Piše: dr Ivan Pajović
Prema podacima o dogovorima Pekinga i Moskve, čini se kao da ove dve sile prave ozbiljan plan da politički i ekonomski odvoje Evropu od Amerike. U pitanju nije vojni savez, već po Amerikance nešto mnogo opasnije. Nije neophodno ratovati kako bi se Amerika oslabila i pretvorila u regionalnu silu, postoje i druge metode. Jedna od njih očigledno se razmatrala prilikom susreta lidera Rusije i Kine, a Sečin je prisustvovao kao figura neophodna za realizaciju plana.
Posle pregovora u Pekingu Rosnjeft je potpisao ugovor sa kineskom naftnom kompanijom CNPC (China National Petroleum Corporation CNPC) o isporuci sto miliona tona nafte u narednih deset godina. Potpisan je i ugovor o isporuci dodatnih deset milijardi kubnih metara gasa godišnje, što sa prethodnim ugovorima čini 48 milijardi kubnih metara. To je skoro onoliko koliko bi Rusija mogla isporučivati putem Severnog toka 2 u Evropu, čija je propusna moć 55 milijardi kubika godišnje. Ovom gasovodu Evropska Unija još nije dala dozvolu za rad, a razlog je politički pritisak Amerike. Zbog ovakvih postupaka Kina će steći višestruku prednost u odnosu na Evropu. Evropska privreda je u velikim problemima i pod pretnjom bankrota zbog deficita energenata. Amerika je ovaj problem Evropi napravila namerno, koristeći se agendom tzv. zelene energije, sankcijama na gasovod Severni tok 2 i zategnutošću u Ukrajini koja služi za uvođenje sankcija prema Rusiji i utiče na povećanje cena gasa. Što je cena gasa veća, to bolje po SAD, a ako Severni tok 2 ne proradi, američki prodavci gasa će enormno zaraditi. Iz tog razloga se u američkim medijima neprekidno govori o nekakvoj ruskoj agresiji. Međutim, Rusi nikako da napadnu Ukrajinu…
Peking pokazuje suprotni primer. Posle Putinove posete Kina će dobiti dodatne isporuke energenata. Ukoliko kineska privreda bude obezbeđena energijom, a evropska bude trpela njen deficit, roba evropskih proizvođača neće moći izdržati konkurenciju kineske robe, jer cena utrošenih energenata čini značajan deo ukupne proizvodne cene robe. Neke kompanije iz Evrope će prosto bankrotirati, jer su nerentabilne uz postojeće visoke cene gasa i ne mogu izdržati konkurenciju. Ali takvi evropski problemi Amerikance samo raduju, jer očekuju prodaju svoga basnoslovno skupog gasa bogateći se na taj način i potom kupujući posle bankrota evropske privredne subjekte.
Međutim, Evropa ima izbor – ili biti opljačkan, ili se okrenuti ka Rusiji i Kini. Drugim rečima, izaći iz okvira „kolektivnog Zapada” i uključiti se u evroazijske privredne tokove, prekidajući dosadašnje odnose sa SAD. To bi podrazumevalo napuštanje NATO pakta i puštanje u rad Severnog toka 2. Takav potez za Evropu bi mogao biti spas. Tada Rusija bez američkih ograničenja može snabdevati Evropu energentima u potrebnim količinama, a EU bi se oslobodila ogromnih troškova izdržavanja NATO pakta koji bi postao nepotreban. Besmisleno je trošiti milijade dolara za odbranu od Rusije kao glavnog ekonomskog partnera, koja nema ni razloga, ni račun da nekoga napada, budući da i sama zavisi od Evrope. Sankcije protiv Rusije idu na ruku samo Amerikancima, koji često koriste isti šablon: s početka stvaraju problem, a potom skupo prodaju njegovo rešenje.
Nedavno je ministar energetike Katara izjavio: u slučaju da zbog sankcija Rusija ne bude mogla isporučivati gas, Katar sam ne raspolaže energetskim kapacitetima da spasi Evropu.
Evropa shvata rečeni problem, ali rešenja ne preduzima zajdnički, već to čine pojedinačne zemlje. Nemačka je izjavila da se ruskog gasa neće odreći, ma šta se dešavalo u Ukrajini. Amerika je na to reagovala tako što je nazvala Nemačku nepouzdanim partnerom. Hrvatska je izjavila da će povući svoje vojnike iz NATO ukoliko dođe do konflikta u Ukrajini. Mađarska sarađuje sa Rusijom uprkos politici EU, a takođe je podržala poziciju Rusije, smatrajući da nikakvog napada na Ukrajinu neće biti.
Americi je Evropa veoma bitna kao tržište oružja, jer su članice NATO prinuđene da kupuju američko naoružanje i vojnu opremu. Ukoliko bi zemlje Evrope napustile NATO, bio bi to veliki udar na američki vojnoindustrijski kompleks, koji čini veliki udeo u ukupnoj ekonomiji SAD. Za sada to izgleda samo kao hipoteza, ali i to može biti stvarnost u skoroj budućnosti. Sa gubitkom svojih evropskih satelita i vazala, kao i njihovih tržišta, Amerika bi vrlo brzo izgubila dosadašnji geopolitički značaj. Ostaje otvoreno pitanje – hoće li Evropa i dalje raditi protiv same sebe?
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
