Најновије

ДР ИВАН ПАЈОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПРАВДУ: Зашто је Крим толико важан за Русију

Марта 2014. године, у време политичке кризе у Украјини, изненадним и одлучним деловањем Русија је анектирала Крим, или, како би рекли они који се са термином „анексија” не слажу – повратила ово полуострво са већинским руским становништвом матици земљи.

Др Иван Пајовић (Фото: Јутјуб)

Пише: Др Иван Пајовић

Званично, повод за овај чин представљала је управо заштита рускојезичног становништва и поврат дела руске територије. Међутим, овакви званични ставови свакако нису једини, па чак ни прави повод за анексију Крима. 

Један од суштинских разлога је размештање руске војске на овој територији, која је још од царских времена представљала битну стратешку тачку. Још у совјетско време овде је изграђена веома озбиљна војна инфраструктура. 

Са распадом СССР Крим је остао у саставу Украјине, а војна инфраструктура прешла је у руке нових украјинских власти. Питање останка руских копнених и поморских снага на Криму постало је једно од најважнијих питања у Руско—Украјинским односима деведесетих година. На крају преговора, Украјина је допустила присуство руске флоте Споразумом о статусу и условима сидрења Црноморске флоте на територији Украјине од 28. маја 1997. године, у доба председника Леонида Кучме, премда су неки договори већ били потписани у време председника Леонида Кравчука. Поред флоте, споразумом је предвиђено размештање 25.000 војника руских копнених снага, 24 артиљеријска система, 132 оклопна возила и 22 авиона. Договор је важио до 2017. године, а потом је продужен у доба председника Виктора Јануковича до 2042. године у замену за олакшице на цене за руски гас. 

Иако је Крим био званично део Украјине, руске снаге су конторлисале копно и акваторију Црног мора, за шта полуострво има идеалан стратешки положај. Међутим, када се у Украјини 2014. године догодила смена власти која је нагињала Европској Унији и интеграцијама са земљама Запада, Русија је осетила неизвесност положаја својих снага. Не препуштајући ништа случају, Руси су одлучили да утврде свој положај на полуострву путем анексије. Овим чином Русија се ослободила ма каквих ограничења што се тиче бројности размештених копнених, ваздушних снага и ратних бродова и започела њихово константно увећавање. 

Обалу Црног мора, поред Русије, контролишу земље НАТО пакта, Бугарска, Румунија и Турска, али и Грузија, која представља сателит Запада. Дакле, Русија је свесна опасности од стране западне војне алијансе, која почиње да је угрожава још од времена пада СССР и Варшавског пакта. Марта 1999. у састав НАТО пакта ушле су Чешка, Пољска и Мађарска, затим Бугарска, Румунија и Словачка 2004. године, а одмах за њима Естонија, Летонија и Литванија, формирајући читав нови геостратешки фронт од Балтика до Црног мора. Страх од уласка других постсовјетских држава у НАТО био је потпуно реалан, нарочито од тренутка када се Украјина потпуно окренула Западу.

Што се Крима тиче, јасно је да се тамо руска војска не би могла задржати уколико би Украјина ушла у НАТО пакт и јасно је да би полуострво заузеле снаге те војне алијансе и на тај начин ставиле под контролу Црно море. Обе ове непријатне могућности отклоњене су једним потезом – анексијом Крима. 

Међутим, анексија Крима решила је још један проблем за Русију: питање прикључења Украјине НАТО пакту. Без обзира на преговоре које Украјина води са земљама Запада, непремостиву препреку представљају територијални проблеми, који пре прикључивања алијанси морају бити решени. Другим речима, НАТО пакт не прима у своје чланство државе са нерешеним територијалним питањима, а Украјина поред спорног Крима има и две отцепљене и побуњене републике – Доњецк и Луганск. Као што се види, после седам година процес украјинског прикључења НАТО пакту није се померио ни корак. 
Није небитна ни чињеница да је анексија Крима повољно утицала на рејтинг власти у Русији. Од 2011. до 2013. дешавали су се најмасовнији протести и демонстрације у историји Руске Федерације, а рејтинг Путина пао је на до тад најнижи ниво, на око 50%. Анексија Крима изазвала је талас одушевљења, па је његов рејтинг почео да доноси рекорде, чак до 90% бирачког тела. Упркос уведеним санкцијама, слабљењу економије и паду цене нафте, Путинов рејтинг је константно растао. На свим медијима говорило се искључиво о његовој историјској мисији и „повратку Крима својој кући”. Разуме се, на следећим председничким изборима 2018. године Путин односи убедљиву победу, али се ускоро на дневни ред враћају насушне потребе и проблеми грађана Русије, те рејтинг новоизабраног председника поново почиње да опада. 

Може се закључити да Крим у политици Русије заузима посебно место. Анексија Крима, дакле, одржала је руску контролу над Црним морем, не испустивши га из своје сфере утицаја, затим спречила је улазак Украјине у НАТО и поправила рејтинг председника Путина. 

Прошлу колумну Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube