Piše: Vladimir Dimitrijević
Pouka monaha Mitrofana Hilandarca
Srpski etnolog, pokojni Dragomir Antonić zabeležio je reč monaha Mitrofana Hilandarca o značaju srpske slave kao praosnove našeg naroda: „U oktobru 1979. godine boravio sam u manastiru Hilandaru na Svetoj Gori. Radio sam na zaštiti etnografskih predmeta. Prvo se odlazilo u Kareju, upravno sedište Svete Gore. Tu vam stave pečat na svetogorski „pasoš”. Boravak odobren. U Kareji, u hilandarskom konaku se noćilo. Ujutru se išlo za manastir. U konaku je najčešće boravio monah Mitrofan, (odavno u nebeskoj otadžbini), koji je bio i hilandarski član Prota. Neka vrsta crkvene uprave Svete Gore. Monah Mitrofan je bio veoma obrazovan čovek. Govorio je više jezika. Puno čitao. Lepo govorio. Pun životnog i monaškog iskustva. Voleo je da razgovara sa ljudima iz Srbije u koju tad nije smeo da dođe. Te oktobarske noći nisam mogao odbiti ponuđeni putir vina i pažljivo sam ga slušao.
Pričao je o svom boravku u Nemačkoj. NJihovoj posvećenosti poslu. Temeljnom obavljanju svakog zadatka. Navodio je primere. Jedan sam zapamtio. U terensku svesku upisao. Sad ga prepisujem: „Pred Drugi svetski rat Nemce je interesovao život u Kraljevini Jugoslaviji. Ne samo u vojnom ili privrednom smislu, već pre svega u kulturnom. Kraljevina Jugoslavija je bila velika država, ali su Nemci bili znatiželjni da razumeju šta je važno za Srbe. Koji su to elementi koji drže Srbe kao narod na okupu? U tu svrhu – reče monah Mitrofan – poslali su jednog vašeg kolegu, etnografa, da izuči život ljudi u Srbiji. Boraveći više meseci na terenu nemački etnograf je zaključio da kod Srba postoje četiri bitna elementa, koji su stožeri srpskog naroda. Prvi na spisku: Kolo Srpskih sestara. Na drugom mestu list „Politika”. Treća je Srpska pravoslavna crkva, a na četvrtom mestu Krsna slava. Ove prve tri institucije se mogu razrušiti uobičajenim i poznatim metodama. Time će se značajno oslabiti snaga Srba. Za Krsnu slavu ne znam način kojim bi se mogla razoriti. Teško ju je razumeti. U istom selu o istoj slavi obred je drugačiji. Jedan domaćin pali sveću pred podne, drugi čeka kum da stigne, treći sveštenika, četvrti da se porodica okupi… Kako se boriti sa običajem koji ima više imena. Jedni kažu Slava, drugi Krsno ime, treći Kućna slava, četvrti Svetac… Ukupno je nabrojao sedam naziva. Za ovaj običaj nemam rešenje, napisao je u izveštaju, koji je po rečima Mitrofana, kasnije pretočen u knjigu, priručnik”. Upravo zato je Mile Nedeljković rekao: „Stoga je ne samo suvišno, nego i pogubno, nastojanje da se slava uniformiše i stavi u stegu bilo kog obrasca, jer je to protivno samoj prirodi slave, koja se i održala zahvaljujući neutaživoj potrebi čoveka da svetkuje, kako najbolje može i ume, svoje postojanje ispod zvezda, sa povišenom upućenošću na ljude i pripadnosti zajednici srodnika i prijatelja”.
Toliko je reči vezano za našu slavu i njene dane u kući: krsno ime, slava, sveti, svečari, dan, blagdani, prikadnja, piće, pivo, slavino lice, služba, okrilje, pojutrica, sveto pojutarje, patarica, dosluga, ispratnica, ženska slava, itd. Nekada se slava slavila i po sedam dana, pa se posle umerilo na tri dana. Odatle izreka: „Svakoga gosta tri dana dosta”. Sedam dana slave nosili su ovakva imena: na miješnje, naveče, slava, okrilje, gostini dan, deliustavci, sirovica. Pored slavskog kolača, spreman je niz dugih sveštenih hlebova, sa divnim nazivima: krsnica, krsni hleb, krsna česnica, prosfora, krs, prekadnik, kićeni kolač, vlasje, veliki kolač, panađija, svetileb.
Sve je to dokaz da su Srbi svoju veru i slavu doživljali kao nešto najličnije i najvažnije u porodičnom životu.
Religioznost u doba komunizma
Kad danas pričaju kako je za vreme Debelog Mrtvaca Groza ( tako je Tita zvao vladika budimski Danilo ) sve bilo idealno, i kako su Srbi mogli da žive svojom verom i upražnjavaju običaje, dođe mi da kukam od muke. Jer, to nije bilo tako. Komunisti su vodili borbu protiv svega što je srpsko, a naročito protiv vere i njenih ispoljavanja.
U svojoj knjizi «Vek sumnje» poznati istoričar Miloš Timotijević piše:»Posle dolaska komunističke partije na vlast u Jugoslaviji i Srbiji 1945. godine, promenili su se društveni okviri u kojima je bilo moguće ispoljavati religioznost. Ustavom iz 1946. crkva je odvojena od države. Brak i bračni odnosi, kao i matične knjige, prešli su u državnu nadležnost. Agrarna reforma, nacionalizacija i ekspropijacija radikalno su izmenili ekonomsku osnovu crkve. Uticaj crkve na obrazovni sistem je potpuno isključen, posebno posle zabrane veronauke u školama. Laicizacija društva bila je sastavni deo marksističke ideologije komunističke partije, ali je istovremeno smatrana kao preduslov za modernizaciju cele zajednice. Srpska crkva i njeni vernici našli su se u državi koja je imala negativan odnos prema religiji. Nisu bili retki i fizički napadi na episkope i sveštenstvo, ometanje crkvenih obreda, javno vređanje, hapšenja, oduzimanje crkvenih objekata, mešanje organa vlasti u rad crkve. Sveštenici su ostali bez plata, a istovremeno je zabranjeno sakupljanje dobrovoljnih priloga za verske potrebe. Država je širila antireligioznu kampanju, a tajna policija je nadzirala delatnost episkopata. Religioznost je postala privatna stvar vernika za državu, ali ne i za komunističku partiju, koja je naučni socijalizam nametala kao svojevrsnu „novu religiju”. Uložen je veliki napor da se prekine sa tradicionalnim pogledima na svet, i da se usvoji „surogat” marksistička religija, primerena novom režimu. Komunisti su nakon osvajanja vlasti 1945. godine sebi postavili zadatak da u Jugoslaviji i Srbiji raskinu sa prošlošću i stvore „novo društvo” sovjetskog tipa. Stvorena je svojevrsna „socijalistička religija” sa maksimalnim pojednostavljivanjem odnosa u društvu, krećući od postavke da je pre revolucije vladalo zlo (kapitalizam), a da nakon njega dolazi doba „svetlosti i napretka”. Zapravo, komunisti su osvajanje vlasti doživljavali kao neku vrstu mističnog preokreta u istoriji. Bilo je tu sigurno i vere u bolje sutra i zabluda i traženja nepoznatog. Predratne državne praznike, simbole i svest trebalo je zameniti novim. Isticani su novi simboli, oblici delovanja, praznovani novi praznici, svetkovine, tradicionalnom praznovanju davani su novi sadržaji, forsirane su nove vrednosti.»
To jest, komunizam je od početka bio surogatna religija.
Komunizam kao lažna religija
Komunizam je i nastao kao surogatna religija. O tome ruski hrišćanski delatnik Aleksej Komov kaže:»Uzmite samo okultnu pozadinu komunizma: on je bio surogatna religija. Umesto Deset zapovesti, imali smo partijski program, umesto Svete Trojice Marksa, Engelsa i Lenjina, umesto sveštenika komesare, umesto Carstva nebeskog – svetlu budućnost na zemlji, umesto krsta – petokraku i pionirsku maramu, umesto ikona Lenjinove biste, umesto krštenja prijem u pionire, komsomolce, partiju, umesto svetaca – heroje socijalističkog rada, umesto vaskrslog Hrista – Lenjinovu mumiju. Petokraka je višeznačno kultni simbol – u judaizmu to je zvezda Solomona, u masonskim ložama ključno znamenje ove tajne organizacije, u srednjovekovnim jeresima, poput katarske, zastava mržnje prema tradicionalnim oblicima života i san o hiljadugodišnjem carstvu čovekovom na zemlji. Srp je simbol neizbežne smrti, koji je bio u rukama Plutona, cara podzemnog sveta. U srednjem veku smrt je, ako se sećate, predstavljana sa srpom u ruci. Čekić je masonski instrument izgradnje Solomonovog hrama i simbol vlasti nad društvom. Lenjinov mauzolej, u koji je smeštena zlokobna mumija, građen je po uzoru na stepenaste piramide Mesopotamije i Meksika, a tamo su, zna se, prinošene i ljudske žrtve.
Da li je slučajno da su, u ime „svetle budućnosti“, posle 1917. pobijeni milioni: carska porodica Romanovih, građanski sloj, kozaci, seljaci, dvorjanstvo, a najpre ljudi hrišćanske vere? Recimo, samo 1937. uhapšeno je 162 500 delatnika Ruske pravoslavne crkve, a streljano njih 89 600. Rusija je pre dolaska boljševika imala 80 000 hramova i kapela, da bi ih uoči Drugog svetskog rata ostalo stotinak. Imala je hiljadu manastira, da bi svi do jednog bili zatvoreni. Kad je Staljin rešio da se obrati Crkvi radi pomoći u Velikom otadžbinskom ratu, samo trojica episkopa su bili na slobodi.“
Kako u Rusiji, tako i u nas.
Borba protiv veronauke
Miloš Timotijević nastavlja:“Iako su članovi KPJ bili ateisti, oni u Srbiji početkom 1945. godine nisu remetili ustaljene običaje, versku nastavu u školama, proslavu Sv. Save, pa ni donošenje badnjaka. Veronauka je od 1946. godine postala neobavezan predmet. Predavanja su organizovana van školskog vremena, a partijski aktivisti su vredno radili da decu odvrate od ove aktivnosti. Versku nastavu u školama nova vlast je tolerisala do 1951. godine, kada je zvanično ukinuta. Slično je bilo i sa verskim praznicima. Na početku 1945. godine obeležavani su Božić i Savindan, da bi vremenom sve bilo ograničavano. Tokom 1946. godine Sveti Sava se samo uzgredno pominje. Raspisom od 1948. godine nova vlast je zabranila proslavu Božića kao državnog praznika, a početkom pedesetih godina deca su kažnjavana ako su prisustvovala proslavi Savindana. Litije u Srbiji počele su da se zabranjuju od 1947. godine.“
Niko nije smeo biti Bog umesto Broza.
Čuda božja u doba straha
Ipak, bilo je čuda Božjih u to vreme. Tako je krajem juna i početkom jula 1949. godine na prozorima u čačanskom kraju počeo da se pojavljuje lik Majke Božje sa Hristom, o čemu Timotijević beleži:“To, kako pričaju, nije bilo rađeno rukom, nego kao da je urezano u staklo. Lepo: Marija sa Hristom. Svet se pred takvim kućama skupljao i gledao ’čuda božja’. Poneki su već vikali:’Kažu da nema Boga. Eto im, pa neka vide!’”Po selima u okolini Čačka događaj je kroz prepričavanje dobio izuzetan značaj, a detalji nemoći nove vlasti posebno su isticani:„Došli su milicajci. Počeli su na svakoj kući gde se to pojavljivalo da brišu prozore, ali uzalud! Ništa se nije moglo izbrisati. Oni su onda počeli da razbijau i skidaju prozore. Počeli su da legitimišu narod i zatvaraju one koji su govorili da je to od Boga. Zatvorili su stanovnike tih kuća. Kažu: kad je na jednoj kući milicajac razbio prozor, ista slika stvorila se na drugom prozoru. Posle podne bilo je to još na nekoliko mesta, pa, kako pričaju, i u nekim drugim gradovima. U narodu se stvorila zabuna. Gledali su to i protiv zabrane. Nastalo je, kažu, krštenje po ulici. Svi su poverovali: ovo su božji znaci”.“
Narod je osećao dolazak velike laži.
Lažni praznici
Miloš Timoitijević uočava i nametanje novih, lažnih praznika:»Državna politika orijentisala se na poništavanje hrišćanske tradicije i uspostavljanje i propagiranje novih praznika za stanovnike grada koji je imao veliki populacioni rast. Nova godina postala je pedesetih godina jedan od praznika u kome su deca imala aktivnu ulogu sa značajnom simbolikom jelki i Deda Mraza, kao protivteže religijskim simbolima Božića i badnjaka. Štampa je aktivno propagirala uspostavljanje novih običaja. Krajem decembra 1957. godine u Čačku je prodato 280 jelki. Poslednjih dana 1958. godine prodato je 470 komada, a nakita za jelke više od 40% u odnosu na ranije godine. Dva dana pre Nove godine Društvo prijatelja dece u Čačku priredilo je miting za decu i pionire: „Ispod stotina raznobojnih sijalica, u naručju roditelja deca su pozdravila Dedu Mraza i radosnim poklicima zaželela građanima srećnu 1959. godinu.” Skoro sve ustanove i preduzeća podelila su deci, čiji roditelji rade kod njih, novogodišnje paketiće.
Religija u socijalističkoj Jugoslaviji nije bila zabranjena, ali je javno žigosana kao „nazadna”, pa i neprijateljska delatnost, nespojiva sa životom ljudi koji su pristupili komunistima. Tako je 1952. godine u lokalnoj štampi javno ismevan i prekorevan matičar iz ivanjičkog kraja, inače član partije, jer se venčao u crkvi kod sveštenika.
Snaženjem nove vlasti organizovanje i prisustvovanje religioznim svečanostima postaje „sumnjivo”. Venčanja i opela su po selima uglavnom bila javna, ali deca su se u mnogim slučajevima krštavana u tajnosti. Obično su novorođenčad u crkvu tajno donosile babe na krštenje, krijući to od njihovih roditelja./…/ Antireligiozna propaganda komunista bila je žestoka. Svaka akcija crkve na podizanju prostorija gde će se okupljati vernici, pa i omladina, doživljavana je kao atak na „pravovernu” ideološku državu. Jedan od omiljenih načina borbe bilo je ismevanje crkve kao „opake” dvolične ustanove, okrenute iskorišćavanju kulturne „zaostalosti” stanovnika za svoje materijalističke ciljeve.“
Napredni su samo bezbožnici. Napred, pa u krečanu, govorio je naš narod još pre Drugog svetskog rata.
Progon prosvetara
Miloš Timotijević nas podseća:“Miljko Milenković, profesor čačanske Gimnazije, dobija otkaz jer je 1953. godine kroz grad javno proneo slavsku sveću. Pošto je predavao filozofiju, ocenjeno je da svojim postupcima negativno utiče na đake. Osuđivan je i slučaj profesora marksizma koji je viđen da u crkvi pali sveću. Aktivisti Saveza komunista smatrali su da on svojim ponašanjem stvara zabunu kod učenika, jer je trebalo da ih vaspitava u duhu borbe protiv religije. Sličnu kritiku pretrpeo je i učitelj, član partije iz Dragačeva, jer je upražnjavao verske obrede i odlazio kod sveštenika sa kojim je bio prijatelj. Učitelj je pozivan da odbaci „dvoličnost” i raskrsti sa religijom. Ako bi član KPJ/SKJ javno demonstrirao paljenje sveća na groblju, pa čak i ako su u pitanju bili njegovi roditelji, rizikovao je ozbiljnu kritiku svoje organizacije pa i isključenje iz partije; „budni” članovi partije pratili su ponašanje svojih drugova, uvek spremni da ih prijave ako upražnjavaju religiozne rituale.“
Vernici su „otucavani“ na „nadležnom mestu“ – da ne bi mogli da napreduju u karijeri.
Komunisti protiv Božića
Božić je najoiljeniji srpski praznik. I on je smetao Titovim Srbima. Timotijević ističe:“U Čačku su 5. i 6. januara 1953. godine na državnim pekarama u Čačku bile ispisane reklame za pečenje prasića. Vlast je negodovala zašto državna preduzeća javno agituju za slavljenje hrišćanskog praznika kojem se u gradu neki „nisu radovali”. Komunisti su negodovali zato što tokom 7. januara u Čačku u istim tim pekarama nije bilo hleba i što su one bile zatvorene./…/ Sve ove akcije bile su razrada zadataka donetih na najvišim partijskim forumima. Prosvetni radnici su kritikovani ako nisu pokazivali dovoljno agilnosti na odvajanju dece od crkve. Već od 1947. godine komunisti nisu smeli da slave Božić i ostale crkvene praznike, niti da upražnjavaju verske obrede. Prema statutarnoj odluci iz 1952. godine članovi SK nisu mogli da budu reliiozni ni u privatnom životu.“
Svako ko je ulazio u Kompartiju morao je da „raščisti sa religijom“. Tako se to zvalo.
Borba protiv Svetog Save
Evo kako su se komunisti, tekstom „Na prljavom poslu“, borili protiv proslave Savindana, krsne slave sviju Srba ( „Čačanski glas“, 25. mart 1952. godine):»Po „zracima sunca sa zapada”, koji „osvetljavaju” put mizernim ostacima društva kome je u našoj zemlji zauvek odzvonilo, u Čačku pokušavaju da ožive svoju prljavu rabotu izvesni ljudi koji, na žalost, još zauzimaju takva mesta odakle se u pore našeg društva mogu proturati razna idealistička i uošte nakaradna shvatanja. /.../ I još jedna nova forma „agitacije” za okupljanje omladine oko crkve. Za svetosavsku „proslavu”, naprimer, u crkvenoj porti, kuvani su kazani rakije, i spremani mezeluci, što je, uz blagoslov nekih profesora, privuklo izvestan broj učenika. Videli učenici od profesora, pa i oni došli da piju i jedu „bez dinara”, jer je sve bilo spremljeno od imućnijih ljudi, kao što je na primer poslastičar Ugren Bošković, koji je dao ponajveći prilog u novcu, a takođe u slatkišima.
Da bi svetosavska „proslava” bila svečanija, profesori – vernici postarali su se i za dekoraciju. Oni su organizovali da se iz gimnazije (!) prenese slika sv. Save, i to ista ona slika koju je profesor Dokmanović bio istakao u nastavničkoj kancelariji za vreme dok je direktor gimnazije bio na vojnoj vežbi. Pored toga što su imali da se napiju i „najedu”, učesnici svetosavske „proslave” prisustvovali su i „svečanom programu”. U okviru ovog „programa” održani su „poučni” govori o „zalutalim sinovima koji se vraćaju”, o tome kako se treba čuvati „mračnih dela” (misli se na naučne poglede na društvo)!...A, posle svega toga, pijani učenici su stvarali gužvu i nered, zbog čega su ih neki popovi gurali iz dvorišta, govoreći, uopšteno-kako je omladina gladna i juriša na piće i jelo kao zveri. Po izlasku iz crkvene porte, ovi mladi „vernici” nastavili su sa neredom koji se preneo kroz čitav grad. Eto, kakvim se sredstvima služe ljudi koji su čvrsto rešeni da istraju na svom prljavom poslu. Kao da se takvom njihovom radu nema ko suprotstaviti. Na kraju, prosvetnim, i školskim vlastima, i omladinskoj organizaciji, samo jedno pitanje: zašto su učenici, nosioci svetosavskog nereda na čačanskim ulicama, ostali nekažnjeni?!»
Kad danas vidimo kako nam propada škola, da li se iko seti progona Svetog Save u doba titoizma?
Svedočenje prote Tihomira
Prota Tihomir Pantić, koji je posle rata službovao u Smederevu, Topoli i Beogradu, i koji je, pobegevši iz Jugoslavije, u emigraciji objavio knjigu «Dve decenije pod komunizmom», opisuje kakav se rat vodio protiv slave u Beogradu:»Sećam se jedne porodice, koja je živela u jednom odelenju podruma u nekoj staroj i dotrajaloj zgradi u ulici Vojvode Dobrnjca broj 2. U tom podrumu, dubokom, memljivom i vlažnom, bilo je smešteno nekoliko porodica. Porodica o kojoj pišem imala je dvboje dece: krotke, blede, ispijene. Uvek su me dočekivali s radošću. Poslednji put, bilo je to sa suzama. Kad sam naišao, domaćina je pokušala nešto da mi kaže, ali se zagušila u suzama; deca, videći majku da plače, rasplakaše se takođe. Ja sam ih, naravno, umirivao i najzad razabrao o čemu se radi: ocu porodice obećali su «nadležni» stan, ako stupi u partiju, i oni sada ne smeju više da slave slavu, niti da primaju sveštenika. «Nemojte da plačete», rekao sam im. «Kad god zaželite da se pomolite Bogu, idite u drugu crkvu, na primer svetosavsku, gde vas niko ne zna. Tamo odnesite i vaš slavski kolač. Tako mnogi danas čine. Neka vam je Bogom prosto – ja ne mogu da se ljutim na vas». Poljubio sam decu i otišao. Suze su me gušile. O, nesrećna zemljo moja srpska, šta si dočekala!» Ipak, komunizam je pao, a krsna slava je ostala. Zato što je Hristova i svetosavska.
Umesto zaključka
Naše današnje stradanje ima duboke korene u prošlosti. I dok se ne setimo odakle smo pali, nećemo moći ni da se podignemo. Komunizam je i nas i Ruse izveo iz krštene istorije i vratio nas u mrak bezbožja i neljudskosti. Najopasnije od svega je da romantizujemo doba u kome smo se, umesto Hristu i Svetom Savi, klanjali Debelom Mrtvacu Grozu i živeli u njegovoj satrapiji. Ovaj tekst je podsećanje i opomena. Jer, ako ne budemo pamtili, neće nas ni biti.
Probudimo se konačno iz iluzija o dobu u kome se pevalo:»Ala volim ovaj režim – plata ide, a ja ležim». I u kome smo prodavali dušu za đinđuve.
Budućnost je budnost.
