Piše: Dr Ivan Pajović
Zvanično, povod za ovaj čin predstavljala je upravo zaštita ruskojezičnog stanovništva i povrat dela ruske teritorije. Međutim, ovakvi zvanični stavovi svakako nisu jedini, pa čak ni pravi povod za aneksiju Krima.
Jedan od suštinskih razloga je razmeštanje ruske vojske na ovoj teritoriji, koja je još od carskih vremena predstavljala bitnu stratešku tačku. Još u sovjetsko vreme ovde je izgrađena veoma ozbiljna vojna infrastruktura.
Sa raspadom SSSR Krim je ostao u sastavu Ukrajine, a vojna infrastruktura prešla je u ruke novih ukrajinskih vlasti. Pitanje ostanka ruskih kopnenih i pomorskih snaga na Krimu postalo je jedno od najvažnijih pitanja u Rusko—Ukrajinskim odnosima devedesetih godina. Na kraju pregovora, Ukrajina je dopustila prisustvo ruske flote Sporazumom o statusu i uslovima sidrenja Crnomorske flote na teritoriji Ukrajine od 28. maja 1997. godine, u doba predsednika Leonida Kučme, premda su neki dogovori već bili potpisani u vreme predsednika Leonida Kravčuka. Pored flote, sporazumom je predviđeno razmeštanje 25.000 vojnika ruskih kopnenih snaga, 24 artiljerijska sistema, 132 oklopna vozila i 22 aviona. Dogovor je važio do 2017. godine, a potom je produžen u doba predsednika Viktora Janukoviča do 2042. godine u zamenu za olakšice na cene za ruski gas.
Iako je Krim bio zvanično deo Ukrajine, ruske snage su kontorlisale kopno i akvatoriju Crnog mora, za šta poluostrvo ima idealan strateški položaj. Međutim, kada se u Ukrajini 2014. godine dogodila smena vlasti koja je naginjala Evropskoj Uniji i integracijama sa zemljama Zapada, Rusija je osetila neizvesnost položaja svojih snaga. Ne prepuštajući ništa slučaju, Rusi su odlučili da utvrde svoj položaj na poluostrvu putem aneksije. Ovim činom Rusija se oslobodila ma kakvih ograničenja što se tiče brojnosti razmeštenih kopnenih, vazdušnih snaga i ratnih brodova i započela njihovo konstantno uvećavanje.
Obalu Crnog mora, pored Rusije, kontrolišu zemlje NATO pakta, Bugarska, Rumunija i Turska, ali i Gruzija, koja predstavlja satelit Zapada. Dakle, Rusija je svesna opasnosti od strane zapadne vojne alijanse, koja počinje da je ugrožava još od vremena pada SSSR i Varšavskog pakta. Marta 1999. u sastav NATO pakta ušle su Češka, Poljska i Mađarska, zatim Bugarska, Rumunija i Slovačka 2004. godine, a odmah za njima Estonija, Letonija i Litvanija, formirajući čitav novi geostrateški front od Baltika do Crnog mora. Strah od ulaska drugih postsovjetskih država u NATO bio je potpuno realan, naročito od trenutka kada se Ukrajina potpuno okrenula Zapadu.
Što se Krima tiče, jasno je da se tamo ruska vojska ne bi mogla zadržati ukoliko bi Ukrajina ušla u NATO pakt i jasno je da bi poluostrvo zauzele snage te vojne alijanse i na taj način stavile pod kontrolu Crno more. Obe ove neprijatne mogućnosti otklonjene su jednim potezom – aneksijom Krima.
Međutim, aneksija Krima rešila je još jedan problem za Rusiju: pitanje priključenja Ukrajine NATO paktu. Bez obzira na pregovore koje Ukrajina vodi sa zemljama Zapada, nepremostivu prepreku predstavljaju teritorijalni problemi, koji pre priključivanja alijansi moraju biti rešeni. Drugim rečima, NATO pakt ne prima u svoje članstvo države sa nerešenim teritorijalnim pitanjima, a Ukrajina pored spornog Krima ima i dve otcepljene i pobunjene republike – Donjeck i Lugansk. Kao što se vidi, posle sedam godina proces ukrajinskog priključenja NATO paktu nije se pomerio ni korak.
Nije nebitna ni činjenica da je aneksija Krima povoljno uticala na rejting vlasti u Rusiji. Od 2011. do 2013. dešavali su se najmasovniji protesti i demonstracije u istoriji Ruske Federacije, a rejting Putina pao je na do tad najniži nivo, na oko 50%. Aneksija Krima izazvala je talas oduševljenja, pa je njegov rejting počeo da donosi rekorde, čak do 90% biračkog tela. Uprkos uvedenim sankcijama, slabljenju ekonomije i padu cene nafte, Putinov rejting je konstantno rastao. Na svim medijima govorilo se isključivo o njegovoj istorijskoj misiji i „povratku Krima svojoj kući”. Razume se, na sledećim predsedničkim izborima 2018. godine Putin odnosi ubedljivu pobedu, ali se uskoro na dnevni red vraćaju nasušne potrebe i problemi građana Rusije, te rejting novoizabranog predsednika ponovo počinje da opada.
Može se zaključiti da Krim u politici Rusije zauzima posebno mesto. Aneksija Krima, dakle, održala je rusku kontrolu nad Crnim morem, ne ispustivši ga iz svoje sfere uticaja, zatim sprečila je ulazak Ukrajine u NATO i popravila rejting predsednika Putina.
Prošlu kolumnu Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
