Najnovije

SLOBODAN ANTONIĆ EKSKLUZIVNO ZA PRAVDU: Naše crvene linije

(Tekst je pisan isključivo za portal Pravda i zabranjeno je njegovo prenošenje bez saglasnosti redakcije)

Slobodan Antonić (Foto: Media centar)

Piše: Slobodan Antonić

 

     Naše crvene linije su deca i Kosovo. Bezočno nas guraju i sabijaju, mi smo se i branili i povlačili, ali za to dvoje stvarno nemamo više gde.

U senci izbora 2017. pokušano je da se u srpska obdaništa i u škole na mala vrata uvede „seksualno obrazovanje“ (o tome sam pisao ovde). Bilo je, recimo, predviđeno da deca u obdaništima odgovaraju na pitanja ko ih sve dole „dodiruje“ (ovde 12) i gde vole, a gde ne vole da ih „dodiruju“ (ovde 30), a srednjoškolci je trebalo da uče kako se stavlja „zaštita“ na anus (čmar) tokom istopolnog seksa (ovde 347).

     Javnosti se nije dopala ovakva seksualizacija dece i Ministarstvo prosvete je odustalo od ovakvih „obrazovnih paketa“. Ali, nije odustala naša atlantistička elita. Preko Gordane Čomić i Strategije rodne ravnopravnosti sada nam se ponovo vraćaju zloglasni obrazovni paketi – koji, uzgred budi rečeno, nisu ni skinuti sa sajta Ministarstva prosvete (ovde).

     U Čomićkinoj Strategiji, naime, kaže se da su neke međunarodne organizacije Srbiji mnogo zamerile „prekid sprovođenja edukativnog programa o seksualnosti i seksualnom nasilju“ (ovde 40), zbog čega se sada, a u sklopu „urodnjavanja predškolskog i osnovnoškolskog vaspitanja“, predviđa i „uvođenje obrazovanja o seksualnom i reproduktivnom zdravlju“ (116).

     Tačno je da ovakva formulacija ne podrazumeva zloglasne pakete, ali druga alternativa seksualnog obrazovanja koja je kod nas sprovođena – pilot projekat za Vojvodinu (2013) – bila je još gora. Tu su deca učena da je „planiranje porodice (...) pravo ljudi da imaju željeni broj dece (ne više od 4)“, a dečacima se preporučivalo obrezivanje, jer tada „glans penisa postaje manje osetljiv, pa ovo često dovodi do produžavanja seksualne uzbuđenosti“ (ovde).

     Atlantisti se, očigledno, kao kakve hijene motaju oko naših škola i vrtića, neprestano korumpirajući školske i druge vlasti, ne bi li im dozvolile da nam „seksualno“ obrazuju decu.

     Naravno, niko ne odriče potrebu zdravstvenog prosvećivanja omladine, uključiv i polno zdravlje. Ali, ovo nije to – već bezočna seksualizacija i saletanje naše dece. To ipak neće moći.

     Drugo što nam rade jeste neprestano štrpkanje Kosova. Najnoviji upad paravojne policije iz Prištine severno od Ibra deo je stare igre; 1. secesionisti najpre upotrebe silu u pokušaju da uzmu ono na šta nemaju pravo; 2. pozove se EU da posreduje; 3. Beograd, u ime EU integracija, popusti i ustupi im najmanje trećinu onoga što Priština zahteva. I tako, sve dok Priština ne dobije sve.

     U međuvremenu se srpska javnost anestetizuje neprestanom pričom kako je Kosovo odavno izgubljeno. U tome svojski učestvuje cela naša atlantistička elita:

     Dobro, ako Kosovo nije naše, a što onda toliko traže da ga i mi priznamo? Od 7,5 milijardi ljudi na planeti, 5,3 nije priznalo Kosovo – eto zato.

Kažu – treba priznati realnost, stanje na terenu je takvo i tačka! Ali, štono Lambros reče, „stanje na terenu je uvek bilo takvo da bi Srbija i danas trebalo da bude otomanski sandžak“.

     Prihvatači realnosti, 1911: Kosovo je Turska, tačka!“; 1941: „Ne može seu Zemun bez dozvole NDH, tačka!“; 1981: „Nema drugih stranaka osim KPJ, tačka!“; 2001: „Kosovo je izgubio Milošević, tačka!“; 2021: „Kosovo ima svoje registarce tablice, tačka!“.

    Zašto prihvatači realnosti jednako tako ne prihvate i: Srbi vole lepu crkvu, i tačka!; Srbi vole Rusiju, i tačka!; Srbi preziru „paradu ponosa“, i tačka!; Srbi ne glasaju za autošoviniste, i tačka! Srbi iz R. Srpske hoće sa Srbijom, i tačka!...

     Kako jedna realnost može, a druga ne može? Jedna ima da se prihvati, a druga nikako?

     Kažu, isto tako: ako je Kosovo srpsko, zašto tamo ne uđe, kad god mi poželimo, srpska vojska i policija? Odgovor je jednostavan: zato što to ne može po Rezoluciji UN 1244.

       Ali, po toj rezoluciji Kosovo je srpsko. Rezoluciji UN 1244 je deo međunarodnog poretka. Ko čika Srbiju što ne krene vojskom na Kosovo, taj je čika da odbaci međunarodni poredak. Takođe, ko je poziva da prizna Kosovo i taj je čika da odbaci međunarodni poredak.

     Naši prihvatači realnosti, zapravo, nisu za poštovanje međunarodnog prava, već za pravo sile i realnosti na terenu.Oni su licemeri ili siledžije, prevaranti ili ratni huškači – jer pravo sile je pad u varvarstvo – i treba da ućute već jednom.

      Moramo da prestanemo s igrom „trećina po trećina, volim EU“. Ne treba više ništa dati, ni srpski kamen za kupus, ništa.

    Moramo da zaustavimo i obrnemo proces – da tražimo da nam se vrati naša okupirana teritorija, i da odavde ode nepozvana vojska tuđinaca. Sve po Rezoluciji 1244 i međunarodnom poretku.

      I sve dok taj poredak važi, tako treba raditi. I imati svoje jasne crvene linije. Iza kojih nema dalje. Nije li to vreme odavno već došlo?

 

Izvor: Pravda

 

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube