: „Америку све више интересује неколико бивших Совјетских Република, јер сматра да би оне могле представљати бедем који би зауставио растући исламски радикализам у земљама Блиског Истока и Централне Азије. САД су већ основале војне базе у бившим совјетским републикама Киргистану, Таџикистану, Узбекистану и Казахстану. ... Један виши руски дипломата се недавно, на састанку у Вашингтону, пожалио на ово ново интересовање САД да сарађују са Русијом по питањима везаним за бивше руске републике. 'Да смо ми у последњих 10 година распиривали анти-америчко расположење у Мексику и Пуерто Рику, а затим изненада изјавили да желимо да будемо ваши пријатељи, како би сте ви реаговали', упитао је Рус загонетно, како извештава извор близак овом разговору.“

Након што је у септембру 2004. године САД поставила преседан, „министар одбране Сергеј Иванов, блиски Путинов сарадник ... поновио је претње да ће извести превентивне нападе на војне базе изван Русије, објавиле су руске новинске агенције. Како преноси новинска агенција Интерфакс, Иванов је изјавио да 'превентивни напади не подразумевају нужно употребу поморских или ваздушних снага. Све ће зависити од околности ... Никога нећемо упозорити унапред'.“ Одбрамбена политика Русије „дозвољава употребу свих постојећих снага, укључујући и нуклеарно оружје, уколико сви други методи буду неуспешни, како би се земља одбранила од напада. Русија је претходно изјавила да ће нуклеарно оружје употребити само у случају да буде угрожен њен национални суверенитет.“

Кина има око 250 врста стратешког нуклеарног оружја. Упркос томе што је између Русије и Кине владала одређена тензија од краја педесетих до краја осамдесетих година прошлог века, данас Русија Кини продаје бомбардере са нуклеарним капацитетима, а пружа јој и техничку помоћ.

И Русији и Кини је у интересу да се супротставе глобалној владавини САД, да зауставе постављање система САД за одбрану против ракета, и да размењују технологију. Владајући режими у Русији и Кини сматрају да Америка угрожава њихове кључне интересе: Русија, због тога што сматра да Америка подржава исламске побуњенике у Чеченији и другим републикама дуж јужне границе Русије, а Кина, због тога што САД пружа подршку Тајвану. (Кина и даље прети да ће поново заузети Тајван силом, осим уколико се Тајван експлицитно не одрекне независности; Америка Тајвану продаје оружје вредно на милијарде долара, и упозорила је Кину да не напада острво.) Не зна се који од ових система је гори: први је клептократија која све више наликује на диктатуру, а други је неприкосновена лењинистичка држава са системом концентрационих логора и широко распрострањеном праксом принудних абортуса.

Ипак, како САД не би нехотице изазвале рат са овим државама, било би мудро да се ствари сагледају из њихове перспективе: свака од њих Америку сматра претњом по јединство сопствене државе. Национално јединство – и спречавање сецесије – представљају витални интерес свих земаља; ни Русија и Кина нису изузетак. Ако Русија и Кина мисле да им је у заједничком интересу да се бране од настојања да се разбију њихове нације, иза којих, како оне сматрају, стоји Америка, ове би две силе могле да изврше неочекиван нуклеарни напад на САД, а да свету затим објасне да су то учиниле како би „предупредиле“ америчку агресију.

У основи свих односа у свету јесу савези односно пактови, због чијег је постојања још увек могуће да локални конфликти ескалирају и прерасту у Трећи светски рат. Кина и Северна Кореја су још увек савезници, тако да Кина можда неће прихватити америчко „предупређивање“ нуклеарног програма Северне Кореје. Кина је у савезу и са Пакистаном, који такође располаже нуклеарним оружјем. Насупрот Пакистану стоји Индија, која такође има нуклеарно оружје – а Индија је у савезу са Израелом,2 доминантном нуклеарном силом на Блиском Истоку. И Индија и Израел желе да се приближе Тајвану; ови нови односи имају свесрдну подршку неоконзервативног Пројекта за нови амерички век. Индија и Кина су се у прошлости сукобљавале, а данас свака од њих користи нуклеарни арсенал оне друге како би оправдала сопствени. Расте напетост између Јапана и Кине, а (делом и због опасности од ракетног напада из Северне Кореје) Јапан планира да „измени своју безбедносну политику која је до сада била 'искључиво одбрамбена', како би могао да изврши превентивне нападе на стране ракетне базе.“ Изгледа да политичари широм света од Бушове администрације уче колико је важно да буду спремни да први изврше напад.

Русија и Иран имају „посебан однос“, а недавна анализа Радија слободна Европа открива да „постоје два главна фактора која диктирају политику Москве према Ирану у погледу његовог нуклеарног програма. То су, пре свега, уговор Русије вредан 800 милиона долара да изгради нуклеарну електрану Бушер, и друго, и још важније, Русија, из низа геополитичких разлога, ни под којим условима не би желела да изгуби тај свој посебан однос са Ираном. ... у случају промене режима, позападњачени Иран би могао да наруши геополитичку равнотежу и друге земље у региону усмери према Западу.“ Према томе, не треба очекивати да ће Русија мирно прихватити израелски напад на иранска нуклеарна постројења, нити да ће остати равнодушна на „промену режима“ коју је подстакла Америка.

Русија поново успоставља трговинске односе са Кубом, и продаје оружје националистичкој, анти-америчкој влади у Венецуели – која, са своје стране, жели да успостави ближе односе са Кубом, Русијом и Кином.

Да резимирамо: како што је био случај 1914. године, постојећи савези све кризне тачке у свету повезују са свим глобалним нуклеарним силама. Само један погрешан прорачун, пребрза реакција, провокација треће стране, или намерна провокација били би довољни да дође до рата, који би затим ескалирао и обухватио читав свет. Опасност која тренутно влада није ништа мања од оне која је постојала за време Хладног рата. Нови светски рат, уколико до њега дође, биће разорнији од претходна два. И Први и Други светски рат довели су до ширења милитантног тоталитаризма, слабљења хришћанске вере, и дискредитовања традиционалних влада и друштава. Исто ће се десити и сада, уколико борцима за превласт и фанатицима остане довољно људи и привреде за које да се боре. Трећи светски рат могао би да доврши дехуманизујући процес колективизације човечанства, који је већ добро поодмакао као резултат претходних светских ратова.

Упркос свим тим опасностима, Бушова администрација се и даље поиграва нуклеарним оружјем. Почетком 2002. године, администрација је изложила нову, агресивнију политику која се односи на развијање и коришћење нуклеарног оружја. Како је у то време писао Washington Post: „Током тајне ревизије политике спроведене почетком ове године, Бушова администрација је наредила Пентагону да изради нацрт ванредних планова за употребу нуклеарног оружја против најмање седам земаља, у које се убрајају не само Русија, и земље 'осовине зла' – Ирак, Иран и Северна Кореја – већ и Кина, Либија и Сирија. Осим тога, Министарству одбране САД речено је да треба да се припреми за могућност употребе нуклеарног оружја у некој будућој арапско-израелској кризи. Предвиђено је и да ово Министарство изради планове за употребу нуклеарног оружја као одговор на хемијске или биолошке нападе, као и на 'неочекиване војне догађаје' чија природа није прецизирана. Ове и мноштво других директива, укључујући и захтев да се развију мини-нуклеарна против-бункерска оружја и нуклеарна оружја која умањују колатералну штету, садржане су у поверљивом документу под називом Ревизија нуклеарне позиције, који је поднесен на разматрање Конгресу 8. јануара 2004. године.“

Трећи светски рат би могао избити и као последица верског сукоба, и то, највероватније, ескалације муслиманско-израелског конфликта, или америчке борбе против радикалног исламизма. Неки неоконзервативни саветници администрације експлицитно позивају на такав рат, који називају „Четвртим светским ратом“2 (јер је, по њиховом мишљењу, Хладни рат био Трећи светски рат). Уколико неки од ових верских сукоба буде повод за трећи светски рат, то за последицу може имати дискредитовање религије per se.

Неки секуларисти – западна елита, а не тврдокорни марксисти – већ одбацују све облике „догматске“ религије.

Дана 23. октобра 2001. године, Антонио Гаригес Вокер – заменик председавајућег европског огранка Трилатералне комисије – изјавио је за лист International Herald Tribune: „Основни проблем је у томе што свака од религија тврди да је она не само права, већ и једина права религија. То у великој мери отежава или чак потпуно онемогућује сваку могућност дијалога или разумевања. На тај начин долазимо до ћорсокака, и то се мора променити. ... Хришћанске цркве би требало да учине све што могу да покажу спремност на сарадњу са другим религијама, и то тако што ће, кад год је то могуће (а то је готово увек могуће), нагласак стављати не на разлике између религија, већ на огромне могућности сарадње по питањима од виталне важности за људски род. ... Релативизам се, хвала Богу, све више шири. ... Улазимо у нову философску еру, у којој ћемо морати да се навикнемо на живот без догматске основе и у којој ћемо умове морати да ослободимо великог броја традиционалних веровања. Коначно, превладаће идеја да је догматизам лош, а дијалог од кључне важности за миран заједнички живот.“ Наслов чланка овог трилатералисте све каже: „Црквена догма – препрека за успостављање светског мира.“

Слично томе, Роберт Рајх, бивши министар за рад у Клинтоновој администрацији, недавно је у једном популарном либералистичком часопису исказао своју нетрпељивост према ортодоксним религијама: „Главни сукоб 21. века није сукоб између Запада и тероризма. Тероризам је тактика, а не веровање. Истинска борба ће се водити између модерне цивилизације и анти-модерниста; између оних који верују у примат појединца и оних који верују да људска бића треба да буду одана неком вишем бићу, коме дугују своје постојање; између оних који дају приоритет животу на овом свету и онима који верују да је људски живот само припрема за неко постојање после смрти; између оних који верују у науку, разум и логику и оних који верују да се истина открива кроз Свето Писмо и религијску догму.“ У светлу такве логике, могуће је да ће баш ти који се залажу за постмодернистичку форму „толеранције“ вршити репресију својих верских противника – и да ће то чинити сасвим мирне савести.

Нестабилност садашњег светског поретка

Објективно испитивање чињеница доводи до следећег закључка: „Новог америчког века“ неће бити. Садашњи светски поредак, у коме је Америка једина суперсила, није одржив. Америци се сада супротстављају Европска унија, Русија, Кина, остале комунистичке земље и највећи део исламског света. Оружје масовног уништења и терористичке мреже су све бројнији. Комунистичка Кина је сада у пријатељским односима са Русијом и прети да употреби сва неопходна средства како би повратила Тајван. Русији је на располагању огроман нуклеарни арсенал, који предводи бивши пуковник КГБ-а. Империјализам, тероризам, и сексуално злостављање заодевено у огртач религиозности дискредитују традиционалне монотеистичке религије. Капиталистичке привреде широм света изграђене су на неодрживој комбинацији јавног и приватног дуга, неуравнотеженој „слободној“ трговини, концентрацији богатства и моћи у рукама малог броја лица, и утркивању за постизањем најнижих трошкова рада – тренд који би могао сасвим да елиминише средњу класу која је одувек била упориште социјалне стабилности у индустријализованим нацијама.

Сукоби и игре моћи могу лако да изазову ланчану реакцију, чије би последице могле бити страшније од свега што су њени покретачи могли и да замисле. Када је у питању рат, преседан је 1914. година, када је убиство аустријског надвојводе запалило читав свет. У економском погледу, преседан је азијска криза из 1997. године, када су финансијски маневри спекуланата изазвали депресију у читавом региону. Друштвене, економске и војне катастрофе са глобалним последицама могу настати било где, и то без упозорења.

У међувремену, постаје све теже ограничити ефекте такве једне катастрофе, јер је дошло до глобалне социјалне промене. Током последња два века, у свим деловима света долази до подривања традиционалних друштава и традиционалних веровања. Просветитељство и друге штетне модерне философије, индустријска револуција, ратови и идеологије 20. века, као и глобализација (од колонијализма 19. века до „слободно трговинског“ империјализма 21. века) већ су радиле свој посао, утолико што су људе удаљиле од вере, породице и заједнице које су им раније пружале ослонац и помагале им да очувају здрав разум у доба кризе. Због тога је свет сада веома подложан дестабилизацији као последица катаклизме. Уколико дође до катастрофе – или низа катастрофа које се дешавају брзо једна за другом – светска популација и њихови лидери могли би прибећи решењима која пре кризе никада иначе не би прихватили.

Обрачун са старим светским поретком

Темељ света је пољуљан, а неки од наших верских и политичких лидера су спремни да се обрачунају са садашњим устројством како би олакшали остварење сопствених анти-традиционалистичких циљева.

Михаил Горбачов, Тони Блер, саветник за националну безбедност председника Буша Кондолиза Рајс, и бискуп Епископалне Цркве Свинг имају јединствен став о томе како долази до брзе социјалне промене: преко драматичног догађаја који рађа нови консензус у вези с тим шта је могуће и пожељно. Групе и агенције које делују као „катализатор који убрзава овај процес“ (да цитирамо Горбачова) могу да изграде тај нови консензус, створивши, на тај начин, Нови светски поредак из рушевина старог режима.

Ови лидери иду путем који су за њих припремили теоретичари Њу Ејџ покрета.

Ервин Ласло, истакнути академик групе осам водећих америчких колеџа и саоснивач Римског клуба, а сада аутор и активиста Њу Ејџ покрета, каже да промена света више „није утопија, јер је свет веома нестабилан и, сходно томе, подложан промени. Осим тога, расте и тежња за променом. Наш задатак је да ту тежњу ојачамо и усмеримо у позитивном правцу.“

Ди Хок, оснивач система VISA платних картица и кључни заговорник Иницијативе за оснивање организације Уједињених религија, упозорио је 2002. године: „Мислим да нам у блиској будућности предстоји пропадање институција које ће попримити катаклизмичке размере. ... Мислим ће први резултат таквог масивног пропадања институција, пре него што из њега настану нове форме, бити готово потпуна централизација моћи и контроле, која ће довести до широко распрострањеног губитка слободе. То ће потрајати неко време, али ће у крајњој инстанци бити неодрживо, што можемо видети на примеру Совјетског Савеза. А када то пропадне, онда нас чека други период социјалног превирања који ће бити невероватан. [Новинар је упитао: „Значи говорите о двострукој катаклизми?] Да. А из тога, из самог пепела, могу се изродити нови облици организације.“ 

State of the World Forum (SWF) је организација настала издвајањем из Фондације Горбачов. Намера Михаила Горбачова била је да оснује „неку врсту глобалног интелектуалног труста који би се фокусирао на садашњост и будућност наше цивилизације.“

Од свог оснивања 1995. године, SWF је на своја луксузна заседања привукао огроман број садашњих и некадашњих политичких лидера, пословних људи, активиста друштвене промене и гуруа Њу Ејџ покрета. На овим заседањима се расправља о креирању „још свеобухватнијег и у већој мери холистичког приступа глобалном управљању.“3 У конклавама SWF-a, шаманизам и тантра су „ин“, а традиционални монотеизам је „аут“. Године 1997. године, говорници на заседањима SWF-а предлагали су стварање нове „интегралне културе“, рекавши да „прелаз на интегралну културу мора да се одвије на свим нивоима интеракције. Све улоге и односи ће бити редефинисани: унутрашње духовне вредности, интимни породични односи (између мушкараца и жена, и између одраслих, деце и старијих); заједнице; нације, етничке групе и културе; глобалне институције ... и однос људи према природи и већим живим системима.“ Чак ни Совјети нису отишли тако далеко.

Исте те године, учесници у панелу SWF-а „Ка стварању интегралне глобалне парадигме“ предложили су нову, релативистичку дефиницију истине: „Значење и информација, утемељени у одређеним контекстима, постају важнији од објективних истина утемељених на становишту апсолутне реалности. ... Истина постаје начин сазнавања којим учимо да ценимо своју рањивост и зависност од других.“

Кратак је пут од тако релативистичког становишта истине до друштвеног хаоса, али има и „напредних“ мислилаца који у том недостатку реда виде и добру страну.

По мишљењу бискупа Свинга, оснивача Иницијативе за оснивање организације Уједињених религија, који се изјашњава као републиканац3, хаос је суштински део творевине; тако је било на почетку, тако је и сада док се приближавамо „новој творевини“ и „новом поретку“. Године 2004. он је писао: „У првим речима Библије видимо да је Дух лебедео над хаосом. ... Хаос је неопходан састојак који Творчев Дух подстиче на креативност. Хаос је вредан сваке хвале. Ако је Стварање трајни феномен, а хаос неопходни састојак којим се Дух призива, онда ми засигурно живимо на самом рубу педесетничког пројављивања Духа. У нашем свету, хаоса има у изобиљу. И Дух је сигурно ту. Ново стварање мора бити веома близу.“ Додао је: „У Едемском врту, Дух нам је открио блаженства и ограничења. У Гетсиманском врту, Дух нам је открио искупљење и огромну свеобухватну природу породице света. Можда ће нам Дух, у хаосу нових смрти и застрашујућих неизвесности, донети нови поредак, за који у овом тренутку не поседујемо ни одговарајући језик ни метафоре.“ Барем је нешто добро рекао: Нови светски поредак ће, уколико до њега дође, бити веома тешко описати.
Горбачов, бивши председник Совјетског Савеза, предложио је стратегију социјалне промене, која подразумева стављање притиска на status quo и одозго и одоздо. Године 1993. изјавио је да „свака друштвена промена настаје као резултат интеракције промена одозго и одоздо. Промене одозго врше лидери, парламенти, креатори политике, доносиоци закона и правила, и они који израђују и дефинишу приоритете и усвајају буџете. У другу групу промена спадају промене које спроводе обични грађани, друштвени покрети различитих партија, философи, сви они који прихватају и развијају нове идеје, демонстранти и борци за своје снове, за своје визије. Ове промене нису увек видљиве, али кроз интеракцију људских бића, кроз личне контакте и директан утицај оне трансформишу духовну климу. Ове две линије промена међусобно су повезане. Оне једна другу подржавају. Идеје које долазе од народа власти морају прихватити, али одлуке донете на врху не могу успети без подршке народа. Уколико са ове тачке гледишта размотрите еколошку ситуацију, постаје очигледно да се много ствари мора десити на обе линије промене, а посебно у погледу њихове интеракције. Циљ Међународног зеленог крста јесте управо да подстакне ову интеракцију.“ Горбачовљева стратегија, у складу са којом грађански немири удружени са елитистичким „агенсима промене“ доводе до „трансформисања духовне климе“, показала се као ефективна у време Француске револуције 1789. године.

Многи су послушали Горбачовљев савет. Један од његових савезника, Земаљски савет (Earth Council) Мориса Стронга, предложио је „одређени број међународних кампања и иновативних катализаторских програма“, укључујући Повељу о земљи, како би се подстакао „одржив глобални развој.“ А 1998. године, футуриста Њу Ејџ покрета, Барбара Маркс Хабард, описала је свет као „систем коме је потребно катализаторско деловање“ Иницијативе за оснивање организације Уједињених религија и сличних покрета „да би био створен и одржан један нови свет.“

Зашто Пентагон не жели рат са Москвом, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

No news available.

Urbancube