Piše: Igor Andreev, Moskva, 31.03.2022.
Poslednjih dana čitam objave u srpskim medijima i čini mi se da ima stvari koje moram da vam kažem. Ali prvo ću objasniti zašto mi je važno da se obraćam Srbima, iako nikada nisam bio u vašoj lepoj zemlji.
Bilo je to pre mnogo godina, 1996 godine.
Posle raspada SSSR-a, Rusija je bila u siromaštvu i konfuziji. Možda najgore od svega, bili smo demoralisani i prestali da verujemo u sebe, u svoju zemlju, u svoju budućnost. Kao i mnogi ljudi koji su se izgubili, otišao sam u potrazi za boljim životom u Sjedinjenim Državama. Sa 22 godine bio sam ilegalni imigrant koji je radio u građevinarstvu u Los Anđelesu. Mi, ekipa Rusa i Ukrajinaca, postavljali smo električne žice po privatnim kućama.
Jednog dana smo završili kasnije nego obično. Vraćajući se kući, ušao sam u pogrešan autobus i završio u gradu Hawthorne. U to vreme nije bilo pametnih telefona sa google maps i izgubio sam se. Morao sam da pozovem prijatelja da dođe po mene. Na ulici je bilo mnogo malih radnji, a ja sam ušao u jednu od njih da pitam vlasnika za dozvolu da telefoniram.
Prodavnica je prodavala video-rekordere i kućnu elektroniku. Ispostavilo se da je vlasnik radnje momak mlađi od trideset godina. Tanak. Plave farmerke, bela košulja. Naočare kao DŽon Lenon. Odgovarajući na moj zahtev, rekao je ”Okay, no problem” i premestio telefon kod mene. (Ako ste danas mladi, kao što sam ja bio tada, onda najverovatnije ne znate šta je videorekorder. I verovatno nemate pojma kako su telefoni izgledali tih dana. Da, to je bilo davno).
Zvao sam prijatelja. Govorili smo ruski. Prijatelj me je pitao gde sam. Prešao sam na engleski i pitao vlasnika za adresu njegove prodavnice. Taj momak, vlasnik radnje, pažljivo je slušao moj razgovor, i odjednom kaže: ”What language are you speaking now, is it Russian?” Odgovorio sam da, mi govorimo ruski, ja sam Rus.
Rekao je na engleskom: ”Da te odvedem kući, reci mi adresu”. Bilo je kasno uveče i nije bilo kupaca u radnji. Tip je okačio natpis „Closed“ na vrata, izašli smo, a on je zaključao radnju ključem. Ušli smo u njegov auto i odvezli se.
Reći da je njegov čin bio neobičan nije ništa reći. Ako ste upoznati sa životom u Americi, onda znate da tamo niko to ne radi.
Zamisliti. Ja i on. Mi smo u srcu kapitalizma, u najbogatijoj, najproračunljivijoj i najljudožderskijoj zemlji na svetu. A ovo je Los Anđeles – ogroman ljudski mravinjak, gde niko ne brine ni za koga drugog i svako je zauzet sam sobom. I odjednom osoba koju ne poznajem napusti posao i provešće najmanje dva sata vozeći me kući. Bez traženja naknade ili druge pogodnosti. Samo tako. To je na ruskom, ali je potpuno neamerički!
Kada sam se oporavio od iznenađenja, pitao sam ga zašto mi pomaže. On je odgovorio: ”Čuo sam da govoriš ruski, a mislio sam da si Rus. A ja sam Srbin”.
On je iz malog grada u bivšoj Jugoslaviji. Došao je ovde sa roditeljima pre nekoliko godina. Još nije oženjen, ali ima devojku. Čita mnogo. Voli muziku... Dok smo se vozili više smo ćutali nego pričali. Naučio sam vrlo malo o njemu, a ne sećam se gotovo ničega. Najsramnije je što se nisam ni setio njegovog imena.
Oprostili smo se kratko i jednostavno. Rekao sam ”thank you” i rukovali smo se. Otišao je svojoj kući.
Neko će možda reći: “Dvoje su se slučajno sreli usred ravnodušne metropole, jedan drugome pomogao – da, ovo je dobro delo”, to je sve.
Ali to nije sve.
Te večeri se nešto u meni preokrenulo.
Ovaj Srbin me je naterao da se setim da sam Rus. Zahvaljujući njemu osećao sam se i shvatio da sam Rus više nego ikada ranije.
Da li znate šta je klinička smrt? Ovo je kada je čovek još uvek živ, ali je srce stalo. Lekari koriste električni udar da bi se srce ponovo uključilo. Tih dana Rusija i svi mi živeli smo kao u kliničkoj smrti. Čini se da ste živi i čak nasmejani, ali iznutra se nešto slomilo i vaše srce kao da ne kuca.
Upoznavanje sa tim Srbinom delovalo mi je kao reanimirajući strujni udar: srce mi je ponovo proradilo. Rusija mi se vratila u srce. I Srbija mu je zauvek došla.
Ako postoji Bog, onda je on taj koji mi je organizovao taj sastanak.
Posle toga sam se vratio kući, u zavičaj, sasvim druga osoba.
A dve godine kasnije, fašisti iz NATO-a su počeli da bombarduju Beograd. Gledao sam TV i nisam mogao da verujem svojim očima. Bilo je to nezamislivo: Amerika uništava hiljade ljudi i pretvara cvetajuće gradove u ruševine – a ovo je u samom centru Evrope. Naši su išli na mitinge ispred ambasade SAD u Moskvi, ali Amerikanci nisu marili za „glupe Ruse“. Jer Amerika je, kao i njene poslušne kurve iz Evropske unije, ravnodušna prema argumentima pravde – razumeju samo silu. A mi smo tada bili slabi.
Od tada je prošlo mnogo vremena i mnogo toga se promenilo.
Amerikanci su pokorili celu Evropu i podigli nacističku državu u Ukrajini. Ali kada su prešli crvenu liniju i počeli da prete Rusiji rukama Ukrajine, predsednik Vladimir Putin je dao odgovor kakav Zapad odavno nije video. Putin je odgovorio na jeziku koji razumeju – na silu. Nismo hteli da se borimo, ali nismo imali izbora da uradimo drugačije.
Važno je shvatiti da vojna operacija na teritoriji bivše Ukrajine nije rat protiv Ukrajinaca. Među našim vojnicima ima dosta Ukrajinaca koji Rusiju smatraju svojom istorijskom domovinom, a nikako nacistički režim u Ukrajini. Inače, u mojim venama teče i ukrajinska krv: moj deda po ocu je bio Ukrajinac. Bio je partizan i poginuo u ratu protiv Hitlera u Belorusiji.
Danas je globalni rat. Rat između nas i američke imperije laži. Danas ne gore samo vojni objekti ukrajinskih nacista i njihovih instruktora iz NATO-a. Ne gore samo kuće nevinih civila Ukrajinaca koje nacisti i NATO koriste kao živi štit. Globalna ekonomija kakvu smo nekada videli gori. Urušava se kuća od karata nekadašnjeg svetskog poretka.
Kao ekonomista mogu da kažem da za sve dolaze teška vremena. Nažalost, cela planeta će u narednim godinama biti siromašnija i teža nego ranije. Međutim, Zapad će se suočiti sa preokretima kakve nisu videli ni u horor filmovima. Ono što je najzanimljivije jeste da Rusija nema nikakve veze sa tim: uzroci buduće katastrofe ugrađeni su u samu finansijsku arhitekturu američkog imperijalizma, a događaji u Ukrajini samo su poslužili kao katalizator za neizbežno. Političari u Vašingtonu i Briselu i dalje misle da su u krizi jer je benzin poskupeo. Ali ovo su samo prvi udari groma koji se čuju izdaleka pred nadolazeću oluju, od koje će najviše stradati SAD, a posebno Evropska unija.
Sada su srpske vlasti u posebno teškom položaju. S jedne strane, Srbija je ekonomski blisko povezana sa Evropskom unijom. A EU odavno nije subjekt međunarodne politike, jer služi kao marioneta SAD i Velike Britanije i nastaviće da vrši pritisak na Srbiju da je natera da zauzme antiruski stav. S druge strane, svi razumeju da Evropsku uniju nije briga za Srbe, pogotovo što će uskoro početi takvi problemi unutar EU da oni neće biti dorasli Balkanu. Zbog toga morate da balansirate u teškim uslovima. Vaši problemi nisu slični onima u Rusiji – jer ste okruženi izdajnicima i neprijateljima, od kojih u velikoj meri zavisite. Ali vi ste mudar narod, poučeni iskustvom. Dobro razumete ko je ko među komšijama i partnerima i nećete dozvoliti da budete prevareni.
Ali znam sigurno da ćemo ti i ja pobediti u ovom ratu, a Vašington i Brisel će izgubiti. Zašto?
Izdržali smo užas bombardovanja Beograda i Lenjingrada. Za nas je život da volimo i čekamo, radimo i verujemo, preživljavamo i pobeđujemo, bez obzira na sve. A za njih je život gej parada i moronska TV Emisija.
Znam da u Evropi ima mnogo ljudi koji mogu da misle svojom glavom, a ne slepo da veruju u propagandu. Ali sumnju u uzroke rata izražavaju vrlo stidljivo. A samo Srbija je cela država, jedina u Evropi koja nas razume i podržava. Video sam video Z-demonstracije Srba u Beogradu, pa čak i u zemljama EU. Vaša moralna podrška nam je veoma važna. Hvala Srbima. Saginjem glavu pred vama braćo i sestre.
Istina je na našoj strani, i stoga je Bog za nas. Mi ćemo pobediti.
Poznata ukrajinska snajperistkinja ubijena je u Mariupolju. Uznemirujući snimak pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
