Piše: Vladimir Dimitrijević

PISMO VUKA BEĆKOVIĆA I ODGOVOR MATIJIN

U pismu kapetana Vuka N. Bećkovića, komandira Rovačkog bataljona JVuO i oca Matije Bećkovića, koje je 14. novembra 1941. upućeno Štabu komunista Komskog odreda u Manastiru Morača stoji:„Ogriješili ste se o dužnosti Srbina i Slovena zašto bacate ljagu na naše pleme…
Samozvana komunistička komanda koja ubija najbolje sinove našega plemena, a ostale naziva izdajicama i prijeti da nas oružanom snagom za svoj cilj uređuje, mi joj poručujemo: Naše strpljenje je dostiglo vrhunac da vaši i takvi postupci izazivaju bratsko krvoproliće za koje jedino vi snosite odgovornost pred srpskim narodom i istorijom. Prekinite sa takvim daljim postupkom jer nema danas ni plemena ni organizacije koja može i smije da Rovačkom bataljonu kroji zakone više no Rovčani drugom plemenu, jer pre njega stoji 800 brzometka koje će znati i umjeti braniti čast, ponos i živote plemenika. Obezbijedite i otvorite Rovčanima put i normalan saobraćaj sa Kolašinom jer takvog postupka nema nigdje u Crnoj Gori. Prednje smatrajte kao opomenu bataljona Rovačkog.“

Sin svoga oca, Matija Bećković, koji se nikad nije ogrejao nad sunčanim kostima očevim, jer ih nikada, osim u snu, nije ni video, pesnik je koji je čitavog života otvarao, svima nama, put ka Kolašinu (  svi smo mi Rovčani, ko više, ko manje, i svima nam petokraki potonjaci i njihovo potomstvo preče put ka meti ), a osam stotina rovačkih brzometki uzeo je iz jezika svog naroda, da njihovom tanadi dolazi do smisla i oslobađa ga za sve Srbe, čiji su jezik jadi zauzlali. U beleškama za poemu „Reče mi jedan čoek“ za govor svog kraja rekao je da se na njemu„ne može izražavati ništa dnevno i plitko, ništa jednosmerno i privremeno, nikakav oficijelni optimizam”. I onda, kad je video da nepomenici i jezikomrsci ne daju da se probijemo do Kolašina, nego kolamo oko ovog grada sa dvanaest vrata na nebu, zapevao je i zakukao:

Moja Crna i sve Crnja Goro,
Nema većeg nesmisla i žrtve
Nego tvoje – za zavjet zaludnji.
Strašno li je što te više nema,
A strašnije što i sad postojiš.

KO NAM NE DA DA DOĐEMO CILJU? 

Ko nam ne da do Kolašina, Matija? Tako su ga pitali mnogi što su u njegovim pesmama prepoznali puteve. A on kaže i pokaže ko je „Tuđovođa“: „Sin poljskog grofa/  Čerčilov brat/ Ruski pukovnik/ Bitno je da nije naš/ A najbitnije da ne znamo ko je / U svakom slučaju/ Da ga ne razumemo/ I da ga se bojimo/  Em ga ne razumemo/Em ne znamo ko je/ Em ga se bojimo/  Idealan da ga slušamo/ I znamo gde nam je mesto/  Voleli smo ga/ Kao da je pao s neba/  Sve je pozlatio/  Dok je bio tu/ I bajka se nastavlja I kad je otišao/ Kad nema njega/ Neće nas niko/  Bili smo njegovi/  Sad smo ničiji/ I posle njega/  Može biti samo on/  Ali kako da ga nađemo/ Kad je bio jedini/  Ko god naiđe/ Mi ga zaustavljamo/  I ne damo mu da ode/  Čekamo novog prolaznika/  Koga ne interesujemo / Da naiđe i ostane/ Ma koliko mu se žuri/Jer on najbolje zna/ Ko smo i šta smo/ I zašto je najbolje/ Da nas nema“.

Zato je Matija utvrdio da put ka Kolašinu u nama mora da vodi kroz grobove nesahranjenih, kao u njegovoj „Bezgrobnoj vojsci“: tako je, u Starom Brodu na Drini, gde su ustaše poklale nevine hiljade, da bi Broz koljače pokrio svojim šinjelom, rekao kuda i kako:“Srbe su jedni lišili života, a mi smrti. Posmrtno mučeništvo ovih ovde poklanih 1942. godine trajalo je sve do 2004. godine, i ne zna se ko je veći zločinac – onaj ko je počinio zločin ili onaj koji ga je krio izjednačavajući ubice sa onima koje su ih pobile – ustaše i `Handžar diviziju` i Jugoslovensku vojsku u otadžbini, jamare i one čijih jama nema. Žrtvovali smo istinu o stotinu hiljada svojih civilnih žrtava, koju nismo izneli na videlo i pred oči celog sveta“. 

Ako je neko svoj život i poeziju ugrađivao u naše pokojnike, i opet se, od pokojnika, živ vraćao među nas, to je Matija Bećković, koji, kao i svaki ovejani pesnik, mnoge grehe poznaje. Ali, zato što je uvek i svagda bio na strani nevino pobijenih, zato što je dopevao ono što su žrtve zaustile, praštaće mu se. I zato, sasvim u skladu sa osećanjem značenja ovoga čoveka koji se, u ime života neprolaznog, nije odrekao groblja i mramorja, čak i ako ih nema, prosleđujem Tebi, dragi čitaoče, ovo elektronsko pismo koje dobih pre neki dan.

POZIVNICA UPUĆENA SVIMA 

Tamo piše:„U četvrtak 10. novembra u Ruskom domu sa početkom u 19 časova, biće održano veče posvećeno Matiji Bećkoviću naslovljeno po jednoj od njegovih pesama „Nisi ti više mali“. Ideja organizatora jeste svojevrsno oduživanje jednom od najvećih srpskih pesnika na jedan vrlo neobičan način. Naime, te večeri, na bini će se u ulozi govornika naći Emir Kusturica, Petar Božović, Dušan Kovačević, mitropolit Joanikije, Milan Ružić, Miloš Ković, Milo Lompar, dok će, kao vrhunac večeri, sam Matija Bećković govoriti svoju poeziju.

S obzirom na to da su svi govornici prijatelji velikog pesnika, svaki od njih će govoriti ili pročitati neku Matijinu pesmu, ali ono što je neuobičajeno i po čemu će se ovo veče razlikovati od ostalih jeste i to što će svako od govornika ispričati jednu ili više anegdota vezanih za Matiju Bećkovića.
Iako ovo veče možda zvuči kao jedno od onih čisto zabavnog karaktera, cilj ovakvog koncepta jeste pružanje uvida u to na koji način je veliki pesnik uticao na živote i umetnički ukus govornika koji su danas relevantne figure u sferi umetnosti, književne kritike, istoriografije, tačnije ljudi čija reč ima težinu u javnoj sferi. Na taj način, steći će se bolja slika o ličnosti Matije Bećkovića, pa i samih govornika, iz koje je pesnik crpeo motive i iskustva uz pomoć kojih je dorastao do onoga što je danas.
Ulaz je slobodan.“

Nije to zabavno veče, bar ne u narodu koji se, vekovima, o jadu zabavljao. A da će biti duhovito i nadahnuto, bar u to ne treba sumnjati. 
Nastavljamo da se probijamo ka Kolašinu, sa osam stotina brzometki srpskoga jezika pod nepcem Matije Bećkovića, koji je nama živima pevao da bi naše neopojane opojao. 

Neka, o sveopštem Vaskrsenju, bude što biti ne može! A biće, jer je, pre dve hiljade godina, bilo. Zato je ulog u pokojnike uvek isplativ. I zato ovaj poziv na pesničko veče 10. novembra 2022. godine u Ruskom domu u Beogradu. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda