Prema njegovom mišljenju, politička Evropa je doživela sunovrat, a stare težnje o zajedničkoj evropskoj odbrambenoj, spoljnoj i bezbednosnoj politici su potpuno obesmišljene i o njima je izlišno govoriti u trenucima kada je Stari kontinent doveden u stanje potpune pokornosti transatlantskom hegemonu-SAD.
"Hegemonistička klika koja vodi američku spoljnu politiku sa Bajdenom kao fasadom i Potemkinovim selom od predsednika, uspela je da dovede Evropu pod kontrolu daleko čvršće i drastičnije i grublje nego u bilo koje vrijeme Hladnog rata. U vreme kubanske raketne krize u jesen 1962. godine koja je smatrana za vrhunac hladnoratovskih napetosti i dalje smo imali jednog De Gola u Francuskoj koji je predstavljao glas razuma i nezavisnog mišljenja. Kasnije 70-ih to su bili Vili Brant i Helmut Šmit u Nemačkoj, Žiskar Desten, Pompidu i Miteran u Francuskoj. Danas njih nema, već imamo zaista mizerne likove kao što je Analena Berbok na čelu njemačkog ministarstva spoljnih poslova, što je prosto tragikomično", ukazao je Trifković za Borbu.
Ne nazire se način na koji bi Evropa mogla izaći neokrnjena iz ove globalne svetske krize koju je prouzrokovao rat u Ukrajini, smatra Trifković i dodaje da su sadašnji evropski lideri nedorasli trenutku u kojem se nalaze evropski narodi u celini.
"Ne vidim kako Evropa može izaći iz tog sunovrata. Ako se povinuje američkom spoljnopolitičkom diktatu i ako se u korist svoje štete odrekne ruskih energenata, makar i po cenu opadanja BDP-a i višestrukog povećanja cijene energenata i ako pritom nastavi suicidnu imigracionu politiku koja vodi ka zameni populacije i demografskom replasmanu Francuza, Nemaca, Holanđana, Belgijanaca, Italijana sa milionima „uljeza“ sa druge strane Mediterana, onda je vrlo teško sklopiti model nekakvog oporavka te i takve Evrope. Taj model bi mogao da predstavlja Viktor Orban kao borac za očuvanje autohtonosti sopstvene nacije, njene tradicije i društvenih i državnih institucija u sudaru sa zavničnim Briselom. Ali sigurno to ne mogu da budu ni Emanuel Makron, ni Olaf Šolc i čitava ta ekipa patuljaka koji danas vladaju Evropskom unijom", kazao je Trifković.
Više od mesec dana Trifković je boravio u SAD-u, Francuskoj, NJemačkoj i Švajcarskoj. On je za Borbu.me izneo impresije o tome kako političko-medija elita i javno mnjenje utim državama percepiraju ukrajinsku krizu.
"Najveće iznenađenje za mene lično je neverovatan stepen jednodušnosti dominirajućeg segmenta medijske i politčke elite na obe strane okeana u jednom i jednoglasnom i na ivici histerije jednodušnom izražavanju rusofobije koja nije samo osuda onog što oni zovu Putinov režim, već svega ruskog. I tu se nagoveštavaju određeni oblici kolektivne patologije Zapada koje nisu skorašnjeg datuma o kojoj su pisali Dostojevski u drugoj polovini 19. veka i Berđajev početkom 20. veka. Tu vidimo do koje mere osećaj Rusije kao onog drugog, nečeg stranog zapadnom duhu i civilizacije je bio uvek prisutan u nešto pritajenom obliku. Primećujemo neverovatnu mešavinu neprijateljstva, odbojnosti, animoziteta koje je prvenstveno kulturološki i duhovno motivisano, pre nego li geopolitčki. Kada vidimo kako lepršaju plavo-žute zastavice Ukrajine po restoranima, javnim zgradama, balkonima privatnih stanova shvatite da je napokon taj isti deprimirajući i opadajući kolektivni Zapad našao nešto oko čega može da bude jedinstven", poručio je Trifković i dodao da građanstvo ne deli stavove svojih poltičkih elita, međutim iste ne sme javno da ispoljava zbog egzistencije:
"Među građanstvom ne vlada jednoumlje kao među političkom elitom. Još uvek je prisutan, barem onaj rani prvi efekat intezivne rusofobne propagande a to je da je riječ o gruboj ilegalnoj i ničim izazvanoj ruskoj agresiji kojoj se treba suprostaviti svim sredstvima. Sofisticiranije analize su prisutne samo isključivo na društvenim mrežama. Ozbiljna pitanja o doprinosu samog Zapada takvom ishodu kroz neprekidno provociranje razvoja Ukrajine kao jedne antirusije i intezivnog i vrlo agresivnog širenja NATO-a prema Istoku čim bi neko pomenuo u javnom diskursu bio bi otpisan kao Putinov plaćeni glasnogovornik, ali nije da takvih glasova nema. Iako te glasove koji se ne uklapaju u javni diskurs mi ne vidimo i ne čujem oni su prisutni. Ako izrazite sumnju u taj javni diskurs možete sebe da izložite čitavom nizu neprijatnosti ukljućujući i egzistencijalna pitanja zaposlenja. LJudi koji od takvog oblika građanske hrabrosti zaziru nisu nesvjesni stepena do kojeg s unjihove zemlje podređene svom transatlantskom hegemonističkom gospodaru", rekao je Trifković.
Nemačka i Italija najugroženije
Trifković je primetio da se nepovoljni efekti ukrajinske krize u Zapadnoj Evropi najviše ogledaju u cenama prehrambenih proizvoda u samoposlugama i goriva na pumpama. Kako ističe, Amerikancima je posebno „stalo“ da ugroze industriju Nemačke i Italije.
"Ono što fascinira i još uvek nije javnost tih zemalja u dovoljnoj mjeri apsorbovala jeste da ovo nije privremeni fenomen koji je prolazan, te da se oni pridružujući se radikalnim sankcijama Rusiji i proširujući ih i na naftu i naftne derivate sebe zapravo osudili na dužničko ropstvo u odnosu na svog transatlantskog hegemona koji neće moći da im obezbijedi više od 15 do 18 odsto tečnog gasa, ali koji će moći da diktira preusmeravanje ruskih energenata prema Istoku što će Evropu ostaviti barem u periodu prilagođavanja novim lancima snabdevanja u užasno ranjivoj poziciji. To i Amerikanci žele. Ono do čega im je pogotovo stalo jeste da ugroze one zemlje EU koje još uvijek imaju očuvan proizvodni industrijski potencijal, a to su Nemačka i Italija. Te dve zemlje će biti najgore pogođene sankcijama na ruski gas i naftu i one će svojim poskupljenjem proizvodnih troškova sebe dovesti u situaciju da Evropa gubi svoju ekonomsku, a time i političku moć da kontrira američkoj dominaciji. Italijanski i nemački poslodavci i sindikati su tome suprostavljeni, a retke su situacije da se i jedni i drugi nađu na istom fonu, ali to nema političku težinu, jer sve poluge vlasti u oba slučaja su do te mjere čvrsto postavljene i nepopustljive da naprosto donosioci odluka nisu podložni pritisku raspoloženja većine običnog građanstva", kazao je Trifković.
Postmoderna Evropa u raljama novog totalitarizma
Novi totalitarizam u Evropi biće sličan boljševizmu, i u njemu će svi oni koji se ne u uklapaju u planove globalističke elite biti profesionalno „brisani“.
"Neće to biti u onoj vidljivo brutalnoj formi čekista koji privode ljude uza zid i strijeljaju ih, ali biće u plišano uvijenoj rukavici te čelične pesnice totalitarizma gdje će ljudi jednostavno biti profesionalno „brisani“ tj. kanselovani i koji će onda moći da voze za „Amazon“ kombije ili će moći da okreću hamburgere u „Burger kingu“. Oni neće moći da predaju na Univerzitetu, neće moći da budu novinari i državni činovnici. Postmoderna Evropa u novom izdanju totalitarizma i dalje će se zakljinati u koncept ljudskih prava, vladavine zakona itd… ali suština tog totalitarizma nije ništa drukčija od sovjetskog boljševizma. Jedina je razlika da je u sistemu realsocijalizma običan narod znao da ga vlast laže i da je ono što što mu se servira putem medija ideološki zapakovana laž, dok u zapadnom svetu i dalje dobra većina stanovništva nije u potpunosti svesna toga", zaključio je Trifković.
O širenju ODKB-a pročitajte OVDE.
Izvor: Borba
