Piše: Vladimir Dimitrijević
UVOD
Prilog koji je pred Vama ne predstavlja naučni rad nego jednu vrstu autobiografske beleške. Naučni radovi su veoma važni za suočavanje sa bilo kojim problemom, ali iskustvo ličnog susreta sa problemom mora se takođe uzeti u obzir – kao što bi rekao Gilbert Česterton: „Eksperti za siromaštvo nisu toliko sociolozi koliko sami siromasi”. Ako je tema obrazovanje u Srbiji, onda deluje logično da neko ko već dvadeset sedam godina drži dnevnik u ruci i ulazi u učionicu ima šta da kaže povodom svih reformi, reformarenja, reformizama i sličnih prirodnih nepogoda. Dakle, kao profesor srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku, nudim priču za koju smatram da će pomoći u rasvetljavanju svega što nam se dešava.
DEVEDESETE GODINE DVADESETOG VEKA
U Gimnaziji svog rodnog grada, u kojoj sam i učio, zaposlio sam se odmah po završenom fakultetu, 1994. godine. Bilo je to doba teško u svakom smislu, od socijalnog do duhovnog. Ratovi, sankcije, posledice hiperinflacije odražavali su se i na đake – imao sam odeljenja koja su se, ozbiljnije nego ona u stabilnijim vremenima, sretala sa izazovima alkohola i narkotika. Ali, u suštini, još je to bila „klasična” škola. Nakon raspada Jugoslavije obnovljen je stari gimnazijski tip nastave, što je posle eksperimenata sa usmerenim obrazovanjem, kada se nije ni znalo da li smo škola (zvanični naziv bio je Osnovna organizacija udruženog rada mešovitih struka „Filip Filipović”), doprinelo izvesnom profesorskom poletu i povratku dobroj praksi kakvu smo nekada negovali. Učionice su bile pune, deca su se, još uvek, rađala, a imali smo i izbeglice iz različitih naših krajeva i krajina. Ulazio sam u prostor gde me je dočekivalo i četrdesetak mladih ljudi.
KAKO SU NESTALA DECA IZ UČIONICA
Jedan od ključnih problema obrazovanja jeste: nestanak dece iz učionica. Moji saborci iz Sindikata obrazovanja Čačak, koji je član Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, izračunali su da je ukupan gubitak đaka u sistemu, od poslednje decenije prošlog do početka druge decenije ovog veka, bio preko trista hiljada – imali smo, kada sam počinjao da radim, preko milion i dvesta hiljada mladih pred sobom! Kakvi su rezultati sada možemo samo da zamišljamo, ako je ove 2021. umrlo preko četrdeset hiljada ljudi više nego što je rođeno. Tek treba analizirati kakve sve to probleme pokreće. Pored sloma demografije, koji ima opšti značaj, stoji činjenica da su prosvetni radnici sve manje potrebni – jer nemaju kome da drže nastavu.
U DOBA VERBALNOG SOCIJALIZMA
U vreme vlasti Slobodana Miloševića prosveta je bila poslednja rupa na svirali, koja je ionako svirala razdešeno, uglavnom melodije verbalne levice uz koje se igrao Danse Macabre tajkunizacije, „prvobitne akumulacije kapitala”, što bi se reklo. Prosvetni radnici imali su male i neredovne plate, pa su obustave rada postale uobičajeni način opštenja sa Ministarstvom prosvete. Đaci su to prihvatali kojekako – malo im je prijalo što ne idu školu, a malo ih je nerviralo što je učestalo, pa su čuvenog Danila Ž. Markovića, omiljenog prosvetara čelnice JUL-a Mirjane Marković, parolom hrabrili da ne popušta: „Dačo care, ne daj pare!”
Zbog položaja prosvetnih radnika, uglavnom se štrajkovalo u tzv. „zakonskim okvirima” – časovi su trajali pola sata. Prosvetari su bili članovi državnog sindikata, koji nikom ništa nije mogao da pomogne. Tako je to bilo 1994. i 1995, a onda je u januaru 1997. Vojvodina krenula u odlučnu sindikalnu borbu za dostojanstvo prosvete, sa potpunom obustavom rada. Formirali su nezavisnu sindikalnu organizaciju, koja je prestala da haje za režimske sindikalne strukture. Pridružila im se, između ostalih, i moja škola, pa je bilo „žestoko” – vlast je naložila direktoru Gimnazije u Čačku da istera sa posla vođu sindikata, na šta je taj sjajni čovek podneo ostavku, pa su đaci takođe stupili u protest, tražeći da se časni direktor vrati i braneći sindikalca, profesora filosofije. I uspeli su.
Izvesni kompromis je postignut, stvari su nastavile da teku – sve do 1999, kada nas je NATO bombardovanje odvojilo od đaka, kada smo dnevnike morali da prebacimo u podrume, i kada smo se setili da je nemačka bomba, za vreme prethodnog rata, teško oštetila našu Gimnaziju.
DOSOV DOSITEJ
U doba kada je smenjivan režim Slobodana Miloševića, đaci i profesori, barem u našem kraju, bili su jedinstveni. Izgledalo je da će, kad ode kvazisocijalistički poredak koji nas je „kočio” na putu u „bolje sutra”, nastupiti nešto bolje za sve nas. Kada je Demokratska opozicija Srbije došla na vlast, a na mesto ministra prosvete došao građanista Gašo Knežević, bilo je jasno, barem upućenima, da će se stvari razvijati u nekom drugom pravcu. Pogotovo kada se saznalo da je „mozak reforme” Tinde Kovač-Cerović, miljenica Soroševog Otvorenog univerziteta u Budimpešti, po struci psiholog i pripadnica pokreta koji su prosvetari odmah nazvali „pepsi” (pedagozi plus psiholozi), čiji cilj nije bio obnova klasičnog školovanja, nego uvođenje tzv. „školigrice”, koju je, na sva usta, i baš kao „školigricu”, reklamirao ministar Knežević. Naravno, to nije značilo da su svi pedagozi i psiholozi nosioci prevrata – samo ih je, u pokretu za radikalne reforme u skladu sa zahtevima zapadne imperije, bilo najviše.
IDEJE REFORMATORA
Osnovna priča Kneževića, „Dositeja” tzv. dosokoratije, bila je krajnje jasna – dosadašnja, klasična škola ne vredi ničemu. Đacima je u njoj dosadno, mrzi ih da uče, nemaju nimalo kreativnosti. Čak i sedenje u klupama kao do tada, „u potiljak”, izaziva frustraciju. Klupe treba rasporediti kružno. Za najmlađe treba uvesti nove predmete, koji će ih zabaviti i opustiti („ruke u testu”, engleski od prvog osnovne), brojčano ocenjivanje ukinuti (da počne tek u trećem razredu), a decu hrabriti smajlićima i cvetićima u dnevniku. Osnovna škola treba da ima devet razreda, a srednja, uključujući i gimnazije, tri. Učitelj bi, uz odgovarajuću asistenciju, mogao sa decom da bude i više od četiri razreda početnog obrazovanja. Uvedeno je tzv. „stručno usavršavanje” prosvetara, s ciljem da i oni zavole „školigricu” i da izvode nastavu po novom modelu. Glavna reč je postala „radionica”. Učionica u kojoj se uči, buba, stiče mržnja prema profesorima kao pukim „smaračima” treba da nestane – neka bude radionica. I bi radionica. Moje kolege, ljudi u godinama, vraćali su se sa „stručnog usaršavanja” sa čudnim osećanjem da ih neko pravi budalama, uz primenu metoda tzv. „pop-psihologije” (izmišljamo čudne reči da bismo preneli „empatiju”; bilo je i „lizanja virtuelnog sladoleda”).
Reformarenje je izazvalo oštre primedbe stručne javnosti, naročito kad su temeljni predmeti, poput matematike i srpskog jezika u pitanju. Smanjivanje broja časova onoga što je nasušno nije moglo proći neprimećeno. Ipak, pepsi reformatori nisu odustajali od „školigrice” – spremali su radikalne izmene zakona u oblasti obrazovanja, i radioničarili, radioničarili.
SEKSUALNO VASPITANJE ILI „GDE IMA LOPTI, IMA I GRUDNJAKA”
Snažno je nagovešteno i seksualno obrazovanje. U letnjim kampovima Ministarstva prosvete, finansiranim iz inostranstva, deca su, putem instruktora organizacije JAZAS (borba protiv SIDE, ako se sećate), imala prilike da dožive i čudne stvari, poput igre „Donesi – donesi”, kada su skidani čak i grudnjaci. Ministar Knežević je nove metode „vršnjačke edukacije” (JAZAS je mladima slao mlade seks – prosvetare) objašnjavao krajnje jednostavno: „U kampovima ima lopti, pa ima i grudnjaka!” To je izazvalo oštre reakcije javnosti, koja još uvek nije bila kuvana žaba, pa je Srpski Arhijerejski Sinod SPC izdao oštro saopštenje, tvrdeći da se u školskom sistemu ne sme dozvoliti „majmunska bestidnost i satanistička amoralnost” (izrazi mitropolita Amfilohija).
Priča se nastavila. Pre pet godina, pod izgovorom „borbe protiv nasilja u školama” (između ostalog, i seksualnog), ministar prosvete Šarčević nastojao je da ubaci tzv. „obrazovne pakete” u kojima se moglo naučiti štošta: od načina na koji se dečak ljubi sa dečakom, do upotrebe ženskih kondoma za tzv. kunilingus. Zahvaljujući oštroj reakciji javnosti, „paketići” nisu isporučeni našim školama. Ali, posle usvajanja džender zakona, „paketići” će se vratiti u učionice, sa sve muškim i ženskim kondomima. Neće biti tu cile-mile, muško-žensko. Ukida se prirodni pol, a počinje džender diktatura. Ili, kako se pevalo u doba Broza: „Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, i našu će osetit pest”.
SUSRET SA VEDRANOM
U borbu sam se uključio odmah, čim sam shvatio da se od srpske škole želi napraviti američka državna škola, koja đake drži u stanju neprosvećenosti. Naša ugledna naučnica, nuklerani fizičar sa Berklija, dr Jasmina Vujić upozoravala je da se to ne sme dozvoliti, jer može imati teške posledice po budućnost Srbije. Meni je sve bilo jasno kad je u Gimnaziju došao Vedran, izbeglica iz Sarajeva koji je prebegao sa roditeljima u Kanadu. Kad su se vratili, Vedran je školovanje nastavio u Čačku. I nije mogao da se snađe. Inteligentan, sposoban, ali teško prati, naročito matematiku i prirodne predmete. Pitao sam ga kako je učio u Kanadi, i ispostavilo se da su deljenje učili u sedmom osnovne, a od klasika engleske književnosti nije znao skoro ništa, čak ni po imenu. Onda mi je postalo jasno zašto su naši đaci, kad ih pošaljemo na razmenu u SAD, briljirali, iako su u Gimnaziji bili prosečni: nisu naša deca pametnija od američke, nego je sistem našeg obrazovanja bolji. Amerikance, u državnim školama, zaglupljuju, i to je sistem. Elita se školuje privatno, i tradicionalno.
IZ DJUIJEVE AMERIKE I LENJINOVE RUSIJE
Odmah sam se zainteresovao za priču, jer sam znao da, ako se ne borimo, idemo u susret mračnoj budućnosti. Od jednog prijatelja iz Amerike počeo sam da dobijam literaturu o tamošnjim školskim reformama i video o čemu je reč. Još od dvadesetih godina prošlog stoleća u Americi se sprovodi zaglupljivanje đaka tako što se psiholozima, poput DŽona Djuija i njemu sličnih, daje da eksperimentišu uživo, i da, pod vidom „opuštanja” i „demokratizacije” procesa učenja, stvaraju poslušnike kancer-kapitalizma. Došlo se dotle da u, „demokratski slobodnoj” američkoj školi, umesto discipline (od latinske reči koja znači „učenik”, a disciplina je radna atmosfera u školi), uvode hemijske supstance poput ritalina, čiji je cilj da smire „hiperaktivnu”, to jest inteligentnu decu, koja ne mogu da gledaju i slušaju gluposti maskirane u „znanje”. Kada sam saznao da je Djui, na poziv Lenjinovog komesara prosvete Lunačarskog, učestvovao u pravljenju sovjetske revolucionarne škole, sa ukidanjem predmetno-časovnog sistema i uvođenjem učeničkog samoupravljanja uz đačko ocenjivanje profesora, sve mi je bilo jasno. Jasno mi je bilo i zbog čega je Staljin, kojem su u fabrike i druga važna mesta, iz škole Djui–Lunačarski dolazili onesposobljeni mladi, lišeni osnovnih znanja, ukinuo svaki pedagoški ogled i obnovio carski školski sistem (samo što je, umesto veronauke, postojao „marksizam-lenjinizam”).
Pet godina sam pisao i 2005. godine objavio knjigu Novi školski poredak: globalna reforma obrazovanja i konačno rešenje srpskog pitanja. U njoj sam se bavio reformama u SAD, Evropi, Rusiji i, naravno, kod nas. Knjiga je, mislim, aktuelna i danas. Kasnije sam objavio i knjige Od Svetog Save do Đerđa Soroša i Školokaust u Srbiji.
OTPORI „ŠKOLIGRICI”
Naše društvo nije prihvatalo reforme kakve su se nametale. Vrh Srpske crkve založio se da se ne usvajaju zakonska rešenja koja nanose štetu školi. Pokušali su da Crkvu neutrališu vraćanjem veronauke kao izbornog predmeta u škole (alternativa: građansko, to jest globalističko obrazovanje). Ipak, nije bilo kompromisa. Episkop žički Hrizostom odštampao je u dvadeset hiljada primeraka Žički blagovesnik, posvećen soroševskim ogledima nad našom decom. Predstavnici sindikata su, gerilski, delili blagovesnik kolegama okupljenim u Sava centru 2003, gde su ih reformatorske prosvetne vlasti sabrale da im saopšte da će trijumfovati nove ideje i prakse. Pokojni srpski polihistor Predrag R. Dragić Kijuk, u to vreme glavni i odgovorni urednik Književnih novina, u Udruženju književnika Srbije organizovao je dva skupa o opasnostima razaranja školstva, na kojima su donete rezolucije protiv nasilja nad decom i školom. Potpisnici su bili mnogi uglednici, od vladike Atanasija Jevtića do Nikole Miloševića. Značajnu ulogu u borbi imali su i drugi: pomenuo bih, a da se drugi ne naljute, čuvenog stručnjaka za predškolstvo Emila Kamenova, kao i profesora Matematičkog fakulteta u Beogradu Aleksandra Lipkovskog i pedagoga Draga Pantića. Osnovan je i Centar za istraživanje obrazovnih alternativa, koji se redovno oglašavao povodom iluzija širenih u ime edukativne revolucionarnosti. Otpor prosvetnih radnika bio je takođe snažan, pa je razočarani ministar u Prosvetnom pregledu izjavio da se od „takvog materijala pita ne pravi”. Pod „materijalom” podrazumevao je prosvetare.
U vreme Gaše Kneževića krenula je i „bolonjizacija” univerziteta. Nažalost, veoma mali broj profesora najviših školskih ustanova reagovao je na to, pa je proces tekao bez prepreka. Oglašavali su se pojedinci, poput Leona Kojena, koji su smatrali da će nivo univerzitetske nastave veoma opasti. Niko ih nije slušao.
DOBA LJILJANE ČOLIĆ
Pred kraj vladavine DOS-a, Gaša Knežević uspeo je da nametne svoj „prevratnički” zakon, ali je vlada koju je vodio Vojislav Koštunica prevratništvo poništila i donela nova zakonska rešenja. Na ministarsko mesto stupila je prof. dr LJiljana Čolić, sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koja je rešila da razorne procese zaustavi. To joj, u srcu zapadne imperije, nije oprošteno, pa je, tobož zbog negacije evolucionizma, posle svega šest meseci ministrovanja uklonjena. Suština je bila u tome što je LJiljana Čolić javno rekla sve što je trebalo reći: iza dosokratske reforme školstva u Srbiji stajale su globalističke strukture, od MMF-a i Svetske banke do Soroša. Cilj je bio snižavanje kvaliteta obrazovanja. NVO u službi globalizma zaposlile su, preko Ministarstva prosvete, veliki broj svojih ljudi i dobile ogromne pare za „projekte stručnog usavršavanja” (nekakva TOT obuka je, svedočila je LJiljana Čolić u Večernjim novostima, bila vredna čitavih pedeset hiljada evra – baš toliko su reformatori iz Ministarstva procenili da vrede tri dana prevaspitavanja zaostalih prosvetara). Profesor dr Milan Brdar, tadašnji pomoćnik LJiljane Čolić za visoko obrazovanje, pričao je kako je svake nedelje morao da ide na „on-lajn” razgovore sa belosvetskim finansijerima naše „reforme”, koji su sprečavali ljude iz novog, „post-Gašinog” Ministarstva prosvete da otpuste ogroman broj novozaposlenih NVO-aktivista, koji nisu imali šta da rade na poslu, ali su primali platu od srpskih poreskih obveznika.
LJiljana Čolić je vratila brojčane ocene od drugog razreda osnovne škole, rešila da se engleski uči od četvrtog osnovne, kad deca dobro savladaju maternji jezik, sprečila eksperimente sa, naučno nepotvrđenim, „bošnjaštvom”. Na čelo Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja došao je prof. dr LJubomir Protić, ugledni profesor Matematičkog fakulteta u Beogradu i direktor bisera našeg školskog sistema, Matematičke gimnazije, koji je, za svoga mandata, činio sve da sačuva školu od potpunog poraza. On je otkrio da su sledbenici novih ideja iz prostorija koje su pripadale Ministarstvu izbacili preko 25.000 vrednih knjiga o školstvu, i da su knjige, umesto u nekoj biblioteci, završile u kontejnerima.
I, kao što rekosmo, LJiljana Čolić je morala da ode.
UĆUTKIVANJE PROSVETE SE NASTAVILO
Borba se nastavila. Prosvetari, oni koji se nisu slagali, nastavili su da svedoče da je drugačiji put moguć, ali su nastojali da ih ućutkaju na sve moguće načine – od simulacije stručnog usavršavanja ideološkim, umesto obrazovno značajnim, kursevima (može, jer se manje plaća, nešto o dečjim pravima u školi, ali, recimo – kao što se desilo u mom gradu – ne može jednogodišnji kurs o novim metodama nastave gramatike i pravopisa, koji bi trebalo da drže stručnjaci sa Filološkog fakulteta: to je skupo), do uvođenja svih mogućih vrsta kontrole i nadzora nad prosvetarima (mi smo najnadziraniji sloj radnog stanovištva Srbije). Umesto obećavanih „decentralizacije i depolitizacije”, sprovedena je najveća centralizacija u istoriji srpskog školstva. Ministar odlučuje o svemu, a Nacionalni prosvetni savet je degradiran na telo koje ni o čemu (čak ni o planovima i programima) ništa ne odlučuje, nego ga samo pitaju, a ne moraju uvažiti njegovo mišljenje.
ISKRA U KAMENU
Ipak, „udar nađe iskru u kamenu”: Unija sindikata prosvetih radnika Srbije se, do danas, ne miri sa nametanjem lažnih i štetnih rešenja, i bori se protiv besmisla na svaki mogući način – od organizovanja štrajkova, koji su prestali da budu puki „štrajkovi za platu” (najveća obustava rada bila je u prvoj trećini 2015. godine, za vreme ministra Srđana Verbića, i prestala je zbog ucenjivanja dohocima i nepoštovanja dijaloga, posle skupa na kome se, pred Ministarstvom prosvete u Beogradu, sabralo deset hiljada prosvetara Srbije) do održavanja naučnih skupova i objavljivanja knjiga i zbornika sa jasnom vizijom šta i kako treba činiti. Borbeni sindikalci odavno ne jure jeftinu zimnicu, a povezali su se sa kritičarima kancer-kapitalizma, poput italijanskog filosofa Dijega Fuzara, čije su dve knjige objavili na srpskom jeziku. Fuzaro je jasan: savremenom kapitalizmu nisu potrebni obrazovani, nego samo za rad obučeni, mladi ljudi. Obrazovanje treba da postane obuka, i celokupno hrišćansko i prosvetiteljsko nasleđe mora nestati iz udžbenika i učionica.
GDE SMO DANAS?
Evo najkraćeg pregleda sadašnjeg stanja.
Što se predškolskog vaspitanja tiče, nastojalo se da se obrazovni sadržaji iz njega isključe, osim pripremnog perioda pred polazak u školu. Vaspitački kadar dobio je zadatak čuvanja dece i izlaska u susret dečjim zahtevima, što uopšte nije dovoljno. Jer, kako je rekao profesor Emil Kamenov, dečja očekivanja ne treba samo ispunjavati, nego ih, na primeren način treba i sazdavati, da bi mladi um i srce mogli da se razvijaju.
U osnovnoj školi (od nedavno i u srednjoj) jedan od glavnih problema je neprestano eksperimentisanje sa promenama udžbenika, što dovodi do niza problema, pre svega roditelje koji mlađoj deci ne mogu da predaju udžbenike koji su koristili njihova braća i sestre. Industriju udžbenika preuzeli su stranci, koji nam, preko iste, nude svoj „kurikulum”, sve sa smanjivanjem broja žrtava u Jasenovcu.
Reforma nastave pojedinih predmeta dovela je do razgradnje tradicionalnog i nezaobilaznog pedagoškog metoda, zvanog POSTUPNOST IZLAGANJA GRADIVA. Dovoljno je za primer uzeti biologiju: nekada se u petom razredu učila botanika, u šestom zoologija, u sedmom antropologija, a osmi razred je bio „sintetički”. Sada je sve, od petog osnovne, izmešano, pa se u isti mah, na primer, uči reprodukcija biljaka, životinja i čoveka. Završni ispiti u osnovnoj školi odavno su kompromitovani – najviše „provaljivanjem” testova, za šta niko nikad nije odgovarao, a naročito ne ministri čija je glavna briga bila da menjaju osnovne zakone o obrazovanju, neprestano, i to u sistemu kome je, više od svega, neophodna stabilnost.
NASTAVA U SREDNJOJ ŠKOLI
Srednja škola takođe se našla na udaru, pre svega povećanjem broja predmeta i haotizacijom kojoj nema ravna. Kada je sve to krenulo, moje kolege su se obratili roditeljima sledećim otvorenim pismom:
„Poštovani roditelji, obraćamo vam se sa molbom da nam se pridružite u borbi za vašu i našu decu. Ta borba se, između ostalog, mora voditi protiv reformi školskog sistema koje nisu ništa drugo do deformacija istog, i koji učenike preopterećuju – a oni su, pre svega, deca i omladina u razvoju. Mi nismo i ne možemo biti krivi za protivpedagoške eksperimente koje Ministarstvo obrazovanja sprovodi nad decom kojoj ste vi roditelji, a mi učitelji. Zato podižemo, u ime svoje struke i svoje savesti, glas otpora, koji vas, ponavljamo, poziva da nam se pridružite. Pedagogija, kao ozbiljna nauka, odavno je definisala koliko časova učenici mogu da provedu u školi a da im to ne bude na štetu, nego osnova za usvajanje znanja i korisnih informacija. Na osnovu toga, nastava je nekad bila normirana u svim školama Srbije: đaci prvaci tri časa (jednom sedmično četiri), od drugog do četvrtog osnovne četiri časa (jednom sedmično pet), od petog do osmog pet časova i u srednjoj školi šest časova dnevno. Sada, kada je Ministarstvo prosvete krenulo u reformu, dešava se da prvačići imaju i po pet časova sedmično, a srednjoškolci neki dan i po sedam časova. Zato što je u prvom i drugom razredu gimnazija broj predmeta povećan sa 16 na 18, neki put se desi da učenici imaju i po 11 časova, 7 u jednoj, a 4 u drugoj smeni. Zbog svega ovoga, iz rasporeda otpadaju vaspitno važni časovi odeljenjskog starešine, dodatna i dopunska nastava, sekcije. Umesto rasterećenja, dobili smo nova opterećenja. Ponavljamo: mi, prosvetni radnici, za njih nismo krivi – iza svega stoji Ministarstvo prosvete. Novi predmeti su u reformisanu nastavu uvođeni krajnje neozbiljno: počev od toga da su prosvetni radnici za njih obučavani na dvodnevnim kursevima, i bez udžbenika, do toga da nisu razumljivi određenim đačkim uzrasnim grupama. Tako učenici prvog razreda gimnazijskog obrazovanja, koji imaju predmet „Pojedinac, grupa, društvo”, u njemu sreću pojmove sociologije, koja se izučava tek u četvrtom razredu gimnazije. Da i ne govorimo kako se sadržaji novouvedenih predmeta, poput „Jezik, mediji, komunikacija”, „Obrazovanje za održivi razvoj”, „Umetnost i dizajn”, mogu izučavati u okviru već postojećih predmeta, poput srpskog jezika i književnosti, biologije ili likovne umetnosti. S obzirom da ocenjivanje u okviru izbornih predmeta utiče na prosek ocena, profesori koji ih predaju primorani su da đake, izložene zahtevnoj projektnoj nastavi, ocenjuju što bolje, jer su i sami svesni suvišnosti novouvedenih predmeta i ne žele da oštete svoje učenike. Ovo povećava prosečnu ocenu na kraju školske godine, što znači samo jedno – ocene će biti sve više, a znanja će biti sve manje, na šta se, kao na nerealno ocenjivanje, žalio i sam ministar, koji je ovu nakaznu reformu dopustio. Možda će nam neko uputiti prigovor – tobož, mi smo protiv reformi, za zastarelu školu. Ne, naprotiv. Još od doba Gaše Kneževića, koji je uvodio ’ekspermentalnu školigricu’, mi smo govorili: ’REFORME –DA! NI BRZE, NI SPORE, NEGO VREDNE I TRAJNE. REFORME OSLONJENE NA DOBRU TRADICIJU, KOJE ĆE I SAME POSTATI DOBRA TRADICIJA!’ Umesto da je broj učenika u odeljenju, sasvim u skladu sa našim reformskim idejama i dobrom praksom u svetu, sveden na 24 učenika, što bi podiglo kvalitet nastave i dodatno individualizovalo pristup svakom đaku, ponuđeno je povećanje broja časova i dodatno opterećenje učenika.”
Tako su prosvetari pustili svoj glas. Naravno, glas vapijućeg u pustinji.
Što se univerzitetske nastave tiče, bolonjizacija vodi ka pretvaranju fakulteta u srednje škole. Opasna je i hiperinflacija doktorata. Kaže mi, pre neku godinu, profesor dr Zlata Bojović: „Radila sam pet godina u arhivu Dubrovnika svoju doktorsku tezu, a slično su radile i moje kolege: ozbiljno, obimno, da bude doprinos nauci. Sad, vidim, mnogi ponude komisiji dvesta strana”. Dodajem: prepisanih i prepričanih.
Ako se tome doda koruptivnost u sistemu (afera „Indeks” na Univerzitetu u Kragujevcu nije rešena skoro petnaest godina), slika biva još tužnija.
