Najnovije

SLOBODAN ANTONIĆ: Ćirilica – šiljilica

(Tekst je pisan isključivo za portal Pravda i zabranjeno je njegovo prenošenje bez saglasnosti redakcije)

Slobodan Antonić. (Foto: Medija Centar Srbija)

Piše: Slobodan Antonić

 

U sredu je donet zakon o zaštiti ćirilice. To je odavno valjalo uraditi. Stari zakon o upotrebi jezika nije menjan, kada je srpski jezik u pitanju, od 1991, a taj zakonnije iskao ćirilicu čak ni u srpskim školama. Ali, bolje ikad nego nikad.

 

Ćirilica je identitetsko pitanje. DŽordž Alen, američki ambasador u Jugoslaviji 1949-1953, tražio je od jugoslovenskog ministra prosvete i kulture Rodoljuba Čolakovićada se, kao dokaz potpunog „raskida s Rusima“, napusti ćirilica i pređe sasvim na latinicu. „U izvesnom smislu to i radimo“, odgovorio je Roćko. „Trudimo se da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, pa će do toga doći samo od sebe“ (ovde 148).

 

Očigledno, dokle god pišemo ćirilicom mi smo za atlantiste „mali Rusi na Balkanu“. Zato je posle 5. oktobra izvršena latinizacijagotovo celokupnog javnog prostora. I zato je Venecijanska komisija protestovala zbog ćirilice u članu 10 srpskog Ustava (2006).

Idući za predrasudama svojih „belih gospodara“, i naša autokolonijalna inteligencija razvila je kulturrasistički prezir prema ćirilici. Tako na Gruhonjićevom portalu Autonomija info čitamo: „A šta nam govori manjak ćiriličnih tabli (u Novom Sadu – S. A.)? Prva je da se Novi Sad globalizovao, da više nije ona stara `srpska Atina`, u kojoj se `mislilo i na ćirilici pisalo`. Druga stvar je otmeno prisustvo latinice“.

Ćirilica je za naše autošovenske selebritije prostačko i palanačko pismo, i tu nikakva racionalna argumentacija ne pomaže – osim ako im njihov „beli gospodar“ ne kaže drugačije.

 

I za okolne šovinizme ćirilica je znak „srpskog nacionalizma“. To je politika još od vremena SFRJ. Jovan Dušanić, banjolučki profesor univerziteta, bio je uhapšen zbog srpskog nacionalizma, a „kao `neoborivi` dokazi moga nacionalizma navođeno je: da se potpisujem ćirilicom, da su pitanja na ispitnim ceduljicama otkucana ćirilicom, da ocene u indeks takođe upisujem ćirilicom, da su sva obaveštenja na mome kabinetu ispisana ćirilicom, te da mi sin nosi ime – Arsenije“.

 

Piše ćirilicom, a sinu dao ime Arsenije – e, jeste taj srpski nacionalizam maligan!

Za vreme protivsrpskih ratova (1991-1999) sirotu ćirilicu proglasili su agresorskim pismom. Hrvati su spalili tri miliona ćiriličnih i ekavskih knjiga, a Marko Vešović poručivao je iz Sarajeva da je „ćirilica – šiljilica četničkih kama“[i].

Danas i u Srbiji ćirilica na društvenim mrežama kod autošovinista izaziva epileptičke napade. Ne samo kod botova: „Apsolutno je pravilo da kad nešto piše ćirilicom, to su najobičnije fašističke baljezgarije“, to jepismogenocida, fašizma i mržnje“. Ni selebritiji, poput Tijane Kojović, ne kriju da često nailaze, kako kaže, na „tvit s kojim se slažem, ali ipak ne lajkujem, jer je na ćirilici, pa pomislim ko zna šta je u stvari ovaj mislio“.

 

Ideja da se ćirilica zaštiti od izumiranja kod njih je proizvodila samo gnušanje od te „tipične manifestacije srpskog nacionalizma“. Goca Čomić, dok još nije bila ministarka, tvrdila je da je zaštita ćirilice „kičeraj“ i„podgrejani nacionalizam koji s kulturom i pismenošću nema ama baš nikakveveze“ – podgrejan zato što supotrošeni svi arhi-neprijatelji, presušilo se sa mrziteljima Srba, pa – udri po `joj, ugrožena nam naša ćirilica`" (vidi i ovde, ovde, ovdeiovde).

 

I kandidatkinja za novu Gocu Čomić – opoziciona influenserka Biljana Lukić, takođe je uredno ismejavala zaštitu ćirilice. „Može li Ministarstvo kulturepre odbrane ćirilice da se pozabavi odbranom pravopisa/gramatike?“, pitala se ova mudrijašica, a sve podučavajući nas da su „nacionalizam i šatro rodoljublje poslednje utočište lopuža i zatucanih praznoglavaca“, te da su pitanja poput „EU-Rusija, NATO i Kosovo  završene priče“.

