Piše: Miodrag Zarković
DSS je tada inače bila na vlasti, čak i okosnica Vlade. Nije bila ksenofobična, daleko bilo, ali jeste važila za stranku čvrstog nacionalnog opredeljenja. Šormaz nije čovek koga će sputati uska tumačenja. Ako stranka kojoj pripada ima takvo opredeljenje, onda on to može da shvati kao priliku da iz skupštine isteruje, makar i privremeno, sve čije mu poreklo nije po volji.
Osim po ondašnjem predsedniku Vojislavu Koštunici, DSS je bila prepoznatljiva po dva čvrsta politička stanovišta. Prvi se ticao legaliteta: sve mora da bude po zakonu. Pa pošto skupštinski zakoni ni onomad, kao ni danas, nisu omogućavali da nekome zabranite ulaz samo zato što nosi nesrpsko prezime, Šormaz je bio prinuđen da se dovija tako što je kao formalni razlog naveo fotoreporterovo oblačenje - odeća mu je, navodno, narušavala ugled Narodne skupštine. I, zabrana je izdejstvovana, a osnovna načela DSS ispoštovana. Šormaz se vezuje za stranku.
Drugi zaštitni znak Demokratske stranke Srbije bila je vojna neutralnost. NJu su poslanici DSS uspeli da, u vreme takozvane druge Koštuničine vlade, oktobra 2007. godine unesu u Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije:
”Zbog ukupne uloge NATO, od protivpravnog bombardovanja Srbije bez odluke saveta bezbednosti do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ’konačan organ’ vlasti u ’nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština donosi odluku o proglašenju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju”, stoji u članu 6 imenovane rezolucije.
Šormaz se, da ponovimo ako do sada nije najjasnije, vezuje za stranku. Pa pošto mu je tih godina stranka bila DSS, koja je, eto, baš NATO i njegovo zločinačko delovanje prepoznala kao glavne razloge vojne neutralnosti, Šormaza puškom niste mogli da naterate da javno saopšti neku lepu reč o zapadnom vojnom savezu. Možda je još tada lično bio oduševljen NATO-om i maštao o danu kada će mu Srbija postati član, ali u javnost sa takvim stavovima nije izlazio.
Onda je došla 2010. godina, kada je postajalo jasno da je u Srbiji nastupilo veliko političko previranje, posle kojeg za DSS više neće biti mesta u vlasti, a često ni u skupštini. Teško je, uz to i beskorisno, vezivati se za takvu partiju, pa je Dragan Šormaz, političkom akrobatikom koja glasilima nije bila nezanimljiva, prešao u Srpsku naprednu stranku, u kojoj je i dalje. Ne samo da je član, nego je i na čelu stalne skupštinske delegacije za saradnju sa NATO-om. Uska tumačenja su mu i dalje mrska, pa pod saradnjom Šormaz danas podrazumeva to da na sav glas zagovara ne samo ulazak Srbije u NATO, nego i sankcije Rusiji, a jednog dana, ko zna, možda i objavu rata Moskvi.
Ni samog Šormaza se, međutim, ne isplati tumačiti u suženim okvirima. Nije on puki primer ovdašnjeg političkog beščašća, koje je od srpskog društva stvorilo opustošenu zajednicu zbunjenih i pogubljenih. Sa redovnim pojavljivanjima u emisijama koje se bave najvažnijim svetskim pitanjem celog našeg pokoljenja - ratom u Ukrajini - Dragan Šormaz predstavlja nešto daleko zlokobnije.
Dragan Šormaz je pravo lice američke meke moći.
Meku moć bismo mogli da opišemo kao svojevrsnu društvenu mrežu za izdajnike svih zemalja. Izdajnik je, naravno, preteška reč, koju je tegobno i izgovoriti, nekmoli definisati. Većina će se, ipak, složiti da je izdajnik onaj ko umesto interesima svoje sredine, služi tuđoj volji i tuđim ciljevima.
Neobičnost novog vremena je da se izdaje više ne sprovode krišom, nego javno. Vuk Branković, onakav kakav je pogrešno zapamćen u narodnom predanju, morao je da se pretvara da je odan Lazaru, ali to je bilo davno. Danas Branković uopšte ne bi morao da glumi, već bi se otvoreno - a sve hvaleći tu svoju ”otvorenost”! - zalagao za polaganje oružja pred nadirućim Turcima. Ako bi mu protivrečio kakav Obilić na kakvoj kneževoj večeri uoči boja, današnji bi se Branković pozvao upravo na meku moć Amerike.
Meka moć je u masovnu upotrebu ušla kada je bez ma kakvog smisla ostao izraz ”međunarodna zajednica”, koji je u poslednjoj deceniji 20. i prvoj deceniji 21. veka bio katanac za zaključavanje svake iole razumne rasprave o geopolitici. Kad pričaju o mekoj moći, zapravo govore o uticaju koji Zapad, prvenstveno Amerika, ostvaruju na druge države i nacije, ali bez potezanja oružja.
Hirošima i Nagasaki su, na primer, bili tvrda moć. Madona i Bijonse su meka. Ništa manje razorna, ali ipak meka.
Tako se to obično shvata. I naravno, to shvatanje je potpuno pogrešno.
Jer, niko neće razoružavati kosmetske Srbe, odnosno trčati u Potočare da bi naricao u sve otužnijoj šaradi o ”đenosajdu”, samo zato što mu se dopala ova pesma ili onaj holivudski film. To je tek nevešto opravdanje koje služi da se prikrije uznemirujuća istina da meku moć ne oličava Leonardo Dikaprio, nego upravo Dragan Šormaz.
”Spremni smo da vam pokažemo šta znači dekomunizam”, rekao je predsednik Rusije Vladimir Putin u obraćanju koje je, 21. februara, gledala bukvalno cela planeta. Ta rečenica njegovog obraćanja izgovorena je Ukrajincima, tj. njihovom višedecnijskom narativu da se navodno bore protiv komunističkog, sovjetskog nasleđa - iako sve to vreme zapravo brane najštetnija nasleđa boljševičke vlasti, kao što su granice povučene svuda tamo gde će Ruse da zaboli.
To je istinska priroda američke, odnosno zapadne, meke moći. Ta spremnost kojoj je Putin objavio rat: da gledate u oči celu jednu naciju, pa ako treba i vaskoliko čovečanstvo, i pravite ih budalama.
To nije puki bezobrazluk, jer je bezobrazluka bilo oduvek. To je odsustvo bilo kakve odgovornosti za javnu reč.
Držite se boljševičkih granica, u okviru kojih vršite zločine nad stanovništvom koje odbija da se povinuje vašoj rusomrzačkoj agendi, a istvoremeno se zaklinjete u borbu protiv tog istog boljševizma? Meka moć!
Politike i položaja dokopali ste se kroz stranku koja se protivila ulasku u NATO, a sada se, sve pozivajuću se na stvarno ili izmišljeno lično učešće u odbrani od NATO agresije, zalažete za učlanjenje Srbije u taj vojni savez? Pa to je meka moć!
Mogu ljudi da plaču kao kiša zato što na kraju filma Dikaprio žrtvuje sebe da bi ljubljena mu Kejt Vinslet mogla da preživi, ali nije to dovoljno da okrenu oružje protiv Rusa. Da bi se na to privoleli, ljudima je potrebno nešto opipljivije od ”Titanika”. Neophodan im je primer nekoga ko živi i uspeva zahvaljujući tome što je oslobođen bilo kakve odgovornosti za ono što radi i pogotovo ono što priča. Neophodan im je Dragan Šormaz.
Ove godine proveo sam bezmalo četiri meseca u Donbasu, odakle sam za JuTjub kanal Helmkast izveštavao o ratu koji menja svet. I dalje pokušavam da pojmim šta sam sve tamo video, čuo i doživeo. Na pamet mi ne bi palo da se pretvaram da imam sve odgovore. Ali u jedno sam siguran: ruska vojska u Donbasu i oko njega ne gađa samo položaje ukrajinske vojske, nego i šormaze, čanke, čede i ostale pijune zapadne/američke meke moći.
A po njihovim sve nervoznijim reakcijama, reklo bi se da ruska artiljerija ide ka pobedi i protiv njih.
Jer zaista, koliko papa ima divizija? To je Staljin ironično pitao kad su mu jednom prilikom rekli da bi trebalo da uvaži interese Vatikana. Isto se može reći i za Holivud, rokenrol i sve ostalo što ljudi uobičajeno, a pogrešno, prepoznaju kao meku moć: Spilberg, baš kao i Roling Stonsi, baš kao i papa, nemaju svoje divizije.
Nema ih ni Dragan Šormaz.
”Pravda” mi je ponudila da na njenom portalu jednom nedeljno objavljujem tekst. Sa zadovoljstvom sam prihvatio, nameran da taj prostor, baš kao i izveštaje i reportaže na Helmkastu, pokušam da iskoristim kako bih srpskoj javnosti pričao o možda i najvažnijoj posledici onoga što se dešava na istoku Evrope:
Meka moć nije glamurozni svet izvikanih i preplaćenih filmkih ili muzičkih zvezda sa one strane okeana. Meka moć je beskrupulozni polusvet prevrtljivaca radih da vas ubeđuju da verujete pre njima nego svojim očima, svojim ušima i svom razumu. Meka moć je ipak nemoćna pred čvrstom artiljerijom.
(Tekst je pisan za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Rusija je predhodno optužila SAD da su odgovorni za zličin nad civilima u Hersonskoj oblasti, više o tome vidite OVDE.
Izvor: Pravda
