Piše: Vladimir Dimitrijević

BALKANSKI VIC NA DELU 

Svojevremeno je Slobodan Reljić, kratko i jasno, opisao stanje u nas na Balkanu:“Kratak pregled stanja na jugoistoku Evrope, koji je dobio kodno ime Zapadni Balkan. Albanci iz bivše SFRJ mogu da ruše Srbiju, ali moraju da čuvaju Makedoniju. Albanija je slobodna da bez ograničenja preti Srbiji, ali je obavezna da ulazi u mini-Šengen bez da se pita ima li to smisla. Bosanski muslimani (kako ih oni zovu) mogu da maltretiraju Srbe i poigravaju se s Hrvatima, ali ne može da postoji islamska država u Evropi. Crna Gora kao veliko pojačanje NATO sa nekoliko četa vojnika moraće da živi od turista koji dolaze iz Srbije, Srpske i Rusije protiv kojih je ta sila usmerena. Svi mogu i treba da budu neprijateljski raspoloženi prema Srbima i Srbiji, a Srbija će da gaji dobrosusedske odnose sa svima.

Izgleda kao u onom starom vicu iz ludnice: Pacijenti mogu da po vasceli dan skaču u bazen, a vodu im puste kad su dobri.“(1)

JAVIO SE JEDAN CINIK 

Tako je to i sa tomosom koji je uprava SPC dala Makedoncima, kaže jedan moj cinični korespondent putem elektronske pošte – Makedonci kažu da je SPC „prihvatila realnost“ ( Kosovo je sledeće na redu kad je „realnost“ u pitanju), priznala zatečeno stanje (2), ali pravi tomos će biti dobijen od carigradskog raskoloučitelja i NATO – vatikanskog sluge Vartolomeja, koji je lepo objasnio da je „Crkva Srbije“ sve prepustila njemu.(3) 
U pregovorima, kojih nije ni bilo, dobili smo tvrdnju naših pregovarača da su sve srpske svetinje u Severnoj Makedoniji date „na korišćenje“ Makedoncima ( naravno, korišćenje traje od 1957, i nikad neće prestati ). 
Sve je to, veli korespondent, velika šala: „U mojoj kući se zna ko je gazda – ja udarim šakom po stolu, i dreknem:“Ženo, daj tečnost da operem sudove!“I dodaje:“Što je brzo, to je kuso. Zato đavola zovu Kusi“.( Doduše, zovu ga i Repati, dodajem ja ). Pa veli taj moj internet korespondent, kao Kočićev lik „iza kace“:“Rukovodstvo SPC je pokazalo potpunu nebrigu za kanone, dejstvujući bez vizije i energije. Doduše, možda su energiju potrošili na unutrašnje poslove – smenili su, u drugoj deceniji 21. veka, episkope Artemija, Konstantina, Georgija, Vasilija, Jovana i Filareta. Za te odlučne poteze u unutrašnjoj politici energije je bilo, ali ko će da se, posle tolikih smenjivanja, bavi još i Skopljancima?“ I još dodaje:“Vladika Jovan Vraniškovski je robijao samo da bi se s ljubavlju uskliknulo:“Mir, mir, mir, niko nije kriv!“

ODGOVOR STAROM CINIKU 

Odgovorio sam svom korespondentu:“Što se mene tiče, i ja sam bio za to da se Makedoncima daruje autokefalija. (4) Pisao sam o tome pre DESET GODINA. Ali, naravno, očekivao sam da će sve ići kanonski ispravnim putem, o kome je govorio moj prijatelj i saborac, prof. dr Zoran Čvorović, koji je jasno rekao šta su uslovi za autokefaliju:“Rešavajući problem makedonskog raskola, verovatno u dogovoru sa Carigradom i Moskvom, a možda i Trnovom, SPC je želela po svoj prilici da afirmiše svoju kanonsku poziciju majke-Crkve i istovremeno spreči Fanar da u roku od samo tri godine po drugi realizuje svoje papističke ambicije, formirajući kao tobožnja majka-Crkva još jednu pomesnu samostalnu crkvu na području pod jurisdikcijom druge autokefalne Crkve.“(5)

Čvorović je ukazao na nekanonske postupke Fanara:“Carigradska patrijaršija je u postupku po apelaciji tada tzv. MPC donela akt od 9. maja o priznanju kanonskog statusa MPC. Ovaj akt  je nekanonski, jer je zasnovan na pogrešnom istočnopapističkom tumačenju 9, 17. i 28. kanona IV vaseljenskog sabora o navodnoj vrhovnoj sudskoj vlasti carigradske katedre nad svim pomesnim autokefalnim crkvama. Ovim aktom nenadležna carigradska katedra je prejudicirala pitanje rešenja statusa MPC, za čije rešavanje e isključivo nadležna SPC. U tom procesu Sabor SPC je doneo dve odluke: o autonomnom statusu i vrlo brzo o autokefalnosti MPC. Da bi potvrdila u punom kapacitetu svoju kanonsku ulogu majke-Crkve, SPC treba da izda tomos o autokefalnosti. Međutim, arhiepiskop MPC Stefan je izjavio da će na Sv. Trojice dobiti nekakav akt od Carigradske patrijaršije, koju je u prisustvu srpskog patrijarha protivkanonski označio kao majku-Crkvu. Izdavanje bilo kakvog akta od strane carigradskog patrijarha MPC, a pre izdavanja tomosa o autokefalnost od strane SPC, bila bi još jedna u nizu manifestacija istočnog papizma i degradacija punoće vlasti Srpske autokefalne crkve. Stoga bi takav akt morao od strane SPC da bude javno oglašen ništavim.“(5)

Dodao je:“Srpska crkva je pokazala bratsku ljubav prema pravoslavnim Makedoncima, omogućujući im da na kanonski način učestvuju u svetotajinskom životu Pravoslavne Crkve. Kada je u pitanju status MPC, gledano iz ugla crkvenog prava ništa nije završeno dok SPC ne izda tomos. S tim u vezi ne možemo još govoriti ni o tome kakve će posledice po srpski narod u Severnoj Makedoniji imati odluka SPC. U postupku usaglašavanja teksta tomosa, SPC bi morala da obezbedi jednu eparhiju za Srbe u Severnoj Makedoniji, po uzoru na Rumuniju, i da dva ili tri srednjovekovna manastira, čiji su ktitori srpski vladari, pređu kao „stavropigijalni“ pod upravu srpskog patrijarha“(5)
Čvorović je bio odlučno protiv našeg pristanka na fanariotsku igru kanonima:“U Predanju Crkve, kao izvoru prava, vremenom se utvrdilo da se kanonski valjana autokefalija stvarala najpre voljom apostola, potom voljom Vaseljenskih sabora i najzad, voljom majke-Crkve. Poslednji čiinilac koji stvara autokefaliju, volja majke-Crkve, nije primenjivan samo posle epohe vaseljenskih sabora, već i u epohi vaseljenskih sabora.»(5) Dodao je i da Carigradska patrijaršija kroz čitav 20. vek, ali i ranije, pokušava na osnovu pogrešnog tumačenja tri kanona IV Vaseljenskog sabora da sebi prisvoji monopol na dodeljivanje autokefalnosti:»Takva istočnopapistička teorija je suprotna jednakosti svih autokefalnih crkava, koja je potvrđena 39. kanonom VI Vaseljenskog sabora. Organizacija vaseljenske Pravoslavne crkve je, da se poslužimo poređenjem čuvenog kanoničara Sergeja Troickog, kao federacije nezavisnih (autokefalnih) crkava, za razliku od Rimokatoličke crkve koja je ustrojena kao apsolutna monarhija. Carigradska patrijaršija ne može da dodeli autokefalnost delu druge autokefalne crkve nad kojim nema vlast (jurisdikciju), jer "kako može dati drugome što nema sam,"  kako glasi pravno načelo iz Nomokanona uz Veliki Trebnik».(5)

Moje mišljenje je, naravno, bilo kao i Čvorovićevo. Autonomija, pa autokefalija, ali da i Srbi ostvare neka svoja prava, da se ne zaboravi i naš trag.Tvoji cinični komentari gube iz vida da je Makedoncima zaista trebalo izaći u susret. Ali, smatram takođe da je trebalo biti mudriji u pregovorima».

Korespondent mi je odgovorio kratko i opet cinično:»Izdadoše. Tomos.»

ŠTA NAM KAŽE DRAGO PILSEL 

Iako su neki kritikovali ovakvu brzinu u odlukama rukovodstva SPC, koja se završava trijumfom Fanara - i Rusi to na svoj, diplomatski uvijen, način kažu, jer nisu ni oni naivni (7) – stižu i pohvale. Tako simpatični hrvatski ekumenista levičarskog kova, učenik pape Franje, Drago Pilsel ( koji podržava parolu da, ako nam migranti nisu braća, onda nam ni Bog nije Otac, na tragu Franjinog pretumačivanja „Očenaša“ ) ima samo lepe reči:“Unatoč vrlo nekorektnim kritikama na račun patrijarha Porfirija: te da je instrument velikosrpske politike, te da je vučićevac, te se izgubio, te da je licemjer, te ovo, te ono, Porfirije je tiho i predano dugo i intenzivno radio s arhiepiskopom Stefanom, dakle Porfirije sa svojom braćom teolozima i episkopima Srbima, Stefan pak sa svojom braćom teolozima i episkopima Makedoncima, pa je prvog dana zasjedanja Sabora Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu, 16. svibnja 2022. godine, objavljeno priopćenje kojim Sabor ”obaveštava svekoliki hrišćanski svijet o vaspostavljanju punog liturgijskog i kanonskog opštenja sa Makedonskom pravoslavnom crkvom – Ohridskom arhiepiskopijom”. Da bi već 19. svibnja obnovljeno liturgijsko jedinstvo u hramu svetog Save na Vračaru u Beogradu, gdje je na poziv patrijarha Porfirija došao i s njim liturgiju predvodio arhiepiskop Makedonske Pravoslavne Crkve OA Stefan. Porfirije je s braćom episkopima otišao u Skopje i na liturgiji, zajedno s arhiepiskopom Stefanom u hramu svetog Klimenta Ohridskog, 24. svibnja, na praznik svetih Ćirila i Metodija, veoma obradovao Makedonce viješću o jednoglasnoj odluci Sabora SPC-a o priznanju autokefalnosti Makedonske Pravoslavne Crkve – Ohridske arhiepiskopije! Nepismena novinarska hrvatska čeljad, osobito ona koja si umišlja da tako nepismena može pisati o religijskim stvarima ne samo što je ovo zanemarila nego uopće ovo ne može pojmiti i ne doživljava kao epohalni događaj. Nakon 55 godina raskola, Porfirije je znao što treba učiniti i, zajedno sa Stefanom, problem je riješio. O tome sada više neću pisati jer je patrijarh rekao da sada slijede dogovori oko tehničkih detalja do dana službenog proglašenja autokefalnosti. Tada ću se oglasiti adekvatnom analizom. Ovo sam vam danas ovdje donio da vam dokažem kako se to Crkva može učiniti relevantnom i da vam pokažem da je Porfirije i pastir, ali i teolog od formata koji Crkvu Božju čini relevantnom.“( 7 )

Dakle, stižu pohvale, a ne samo kritike.

PILSELOV NAPUTAK 

Pilsel  na kraju daje preporuku rukovodstvu SPC da krene u mirenje mitropolita Onufrija, koji je nedavno prestao da pominje patrijarha Kirila i nekanonski ( pod velikim pritiskom ukronacizma ) proglasio autokefalnost Ukrajinske Crkve Moskovske patrijaršije sa fanariotskim razbojncima iz tzv. „Ukrajinske pravoslavne crkve“, koja služi ukronacistima „sve u šesnaest“. Evo Pilselove ideje, dostojne pape Franje, koji je patrijarha Kirila, sa visine svog pontifikata, nazvao „Putinovim čtecom“:“Samo ovo da dodam, arhiepiskop Onufrije koji stoji na čelu pravoslavaca Ukrajine, ali Moskovske patrijaršije, u četvrtak je, zajedno s braćom episkopima, proglasio neovisnost te Crkve od Moskve. Kada bi trebalo i kada bi došao trenutak za razgovor o jedinstvu pravoslavaca u Ukrajini, onih koje predvode Onufrije i Epifanije, ne bi trebalo puno tražiti dobrog moderatora takvog dijaloškog procesa, takav bi bez greške mogao, a možda i trebao, biti baš Porfirije. Zašto? Jer je relevantan pastir, produhovljen, učen i dobar evangelizator. Zna slušati, i poticati. Umjeren je, blag, ali i odlučan.“(7)
Šta bi rekla Moskovska patrijaršija kad bi se rukovodstvo SPC umešalo u NATO fanariotske nitkovluke na Ukrajini možemo samo da zamislimo. Zato verujemo da rukovodstvo SPC neće slušati, makar i krajnje dobronamernog, Pilsela, za koga moj cinični korespondent kaže da je „neka vrsta ekumenističkog Gorana Šarića“.
Tako stoje stvari, braćo Srbi. 

Šta smo izgubili, a šta smo dobili, videće se. 

GLAS JEDNOG POKOJNIKA 

Ali, pošto je narod, kako reče Vladimir Solovjov, zajednica pokojnih, živih i nerođenih, da se setimo šta je pokojni Jovan Skerlić pisao o oslobađanju Stare Srbije 1912, u kome su padali neki od naših najboljih sinova, da bi, pored carskog Prizrena, i carsko Skoplje bilo slobodno od turskog zuluma:“Nade koje su u vekovima tame i stradanja održavale Srpski Narod, snovi tolikih naraštaja srpskih, danas se u veliko ostvaraju. Za tri nedelje dana Stara Srbija i Severno Zapadna Maćedonija, drage zemlje naše slavne prošlosti, gde je svaki kamen za nas jedna istorijska uspomena, oslobođene su; ceo Balkan vraća se u ruke balkanskim narodima, i u rici topova i u rumeni požara odigrava se poslednji čin veličanstvene istorijske drame: borbe Evrope i Azije, civilizacije i varvarstva.

Kao u snu, munjevitom brzinom, nižu se ogromni događaji koji iz osnova menjaju sudbinu Srpskoga Naroda i celog Balkanskog Poluostrva, pomiču međe evropske civilizacije i iz temelja tresu celu staru Evropu. Dan za danom stižu krupni, neverovatni glasovi. Srpske vojske osvojile: Novi Pazar, Sjenicu, Prijepolje, Novu Varoš, Bijelo Polje, Plevlje, Krivu Palanku, Prištinu, Mitrovicu, Vučitrn, Ferizović, Gilane, Kratovo, Kumanovo, Skoplje, Veles, Tetovo, Gostivar, Peć, Prizren, Prilip, Đakovicu, Kičevo - i svaki dan lista se produžava! Nad četiri stare srpske prestonice, nad Prištinom, novopazarskim Rasom, carskim Skopljem i Prizrenom ponosno ee vije trobojna zastava srpska. Na kosovskom razbojištu, u beloj Gračanici crkvi, odslužen je pomen za navek osvećenim kosovskim vitezovima. Srbijanska i crnogorska vojska sastale se u Novopazarskom Sandžaku, Srbija i Crna Gora najzad, posle tolikih napora, dodirnule se. Divlji Arnautluk, koji je kao krvav i otrovan cvet nikao na zgarištima srpskih sela i u lokvama srpske krvi, salomljen je i podigao je u vis belu zastavu predaje i pokornosti. Dolinom Vardara kao pomamna gorska bujica jure ka klasičnom Jugu pobednosni pukovi srpski, i doživljuje se ono što je naš pesnik snevao Ha grobu vojvode Dojčina u Solunu:

A i našto crnog kiparisa grana?
Dan pomena stiže. Toga slavnog dana,
Odslužena biće, što okove kida,
Strašna panahida.

O vitezi srpski ! pepelišta tavna,
Pohodiće tada naši milijuni,
Mesto tužnih zvona horiće se trube,
I naši plotuni.