ORVEL U ŠKOLAMA
Veliki problem je postao i elektronski dnevnik, kojim je povećan orvelovski nadzor nad školama. Potpisnik ovih redova je, između ostalog, učestvovao u propitivanju vlasti države Srbije tim povodom, potpisujući apel javnih ličnosti:
„U ovom trenutku, a sve na osnovu priče o digitalizaciji obrazovanja, u škole se, putem novog zakonodavstva iza koga stoji Vlada Srbije, uvode elektronski dnevnici, a učenicima treba da se dodeli JOB (jedinstveni obrazovni broj), koji treba da ih prati od vrtića do fakuleteta, ali i kasnije. Mi, dolepotpisani, smatrajući ovo neposrednim udarom na privatnost i slobodu ličnosti, šaljemo ovo otvoreno pismo javnosti i sve ljude dobre volje pozivamo da nam se pridruže u borbi za očuvanje osnovnih ljudskih prava. Proces digitalizacije, ma kako ga neko opravdavao razlozima tehničkog i ekonomskog progresa, mora da se odvija u granicama ustavnih odredbi o ljudskim pravima. Zaštita ličnih podataka o deci mora imati apsolutni prioritet u odnosu na zahteve digitalizacije, a svako prikupljanje, a naročito korišćenje ličnih podataka o deci i njihovim porodicama mora se svesti na minimum, uz ispunjenje strogog tehničkog i pravnog kontrolnog mehanizma u korist davaoca podataka. Najavljeno je da će se podaci o deci i njihovim porodicama, pošto se pri upisu dece daju i brojni podaci o porodičnom statusu, zdravstvenom stanju, koristiti ne samo u školske svrhe, već će se ovi podaci trajno arhivirati u ličnoj bazi podataka, zajedno sa podacima o profesionalnoj karijeri, ličnim primanjima itd., pa će korisnici ovih podataka biti i drugi državni organi (npr. Nacionalna služba zapošljavanja), a posredno i kompanije. Nasuprot tome, član 42 stav 2 Ustava Srbije propisuje da „zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni”, pa shodno tome roditelj ne može dati državi generalnu saglasnost za prikupljanje i korišćenje podataka o detetu, već samo za školske svrhe.
Uz to, član 18 Ustava Srbije propisuje da se svako ljudsko pravo, pa i pravo na zaštitu podataka o ličnosti može zakonom ograničiti samo izuzetno. Stvaranje Jedinstvenog informacionog sistema u prosveti (JISIP) pretvara pravo na zaštitu podataka o ličnosti u izuzetak, dok ograničenje ovog prava, pod opravdanjem nužnosti digitalizacije, postaje pravilo. Koji podatak će biti tajan, ako se svi podaci o jednoj ličnosti, podjednako afirmativni i negativni, budu prikupljali, obrađivali i trajno čuvali? Posmatrano iz ugla ustanove, brisanje osude u krivičnom zakonodavstvu, JISIP deluje kao trajna stigmatizacija, zbog koje će lice osuđeno na tri godine zatvora biti u povoljnijem položaju nego onaj koji je u pubertetu pravio incidente u školi. Pritom, nema govora o tehničkim rešenjima koji će omogućiti nosiocu podataka da pristupajući sistemu spreči zloupotrebu podataka i što je još važnije da mu omogući da se utvrdi pravi vinovnik ovakvog protivpravnog akta, koji neće moći da se sakriva iza anonimnog sistema. I najvažnije, ne ostavlja se pravo izbora licima koja ne žele da se njihovi podaci o njihovoj deci i porodici elektronski prikupljaju, obrađuju i čuvaju u jedinstvenoj elektronskoj bazi podataka, čime se drastično ugrožava pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti.
Od Vlade Srbije i Ministarstva prosvete tražimo odgovore na sledeća pitanja:
– Da li isporučilac usluge elektronskog dnevnika i svih ostalih elemenata JISIP-a poseduje garanciju o kvalitetu proizvoda? Ko ga je i kada izdao i do kada traje? Da li su ti sertifikati u skladu sa zakonima Srbije i da li su priznati u Srbiji?
– Koje servere isporučilac koristi za pristup i skladištenje podataka, i da li ima validne sertifikate za sve servere sa aspekta bezbednosti podataka?
– Koja su to, taksativno, fizička i pravna lica koja imaju prava pristupa serveru i sa kojim privilegijama (rolama)? Ko i kako administrira iste?
– Koji su to sertifikati firme koja isporučuje softver i provajdera usluga sa aspekta privilegija njihovih radnika? Da li su njihovi ugovori sa zaposlenima o zaštiti podataka upotrebljivi u našem pravnom sistemu? Kakav je protokol u slučaju njihovog napuštanja firme, neautorizovanih računara, adresa, kakav im je pristup van radnog vremena, van prostorija firme? Da li postoji privatna mreža i kakvo je administriranje iste?
– Kakav je sertifikat lica koji vrši administriranje servera? Kakav je protokol o zameni administratora, provajdera?
– Koji su protokoli o zaštiti podataka od zlonamernih programa (virusi, malver, vorm, trojan ...) u upotrebi?
– Kakvi su načini prepoznavanja neautorizovanog pristupa, pokušaja upada u sistem kao i protokoli u tim slučajevima?
– Kakvi su protokoli o arhiviranju (backup) podataka kao i sertifikati o zaštiti arhiviranih podataka? Kakav je popis scenarija u slučaju tehničke havarije kao i havarija izazvanih prirodnim nepogodama lokalnog i globalnog karaktera?
– Kakva je dostupnost servera? Kakav je sertifikat o dostupnosti servera i aplikaciji sa aspekta vremena kao i prava pristupa? Koji je spisak adresa sa kojih se može pristupiti serverima, kakva je zaštita protoka i skladištenja podataka, koji sistemi enkripcije što se u radu koriste i na kom nivou?
– Koji su sertifikati za autorizaciju pristupa podacima iz same aplikacije? Koji je spisak dozvola (permission) sa opisom koji podaci imaju pravo da se pregledaju i/ili ažuriraju? Kakav je spisak profila, kao i broj korisnika (users) po svakom profilu (npr. šta imaju pravo da vide i rade roditelji, nastavnici, razredne starešine, javne institucije, treća lica)?
– Kakav je sertifikat o antidatiranju promena – da li su dozvoljene naknadne izmene u prošlosti, kojim korisnicima i u kojim okolnostima?
– Postoji li evidencija i log-a o izmenama? Postoji li audit podataka (ko je, kada i šta menjao, pristupao, gledao)?
– Koji je spisak dozvoljenih aktivnosti po profilu iz aplikacije?
– Koji je spisak dozovoljenih aktivnosti direktno nad bazom van aplikacije po profilu?
– Kakav je sertifikat o proveri autentičnosti podataka?
– Koji su protokoli i scenariji koji su testirani, i koji su načini testiranja, kao i spisak svih testiranih scenarija?
– Koji je protokol o razvoju nove funkcionalnosti ili dorade postojeć? Ko potvrđuje prihvatljivost novog poslovnog procesa i protokol o načinu isporuke (deploy-a)?
PONAVLJAMO PITANJA, DA SE NE IZGUBI IZ VIDA
1. Da li postoji vanelektronska evidencija preseka stanja – da li se štampaju svedočanstava, kada i gde se čuvaju i da li se pri upotrebi elektronskih podataka radi provera sa odštampanim? Na primer, kod upisa na redovne studije može se desiti da neko ispravi podatke unazad i tako neopravdano stekne prava na štetu drugih đaka.
2. Da li postoji ozbiljna zakonska regulativa ko i za šta sme koristiti te podatke? Da li je poznat konačan spisak institucija koje imaju pravo da koriste podatke, koje podatke i za kakvu svrhu? Vrlo je bitno kako se proverava autentičnost tih podataka i ko je garant istih (po kom sertifikatu).
3. Da li su poznate procedure u slučaju nenamernih grešaka? Dobar softver se upravo po ovome prepoznaje. Kakav je protokol u slučaju loše unetog podatka, loše obrađenog podatka? Naročito je bitno kod naknadno uočene greške: recimo, uoči se greška tek kod upisa učenika na studije, a tamo postoji rok dostave dokumenata. Ko garantuje da će se greška ispraviti u potrebnom roku i kako se greška ispravlja? U ispravljanju može da se krije ili zloupotreba (ako je procedura nedovoljno rigorozna) ili nemogućnost da se greška ispravi na vreme (ako je procedura suviše rigorozna).
4. Kakva je odgovornost u slučaju curenja podataka? Kakve su pravne, moralne i finansijske posledice ako se ispostavi da postoji upotreba podataka na nedozvoljen način, ili ako su upotrebljeni za nešto čemu nisu bili namenjeni? Pozivamo Vladu Srbije i Ministarstvo prosvete da na naša pitanja odgovori, a javnost da nam se pridruži u borbi za zaštitu privatnosti.”
Naravno, nikakav odgovor nije dobijen.
ŠKOLA ZA MORONE U DOBA KORONE?
A onda je nastupila pandemija izazvana korona virusom, koja nas je dodatno slomila, počev od onlajn nastave, koja je svojevrsni simulakrum (deca se prijave da su na času, pa nastave da dremaju), do kafkijanski arbitrarnih pravila koja, tobož, treba da spreče širenje virusa (đak do klupe u kojoj sedi stiže sa maskom na licu, u klupi je skida, a kada kreće u toalet, stavi je na lice, iako izlazi za vreme časa kada u hodnicima nema nikoga; to, verovatno, znači da virus vreba u školskom klozetu).
I đaci i profesori to treba da smatraju školom?! Nije nego!
Ipak, borba se nastavlja. Kancer-kapitalizam potapa sprat po sprat života i smisla, ali na nama je da se ne mirimo sa zlom i apsurdom, i da istrajemo u borbi. I pesimisti i optimisti zajedno su u toj borbi, i mnogo bliži jedni drugima no što se na prvi pogled čini. Oni se razlikuju samo od defetista – defetisti iz borbe beže. Ostaje nam da se setimo da ništa nije izgubljeno dok sve nije izgubljeno.
Dum spiro, spero.
Izvor: Pravda