Lukićeva je priželjno širila bedastoće da je „i latinica Vuka Karadžića“, te se hvalila da pripada „generaciji koja je u školi učila da srpski jezik ima dva pisma, koja je pisala pismom koje joj više odgovara, koje joj je praktičnije“ – pri čemu se nekako svagda pokazivalo da je za nju, kao i za ostale drugosrbijanske selebritije, jedino praktično pismo uvek i isključivo – latinica.

 

Uopšte, kad god neko krene da popuje o bogatsvu dvoazbučnosti i o gluposti zaštite ćirilice pogledajte šta i kako piše. Nedavno se i Basara izbljuvao po „bojovnicima“ za ćirilicu, a kobis kaže da su mu u poslednjih deset godina sve knjige, do jedne, na latinici, a jamačno i svi novinski članci. Kako to? Na rečima bogatstvo dvoazbučnosti, a na delu gotovo potpuna uniformnost i nemilosrdno satiranje ćirilice.

Ako smo za raznovrsnost valjda treba da zaštitimo ono što nestaje. Izađite na ulicu, uđite u prodavnicu, okrenite bilo koji komercijalni TV kanal – i razumnom čoveku sve je jasno o  realnom stanju naše „dvoazbučnosti“.  A znate li kakav je odgovor selebriti mudraca zašto ne treba ama baš ništa preduzimati? „Ćirilica će se održati ako pronađe sopstveni raison d'être (...). Ako nije dovoljno vitalna, ćirilica će da odumre, i to neće biti šteta, jer ono što u sebi više nema životne snage nema ni razloga za život“[ii].

 

Oni svojski rade da ćirilica nestane – jer to je oznaka „Rusa na Balkanu“, „primitivna“ je i „nacionalistička“... Mirno posmatraju kako naše drevno pismo ubrzano izumire – „što u sebi nema snage, nema ni razloga za život“, jel` tako. Ali, kad neko pokuša nešto da uradi – uzbuna, „nacionalizam“, „diskriminacija“!

 

To je bila glavna sadržina protivljenja ovom zakonu koje je dolazilo od Helsinškog odbora za ljudska pravaili od ideoloških komesara s Peščanika. Najviše mi se dopao pametnjaković s Autonomije info koji je zavapio da je ovo „izraz političke regresije i pritiska na Srbe koji koriste latinicu“. U čemu je pritisak? Autonomija info će da pređe na ćirilicu? I Helsinška povelja? I Peščanik? I Danas? I N1? I Blic? I Remarker? I Newsmax Adria? I Laguna će umesto 218 knjiga na latinici i 24 na ćirilici, da objavi tri miliona knjiga na ćirilici i dve knjige na latinici?

 

Ništa se neće promeniti u životu naših krugodvojkaških primadona, baš ništa. Osim što će, možda, neki račun od javnog preduzeća sada biti na ćirilici, i što će na etiketama uz Uputstvo stajati i Uputstvo. I to je faktor „snažne nacionalističke mobilizacije i sredstvo prinude i zastrašivanjagrađana“? Kakvi tipovi.

 

Naravno, zakon je daleko od idealnog, ali ne zato što je previše toga zahvatio, već što je zahvatio premalo. Kao što su neki kritičari već primetili, on je daleko od uvođenja ćirilice kao standarda za srpski jezik u javnoj upotrebi. Ali, i to što donosi je ipak nešto, ma šta mislili o vlasti koja ga je proglasila. Pa da vidimo kako će da ga sprovodi.

 

A i opozicija bi trebalo da kaže koju reč o tome šta bi uradila s ovim zakonom ako dođe na vlast. Ukinula ga – kao spomenik Stefanu Nemanji? Popravila ga – u čemu? Lambros je lepo rekao da je ćirilica „lakmus test za našminkane fašiste“. Da li samo za ćirilicu važi „što nema snage, neka umre“? I da li neko misli da će Srbi to pravilo stvarno da prihvate kao normalno?

[i]„Marko Vešović, crnogorski pjesnik iz Sarajeva u Hrvatskom i bošnjačkom tjedniku“, preneto u: Vjesnik, 10. listopad 1994, Zagreb, preštampano ovde, 191-192; navod je na str. 191.

[ii] Ivan Milenković, „Mumificiranje kulturalne politike“, Politika, 24. avgust 2013, Kulturni dodatak, str. 7.

Izvor: Pravda

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA