Piše: Dmitrij Kosirev
Ovo je glavna poruka pisma 15 republikanskih senatora američkom predsedniku DŽou Bajdenu, sa paničnim apelom: hitno započinjite trgovinske pregovore sa našim partnerima u Aziji.
Razlog panike je trgovinski sporazum koji je Kina nedavno potpisala za 15 azijskih zemalja. A to je jedan od onih poteza na koje javnost nije sklona da obraća veliku pažnju iako menjaju svet. Tiho i puzeći, ali tako kako nikakvi spektakularni događaji nisu u stanju.
Sporazum je obuhvatio „samo“ 15 azijskih zemalja, ali je to 2,3 milijarde ljudi – 30 odsto svetske populacije, 30 odsto svetskog BDP, više od četvrtine svetske trgovine, 31 odsto priliva stranih direktnih investicija. A u centru sporazuma je njegov pokretač Kina, druga svetska ekonomija i prva svetska trgovinska sila.
Asocijacija uključuje, pored ostalih zemalja, i Japan, Južnu Koreju. A velike pacifičke sile, Sjedinjenih Država, nema. Zato što je projekat od samog početka bio kineski, a to Americi ne odgovara.
Formalni naziv asocijacije je Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo, a u njemu će postepeno bezmalo sva trgovina postati bescarinska.
Predviđa još neke atraktivne suptilnosti. Na primer, jedinstveni sertifikat o poreklu robe, unutar kojeg se nalaze mnoge komponente napravljene bilo gde. To će pojednostaviti trgovinske procedure i omogućiti stvaranje jedinstvenog tržišta za onlajn-trgovinu za ceo region.
Kina je u centru ovog sistema kako zbog veličine svoje privrede, tako i zbog činjenice da već duže vreme gradi logistiku i druge trgovinske lance širom sveta, među kojima je i projekat Pojas i put.
Kineski ekonomisti već trijumfalno registruju da je i sam skori asocijacije oživeo i kineski i regionalni biznis.
Tokom 11 meseci prošle godine, spoljna trgovina Kine (roba, bez usluga) porasla je za 22 odsto i raste dvocifreno na svim glavnim tržištima zemlje – sa ASEAN-om, Evropskom unijom i Sjedinjenim Državama.
Region i Kina ponovo postaju motor globalnog rasta.
Ideja o raznim vrstama integracionih sporazuma u Aziji je zapravo stara četrdeset godina: to je takav region.
I Barak Obama je pokušao da poveže Aziju i Pacifik preko svog Trans-pacifičkog partnerstva. Obama je čak izgovorio: „Neće Kina diktirati pravila trgovine – mi ćemo“.
Kina ni sada ne diktira pravila svetske trgovine. I ne pokušava i to je glavna razlika između sadašnje njihove trijumfalne asocijacije i propalog Obaminog TPP.
TPP je učesnicima, posebno one iz manjih država, obećavao da će medenjak biti neverovatno sladak, ali i pretio da bi bič bi mogao biti neverovatno bolan. Amerikanci su obećavali slobodan pristup robe tržištima, uključujući i tržišta SAD, ali su u isto vreme tražili da se poštuju pravila izmišljena u Sjedinjenim koja su se mešala u sve, a transnacionalni giganti su dobijali priliku da lako apsorbuju čitave ekonomije.
Donald Tramp je odlučio da Americi TPP nije potrebno i izveo je SAD iz njega.
Sam TPP je opstao i u njemu je glavni Japan.
Kina je iz svoje asocijacije uklonila sve obavezujuće u američkom stilu.
Obama je želeo da diktira svetu, pa su mnogi u TPP videli novi oblik ekonomskog kolonijalizma.
Kina ne želi da diktira, ali joj Vašington podmeće nogu jer želi da natera Japan da ne isporučuje Kini tehnološki sofisticirane proizvode.
SAD buduću svetsku ekonomiju vide isključivo kao sukob dva tabora, sa primoravanjem partnera da rade ono što zapravo ne žele.
Navika je druga priroda.
Izvor: fakti.org
