Piše: Živadin Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije
Rezolucijom 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 30. maja 1992. godine, pre malo više od 30 godina Saveznoj Republici Jugoslaviji uvedene su sankcije u gotovo svim oblastima - ekonomiji, kulturi, sportu, nauci, tehnici, saobraćaju, diplomatiji... Bile su nehumane, rigorozne, sveobuhvatne i nametnute od strane Zapada. Nisu se odnosile samo na spoljnu trgovinu i ekonomske odnose, već i na društvenu, kulturnu i sportsku saradnju i bile su totalitarne. Ostavile su dubok ožiljak na celom biću Srbije i Crne Gore i naša zemlja se ni do danas nije oslobodila tih posledica.
Ovih dana nas sećanja iz Banjaluke na stradanja beba podsećaju na strahotu koje je donelo uskraćeno snabdevanje kiseonikom bolnicama. Iako lekovi nisu bili pod sankcijama, kao ni hrana za decu, često su kasnile isporuke zbog komplikovane birokratije i dozvola. Nekada i sa - namerom.
Sankcije bilo koje vrste najrigoroznije su oružje Zapada za masovno uništavanje. Cilj je bila patnja naroda kako bi zbacio vlast koja mu nije bila po volji. Sankcije imaju antihumani i zločinački karakter i izazivaju patnju naroda, ne političara. U prilog tome govori i činjenica da izveštaj izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Jasušija Jakašija od 25. maja, a u kojem je pisalo da nema dokaza o prisustvu Vojske SRJ u Bosni i Hercegovini, nije ni dostavljen učesnicima sednice 30. maja, a to je objašnjeno navodnim tehničkim problemima. A, sankcije su uvedene. Znači, oni nisu hteli da veruju ni svom čoveku kojeg su poslali na teren.
Danas se opet govori o sankcijama. Kaznene mere protiv Rusije nisu legitimne, jer ih nije uveo Savet bezbednosti UN, već neki drugi centri moći, pa deo zemalja primorava druge države da rade protiv svojih i interesa Evrope. Nadam se da Srbija neće uvesti sankcije Rusiji zbog etičkih razloga, ali i zbog strateških i tradicionalno prijateljskih odnosa sa Moskvom i zbog toga što smo ih mi osetili na svojoj koži. One se uvek vrate kao bumerang i već se vraćaju evropskim zemljama koje trpe štetu.
Ovih dana me baš nerviraju napadne vesti o ulaganjima Evropske unije u Srbiju i šta mi dobijamo, jer to što daju nije ni promil štete koja nam je naneta sankcijama, a procenjuje se da ona iznosi oko 150 milijardi dolara. Ovde govorim samo o ekonomskim posledicama.
Licemerje Zapada jasno pokazuje i to da su Nemci za vreme sankcija od nas uvozili ogromne količine malina. Znači, veliki sebi daju to pravo, a mi smo gledali kako da preživimo i hvatali smo prilike. A, sa druge strane, naše diplomate koje su se vraćale u zemlju morale su Komitetu za sankcije UN da traže dozvolu da lične stvari, čak i knjige vrate u Srbiju i da dostave tačan spisak stvari iz kofera.
Ipak, bilo je i prijateljskih zemalja - brojne azijske, južnoameričke i afičke. Gledali smo da preživimo gde god smo mogli. Uspeli smo, između ostalog i da sačuvamo našu naftu u Angoli, koju i dan-danas NIS koristi. S ove vremenske distance, a tri decenije su više nego dovoljan protok vremena, nameće se zaključak da sve ono što je Zapad pokušao da uradi, a tiče se svrgavanja vlasti, nije uspeo ni sankcijama ni agresijom 1999. godine, već je to uspeo tek 5. oktobra 2000. godine.
Kolumne na Pravdi možete da čitate OVDE.
Izvor: Večernje novosti