I nije daleko dan kada će srpski vitezovi izbiti na naše staro zetsko Primorje, i kada će se iz njinih punih muških grla zahoriti glas oslobođenja zazidane i ugušivane Srbije: More! More!
Za pet stotina godina rastrzani, gaženi, zlostavljani Balkan nije video većih i sudbonosnijih dana. Za sto godina Hristovim mukama namučeni Srpski Narod nije učinio veći i odsudniji korak u napred. Balkanski narodi bili su doživeli samo delimično oslobođenje, polu-slobodu, uvek zavisni od milosti i interesa velikih i silnih. Ono što se zove Evropa, a što je u stvari skup međusobno surevnjivih, grabljivih i bezdušnih silnika, ne moguć da se pogodi oko podele plena, nalazio je svoga interesa da veštački drži u žrtu živu lešinu što se zove Turska, koja je bila ruglo i stalna opasnost po civilizaciju. Evropa, koja je danas zajmodavac, berzijanac i industrijalac, bacila se u eksploataciju Turske, koja je od svoje strane još bezdušnije i svirepije eksploatisala svoje hrišćansko roblje. Odrekavši se svih svojih tradicija, Evropa je slala svoje flote u turske vode kadgod su bili u pitanju bedni interesi njenih koncesionara i liferanata u Turskoj, a ostajala je slepa i gluva kada su se vršili pe odični pokolji Staro- Srbijanaca, Maćedonaca i Jermena. I po humanosti xpišćanske i civilizovane Evrope, koja je lažnim interesima mira pokrivala svoju sebičnost i grabljivost, Balkan bi danas bio jedno veliko grobljište.

Ali balkanski narodi, izučeni u velikoj školi patnje, dignuti na noge svojim pregnućem, koji su radili i napredovali, došli su najzad do svog punoletstva.
Oni su uvideli da se od Evrope nemaju ničemu dobrom nadati, da njihove zavade samo produžuju život svirepoj i krvavoj Turskoj, i da im spas može doći samo onda kada udruženom snagom stanu na branik svojih prava. Oni nisu više hteli da prose milost od onih koji nemaju srca, nisu hteli više golo sažaljenje, prazne utehe, jalova obećanja, no su zahteli da budu gospodari svoje kuće i svoje sudbine. I oni su svoje pravo položili u svoje ruke. I što birokrati po evropskim kabinetima i spekulanti na evropskim berzama nekada nisu snevali, desilo se: preko noć stvorio se Balkanski Savez za oslobođenje Balkana. (8)

Tako je bilo 1912.

Sad je sve ono za šta su se naši stari borili i ginuli dato na korišćenje. I neka je, ako je vajdu –duhovnu korist i nama i svima. Ali treba da se zna čije je, i ko je za to prolivao krv. 
 Na nama je da ne zaboravimo Staru Srbiju, pri čemu, naravno, Makedonce niko ne primorava da budu Srbi. Jer, Srpstvo je ono NJegoševo:“Što uteče ispod sablje turske,/što na vjeru pravu ne pohuli,/što se ne hće u lance vezati,/to se zbježa u ove planine,/da ginemo i krv prolivamo,/da junački amanet čuvamo:/divno ime i svetu svobodu...“
Ime i Sloboda: to znači biti Srbin. 
        
UPUTNICE:  
1.    http://www.arheofutura.rs/prenosimo/slobodan-reljic-zasto-kraj-americke-imperije-nece-biti-miran/
2.    https://stanjestvari.com/2022/06/07/saopstenje-mpc/
3.    http://srbi.org.mk/vaseljenski-patrijarh-vartolomej-o-pozadini-crkvene-diplomatije-za-prekid-visedecenijske-sizme-crkve-u-makedoniji-ogranicena-juristikcija-ohridske-arhiepiskopije/
4.    http://borbazaveru.info/content/view/5376/52/
5.    https://www.politika.rs/scc/clanak/508481/Nista-nije-zavrseno-dok-SPC-ne-izda-tomos
6.    https://etos.press/post/6142?fbclid=IwAR3UyXPn_pZuy7GLfS5Vn5k3_P8bcINsssaPPozvxNzXF4zlez-YKP9yH44
7.    https://www.autograf.hr/porfirije-crkvu-cini-relevantnom-nije-cinican-ni-licemjeran/
8.    https://catenamundi.rs/vidici/jovan-skerlic-svetli-dani/

Tekst je pisan za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.

Više tekstova autora Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda