Kao centar odbrane slovenskog pravoslavlja naučnik navodi Hilandar, a kao ključnu ličnost ove sage - Svetog Savu.
"Pri manastiru je osnovan skriptorijum u kome su se prevodili duhovni i asketski tekstovi sa grčkog na slovenski jezik, a njegova biblioteka je ubrzo dobila impresivnu i obimnu zbirku rukopisa. Slično tome, monasi iz celog slovenskog sveta i šire uskoro su bili privučeni u Hilandar kao mesto gde bi se teorija i praksa "isihastičke" duhovnosti mogla naučiti od harizmatičnih starešina i duhovnih vodiča. Snimak kosmopolitskog karaktera Svete gore u to vreme može se dobiti iz Savinog opisa sahrane sopstvenog oca na kojoj su se srpskim pojcima pridružili grčki, ruski, bugarski i gruzijski monasi. Hilandar nije bio jedini takav centar na Atosu, ali je za Srbe brzo stekao status glavnog središta njihovog verskog i kulturnog života i zauzeo jedinstvenu poziciju u njihovim srcima koju je zadržao do današnjih dana", navodi Spik.
Britanski vizantolog ukazuje da je nazivanje Atosa srcem pravoslavlja potpuno umesno, jer je Sveta, gora pulsirala kao damar. Prvo je u pustoš i krš Atosa privlačila ljude željne duhovnosti, a zatim ih je pripremala za povratak u spoljni svet da zaseju svetogorsko seme. Gde god da bi došle svetogorske askete i mistici, isihasti, po pravilu obrazovani i okruženi oreolom čudotvorstva, brzo bi bili okruženi učenicima i poklonicima, kojima su prenosili žar sa Atosa koji se brzo razbuktavao u plamen. NJihov uticaj bio sveobuhvatan, od religije, preko pismenosti i umetnosti do politike.
Kao najupečatljiviji primer on navodi Svetog Savu koji je ostavio svetovnu moć da bi na Atosu stekao duhovnu, a zatim se vratio u svet kao duhovnik, prosvetitelj i državnik. Početkom 13. veka on ostavlja Hilandar i dolazi u Srbiju koju uspeva da očuva kao jedinu pravoslavnu zemlju Evrope, u vreme kada su latinski krstaši osvojili Carigrad, Bugari se pounijatili, a mongolska Zlatna horda pokorila Kijevsku Rusiju. Britanski naučnik Savu predstavlja kao vrhunski autoritet i zakonodavca Slovena pravoslavaca od Srbije do Moskve, jer su svi preuzeli njegovo Zakonopravilo i prevode najznačajnijih crkvenih i pravnih knjiga.
Sledeći Srbin koga Spik predstavlja je hilandarski iguman Nikodim, koji se vraća u drugoj polovini 14. veka u Srbiju. Na molbu svog rođaka kneza Lazara on postaje diplomata, ključna ličnost pregovora u Carigradu, posle kojih je vaseljenski patrijarh skinuo anatemu sa Srba i priznao srpsku patrijaršiju.
Nikodim je odbio ponudu da sedne na patrijaršijski tron i prešao je Dunav da bi izveo veliku prosvetnu misiju u mladim kneževinama Vlaškoj i Moldaviji, u vreme kada je osmanska moć nezadrživo rasla, kada je od Romejskog carstva ostalo samo ime, a zavađeni srpski vladari delova Dušanovog carstva nisu bili u stanju da se samostalno odupru osvajačima.
Lutajući monasi sa Atosa su predosetili teška vremena i Nikodim je sa učenicima žurio da osnuje niz manastirskih bratstava od Vodice naspram Kladova, preko Oltenije i Erdelja sve do Bistrice na kraj Moldavije, kroz krajeve u kojima je odvajkada živelo mnogo Srba. Oni su težili da se spoje sa ruskim svetogorcima koji su posle poraza Mongola preko opustošene Kijevske Rusije obnavljali duhovnu vezu do Moskve, srca budućeg pravoslavnog carstva.
Nikodimovi manastiri pisali su i pevali na srpskom, vodećim internacionalnim jezikom pravoslavaca od Atosa do Dnjepra. Posle osmanskih osvajanja "Nikodimov put" postaće tajna saobraćajnica lutajućih svetogoraca od Atosa, preko Srbije i srpske dijaspore u Austriji i Ugarskoj, do Rusije. Britanski vizantolog tako je otkrio putokaz za razumevanje komunikacije "pravoslavne vaseljene" i održavanja identiteta Srba bez koga ne bi bila moguća obnove državnosti Srbije.
Iako je Grejem Spik vrlo uticajan i tiražan autor, iza koga stoji autoritet Oksforda, u neformalnoj anketi među srpskim istoričarima utvrdili smo da oni ne znaju za njegova istraživanja "Atonske internacionale". Kada su pogledali sadržaj knjige zaključili su da se niko od naših naučnika nije tako sveobuhvatno bavio ovim fenomenom, koji je veoma važan za našu istoriju.
Zatim su bili neprijatno začuđeni kada su ispod "fotografija nemanjićkih zadužbina u južnoj srpskoj pokrajini pročitali da je njihova matična zemlja Kosovo". To je tradicionalno britansko prikazivanje istorije u skladu sa trenutnim spoljnopolitičkim potrebama. Sličnih grešaka ima dosta i u samom tekstu, ali nije teško razumeti engleskog klasičnog filologa, ljubitelja helenizma, čiji se pogled na svet formirao u atmosferi negativnih predubeđenja prema Srbima, koja se već dva veka gaje u britanskoj istoriografiji i politici. Teško je razumeti zašto se on pre i temeljnije od srpskih istoričara bavio pitanjima od izuzetnog značaja za srpsku istoriju.
O uticaju dešavanja u Severnoj Makedoniji na Srbiju pročitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
