Најновије

САНКЦИЈЕ СЕ УВЕК ВРАТЕ КАО БУМЕРАНГ: Ауторски текст Живадина Јовановића, некадашњег шефа дипломатије СРЈ

Санкције било које врсте најригорозније су оружје Запада за масовно уништавање. Циљ је била патња народа како би збацио власт која му није била по вољи.

Живадин Јовановић (Фото: Медија центар Београд)

Пише: Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије  

Резолуцијом 757 Савета безбедности Уједињених нација 30. маја 1992. године, пре мало више од 30 година Савезној Републици Југославији уведене су санкције у готово свим областима - економији, култури, спорту, науци, техници, саобраћају, дипломатији... Биле су нехумане, ригорозне, свеобухватне и наметнуте од стране Запада. Нису се односиле само на спољну трговину и економске односе, већ и на друштвену, културну и спортску сарадњу и биле су тоталитарне. Оставиле су дубок ожиљак на целом бићу Србије и Црне Горе и наша земља се ни до данас није ослободила тих последица.

Ових дана нас сећања из Бањалуке на страдања беба подсећају на страхоту које је донело ускраћено снабдевање кисеоником болницама. Иако лекови нису били под санкцијама, као ни храна за децу, често су касниле испоруке због компликоване бирократије и дозвола. Некада и са - намером.

Санкције било које врсте најригорозније су оружје Запада за масовно уништавање. Циљ је била патња народа како би збацио власт која му није била по вољи. Санкције имају антихумани и злочиначки карактер и изазивају патњу народа, не политичара. У прилог томе говори и чињеница да извештај изасланика генералног секретара Уједињених нација Јасушија Јакашија од 25. маја, а у којем је писало да нема доказа о присуству Војске СРЈ у Босни и Херцеговини, није ни достављен учесницима седнице 30. маја, а то је објашњено наводним техничким проблемима. А, санкције су уведене. Значи, они нису хтели да верују ни свом човеку којег су послали на терен.

Данас се опет говори о санкцијама. Казнене мере против Русије нису легитимне, јер их није увео Савет безбедности УН, већ неки други центри моћи, па део земаља приморава друге државе да раде против својих и интереса Европе. Надам се да Србија неће увести санкције Русији због етичких разлога, али и због стратешких и традиционално пријатељских односа са Москвом и због тога што смо их ми осетили на својој кожи. Оне се увек врате као бумеранг и већ се враћају европским земљама које трпе штету.

Ових дана ме баш нервирају нападне вести о улагањима Европске уније у Србију и шта ми добијамо, јер то што дају није ни промил штете која нам је нанета санкцијама, а процењује се да она износи око 150 милијарди долара. Овде говорим само о економским последицама.

Лицемерје Запада јасно показује и то да су Немци за време санкција од нас увозили огромне количине малина. Значи, велики себи дају то право, а ми смо гледали како да преживимо и хватали смо прилике. А, са друге стране, наше дипломате које су се враћале у земљу морале су Комитету за санкције УН да траже дозволу да личне ствари, чак и књиге врате у Србију и да доставе тачан списак ствари из кофера.

Ипак, било је и пријатељских земаља - бројне азијске, јужноамеричке и афичке. Гледали смо да преживимо где год смо могли. Успели смо, између осталог и да сачувамо нашу нафту у Анголи, коју и дан-данас НИС користи. С ове временске дистанце, а три деценије су више него довољан проток времена, намеће се закључак да све оно што је Запад покушао да уради, а тиче се свргавања власти, није успео ни санкцијама ни агресијом 1999. године, већ је то успео тек 5. октобра 2000. године.

Колумне на Правди можете да читате ОВДЕ.

Извор: Вечерње новости

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА