Piše: Mihailo Medenica
Oni su danas to što jesu jer mi juče nismo imali hrabrosti da budemo ono što smo morali biti, i tačka.
Ćutimo na svakojaka zla da se zlo ne ostrvi na nas!
Ćutimo na gladne, obespravljene, obeskućene, osramoćene, ponižene…dok god ima dovoljno laži kako mi tu ništa ne možemo!
Sklanjamo se fukari s puta, stojimo mirno pred protuvama, kličemo najgorima, poslušno tabanamo za bitangama, trčimo u crkvu da prošpijamo tuđe grehe, malo nam je sve što imamo a za više bi valjalo drugi da poginu…
Od koga deca da vide kako se uzrasta u čoveka?!
Od nas koji kafančimo kako mora bolje pa se iz blata vajkamo: „Ćuti, uvek može gore“!
Od koga da nauče kako se uzrasta u čoveka?!
Od stada koje poslušno ide na mršave ispaše i suva korita?
Od senki koje su se otrgle čoveku, i ljudi koji mahnito beže od sopstvene senke da ih gde ne gde ne oda da postoje?
Šta još da nauče kad smo ih naučili „najvažnijim“ životnim lekcijama: „Ćuti“; „Ne mešaj se“; „Ne pravi se pametan“; „Zaobiđi to“; „Nije tvoje da se time baviš“; „Ima ko će da misli“; „Bolje živa kukavica nego mrtav heroj“; „Nije to bez razloga, nečime je to zaslužila/zaslužio“…
Nismo decu naučili da poštuju sebe a očekujemo da poštuju nas, starije, komšije, profesore…
Šta vide kad nas pogledaju do preplašen plen koji ne beži od lovaca no od života..?
Boj se dana, boj se noći, boj se onoga pred tobom, boj se onoga za tobom, boj se onoga u sebi ponajviše…i šta onda očekujemo od njih, i s kojim pravom?
Mi se pozivamo na slavne pretke, a nismo ni za pola opanka, bre!
Ni to „bre“ više ne umemo da izgovorimo s ponosom i prkosom, gledajući ravno u oči, no prošapućemo ko pizde zagledani u pod.
Sablaznimo se nad porodičnim nasiljem a poslovično ne čujemo vapaje i krike!
Od koga deca da nauče kako se uzrasta u čoveka?!
Od nas koji slave čestitamo porukama, od nas koji se rodoljubljem kalimo: „A, šta je Srbija učinila za mene“, od nas koji pijani marširamo ka Prizrenu a trezni uzmičemo gde manijaci spopadaju devojčice u autobusima..?
Od koga deca da nauče kako se uzrasta u čoveka?!
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 19, 2022
Od nas koji poslodavce zovemo gazdama, koji okove slavimo ko verige?!
Od nas koji strepimo da ne izgubimo posao od kojeg je lakše umreti no živeti?
Od nas kojim šamar nije poniženje?!
Od nas koji se ne vređamo da nam opsuju mrtvu mater i oca?!
Od nas koji otprilike znamo gde su nam gorbovi predaka, negde u onoj travi, iza one šikare, u onom trnu…
Od nas za koje je vera krst na retrovizoru, a tradicija da se tužimo oko metra međe imanja na kojem su nas ostali željni đed i baba.
Bitange su izmakle stolicu sirotoj ženi i naslađivale se time, ali mi smo ološ koja je njima izmakla tlo pod nogama i nebo nad glavama!
Oni su danas postali to što jesu jer mi juče nismo imali hrabrosti da budemo ono što smo morali biti- čovek čoveku i čovek sebi!
Kojim to jezikom da progovore kad smo najglasniji bili u ćutnji…
Kedmi: SAD „dižu ruke“ od Ukrajine – Tajni pregovori sa Rusijom – Ovo je stanje
Izvor: Dva u jedan
