Piše: Vladimir Dimitrijević

RAJS, GEZEMAN I NADA U JUGOSLAVIJU

Pre Drugog svetskog rata, Kraljevina Jugoslavija kao zajednica Južnih Slovena, nastala na borbi protiv velikih imperija Istoka i Zapada, sa srpskim narodom kao ključnim nosiocem oslobodilačkih procesa, bila je, između ostalog, izvor izvesnog „retrotopijskog mišljenja“ za pojedince iz Evrope koji su verovali da je moguće nadvaladati trijumf tehnike i obnoviti misli i mišice.

Kao nada u obnovu Evrope, ona se takvom činila švajcarskom kriminologu Arčibaldu Rajsu, koji je učestovao u modernizaciji jugoslovenske policije i umro u Srbiji, i nemačkom filologu i etnologu, izučavaocu Erlangenskog rukopisa, Gerhardu Gezemanu, koji je 1914. prešao u pravoslavlje i bio profesor Prve muške gimnazije u Beogradu, da bi sa Srbima prešao Albaniju i kasnije bio na čelu Nemačkog instituta u prestonici Jugoslavije. U svom ogledu „Istočno od modernističkog raja. Srpski ’uvezeni’ antimodernizam u delima Čujte, Srbi! Arčibalda Rajsa i Crnogorski čovjek Gerharda Gezemana“, Nikola Baković Rajsove i Gezemanove tekstove o Srbima (potencijalnim obnoviteljima „umorne Evrope“) navodi kao primer međuratnog „reakcionarnog modernizma“.                               

Baković kaže: „U njihovom ’uvezenom’ antimodernizmu (koji je delimično počivao i na nasleđu domicilnih ideja slovenofila i ranih socijalista), balkanske tradicije su preosmišljene kao potencijalni izvor regeneracije evropskog socio-političkog sistema. Oslanjajući se na neoromantičarske idealizacije folklora i eskapističke fascinacije egzotičnim društvima, ove dve revitalizacije karakteroloških studija istovremeno zadržavaju mnoge odlike modernističkog diskursa. Iako Rajs i Gezeman dekonstruišu prethodno dominantnu sliku istorijskog napretka kao ekvivalentnog evropeizaciji Srbije i Crne Gore, oni istovremeno konstruišu statičnu sliku srpsko-crnogorskog društva nesposobnog da evoluira od svojih predmodernih korena“.

Baković smatra da su i Rajs i Gezeman svoje ideje pozajmljivali, između ostalog, od Bergsona i Špenglera, vraćajući se romantičarskoj predstavi o predmodernim, primitivnim društvima koje nije iskvarila civilizacija.    Pri čemu, naravno, ovde „primitivizam“ znači „prvobitnost“, a ne divljaštvo, što je glavna etiketa imperijalnog „balkanističkog diskursa“ Zapada. Zato je važno zapaziti: Rajs i Gezeman su stali na stranu Srba (ali i Balkana) upravo zbog svog patosa slobode, ne želeći da budu glasnici narativa moći i potčinjavanja jednog, duhovno i kulturno samosvojnog, prostora, koji ima pravo na opstanak u svetu što bi, umesto kapitalističkog zverinjaka, mogao da postane kolevka svečovečanskog bratstva. Reč je o pokušaju da se dopre do izvornog humanizma, kome su stremili i naši avangardisti i predstavnici „filosofije života“.

Racionalistički intelektualizam je, iz perspektive onih koji nisu prihvatali „balkanistički diskurs“ zapadnih moćnika, u stvari bio metoda pristajanja na nasilnu promenu identiteta, na vesternizaciju kao jedini put ka modernizaciji, s čim se nisu mirili ne samo Miloš Đurić, Vladimir Vujić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Rade Drainac, nego ni Rajs i Gezeman.

PROSTOR I ARHETIPSKO: REBEKA VEST U TRAGANJU ZA JUGOSLAVIJOM 

Do sličnih zaključaka kakve su izveli Rajs i Gezeman došla je, na svoj način, i Rebeka Vest ( književni pseudonim dame Sesilije Isabel Ferfild ).
Uoči Drugog svetskog rata, engleska književnica irskog porekla, Rebeka Vest (1892 -1983), došla je, u dogovoru sa Britanskim savetom, da u Jugoslaviji održi nekoliko predavanja. Do tada je o ovoj središnjoj balkanskoj zemlji imala površne predstave iz javnog diskursa Velike Britanije, kao i iz dela svojih prehodnica, koje su balkanske prostore posetile u 19. veku. Od 1937. do 1939. tri puta se obrela u zemlji koja ju je povela kroz spoljašnje i unutrašnje lavirinite. Posetila je Dalmaciju, Dubrovnik, Bosnu i Hercegovinu, centralnu Srbiju sa Beogradom u središtu, Vojvodinu, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Crnu Goru. I to joj je bio povod da se pozabavi složenim pitanjima evropske kulture iz perspektive drugog i drugačijeg.

U Jugoslaviji je uočila mnogo toga – od činjenica da tamo ništa ne funkcioniše kao „švajcarski sat“ i da pokušaj da se razume lokalni francuski liči na „batinanje“ do uviđanja da se na ovom prostoru još čuvaju prabalkanske arhetipske matrice, i da je taj svet vitalan na način na koji Zapad nikad to ne može biti. Ana Selić, prevodilac integralne verzije knjige Rebeke Vest „Crno jagnje i sivi soko“, koja je, u odlomcima, izlazila osamdesetih godina dvadesetog veka u izboru i sa predgovorom Nikole Koljevića, ističe da ovo obimno delo (preko hiljadu strana) ima sve kakvote samosvojnosti u pristupu opisanom geografskom i kulturnom prostoru, počev od polemisanja sa viđenim i doživljenim do saziranja stvarnosti koja je iščezla iz „faustovske kulture“ (izraz Osvalda Špenglera) iz koje je potekla.

Ana Selić ukazuje na osnovnu intonaciju putopisa:“Žrtvovanje crnih jaganjaca na steni na Ovčem polju u Makedoniji – obred koje je nerotkinjama trebalo da podari decu – i narodna pesma Propast carstva srpskoga postaju dva simbola oko kojih je spleten ovaj čudesni lament nad lepotom koja je pred utrnućem, slavljenje volje za životom, slobodom i istinom, osuda nepravednosti kojom se svet materijalne civilizacije – gord, nadmen i sužen – odnosi prema svetu duha i umetnosti, te inspiracija i podsticaj za suprotstavljanje pretećem zlu nacističke Nemačke, i svakom sličnom zlu, koje poput crne rupe guta i poništava Božji svet ljudi.

Putopis sa elementima romana ima više nivoa – od konkretnog, živog slikanja predela kroz koje se prolazi, preko susreta sa ljudima (vodi je čudesni „srpski Jevrejin“, satiroliki, ali besprekorno učeni „bergsonovac“, Stanislav Vinaver; a u knjizi se javljaju i drugi prosvetljenici, poput Hasana i Anice Savić – Rebac ili episkopa Nikolaja Velimirovića ) do temeljnih saziranja istorije i iskušenja jugoslovenskog prostora. Za nju je Jugoslavija nada da će Južni Sloveni ipak smoći snage da opstanu pred udarima germanske mržnje i pohlepe, i da će uspeti da nauče da vladaju samima sobom.

Dva ključna južnoslovenska simbola, žrtvovanje crnog jagnjeta zarad pobede ženske plodnosti nad nemogućnošću rađanja i žrtvovanje srpske vojske na čelu sa knezom Lazarom u boju koji je unapred izgubljen, izazivaju kod Rebeke Vest snažno protivljenje intelektualca vaspitanog na renesansno – prosvetiteljskom humanizmu. Ona može da razume, ali ne i da prihvati, žrtvenost kao osnovu jedne kulture, koja, po svemu sudeći, poništava pojedinca u potrazi za ostvarenjem kolektivnih nada. Književnica ustaje protiv trijumfa muškog načela nasilja i patnje kao oblikotvornog u dominantnoj evropskoj kulturi, protiv ideje da se svako zadovoljstvo plaća uzvratnom merom bola, protiv smrti kao katarze. U ime ženskosti kao principa zadovoljstva i slave rađanja, Rebeka Vest traga za novim vidovima stvaralaštva, koje nadilazi ono što je Zapad do tada mogao da pruži.

Povlašćeni prostor u njenom putopisu je, pre svega, Makedonija, gde sreće sve o čemu je sanjala kao o bekstvu iz svog zapadnog lavirinta: od muškaraca spremnih da poginu u četovanju, preko žena koje, po nagonu, vezu vizantijski vez, do čoveka magijske moći – episkopa Nikolaja Velimirovića, koji stoluje u Ohridu.

Makedonija je, za Rebeku Vest, živi život, ono što je Zapad trajno izgubio. Ana Selić ističe:“Ona je mesto gde je očuvano prvobitno, prekrasno stanje sveta koji je u skladu sa sopstvenom prirodom i prirodom oko sebe, koje je očuvalo znanje o prethodnom vremenu, kome je jasno kako nastaje život, u čemu se sastoji ljubav i kakva je cena herojstva. Na tom mestu gde su se ljudi smejali smrti u lice – ''svakom metku, osim onom koji prođe kroz srce'' – gde su se žene radovale Uskrsu kao prazniku stalne pobede života, ''živog nad raspetim Hristom'', gde je očuvana ona dragocena, prava tradicija Evrope na svom vrhuncu, zarobljena, ''kao muva u ćilibaru'', turskom okupacijom, leži jedina nada za ljudski rod. Umetnost Makedonije, njenih žena koje, kako se late igle, instinktivno vezu vizantijski, persijski bod slaveći veličanstvenost i lepotu onako kako njihova crkva slavi Boga, stvarno je blago istinitog življenja. NJen život je prožet i bolom i radošću – baš kako tvrdi Vilijam Blejk, omiljeni pesnik i slikar Rebeke Vest – radošću tim većom što je još jedan dan prošao u miru, i uz puno znanje da je tek dragoceni predah.“

Da bi Evropa opstala pred Hitlerom, čovekom tehničke, sverazorne racionalnosti, ona, veli Rebeka Vest, mora imati dušu makedonskog seljaka, ukorenjenog u kulturu kao živi dodir sa živom tvari. Kultura je, ako jeste istinita, simbolički, ali neposredan dodir, sa tajnom života i smrti.

Kasnije, pred pretnjom Hitlerove Nemačke, Rebeka Vest shvata da je fatalizam Lazara i družine neizbežnost u situacijama kada se svet suočava sa „silama nemerljivim“. Srpsku pobunu protiv Trojnog pakta iz marta 1941. doživljava kao nastavak Lazarevog tragičnog, i upravo zato uzvišenog, opredeljenja, a kada njena otadžbina i SAD okrenu leđa kralju Petru Drugom i Jugoslovenskoj  vojsci u otadžbini, Rebeka Vest ne odstupa od svog stanovišta – Jugoslavija je ona sloboda koju je doživela na putovanjima sa Vinaverom i u susretima sa ljudima koji nose prabalkanske ( samim tim, i praevropske ) priče i predanja u svom životu, a ne Titova „tamnica naroda“.

HANDKEOVA TRAGANJA  ZA STVARNIM

Rođen u složenim identitetskim uslovima (otac Austrijanac, majka koruška Slovenka, detinjstvo posle poraza Trećeg Rajha, povratak iz Istočnog Berlina u Austriju, nestanak slovenačkog jezika iz Stare Vasi, kako su, već posprdno, sami stanovnici zvali svoje selo koje se nemčilo), Handke je uneo Jugoslaviju u ličnu naraciju pre svega zbog Slovenije. Dva miliona sunarodnika njegove majke živelo je u ovoj zemlji, u kojoj je i njegov ujak studirao voćarstvo. 
U detinjstvu, piščeva „polovina identiteta“ bila je ugrožena stidom zbog drugačijosti, jer su „detetu iz nemačkog velegrada ti slovenački pra – glasovi zvučali u ušima grozno, ponekad je čak i svoju rođenu majku ućutkivao zbog toga, upravo nju“. 

Nije postao Slovenac, čak ni „Poluslovenac“, jer je, veoma strasno, pripao Nikojima, globtroterima posleratnog egzistencijalizma. Ali, tragovi onih od kojih se potiče ostali su, i tražili, „pripovedno“ javljanje slovenačkih predaka. U Sloveniji se Handke osećao kao kod kuće. Za razliku od Hofmanstala, kome se, posle povratka u Nemačku, sve činilo „bestvarno“, u Sloveniji je, posle iskustva života na Zapadu, sve bilo stvarno: “Prelaz preko reke osećao se kao Most; vodena površina je postajala Jezero, hodač se uvek osećao kao da su ga pratili povorka Bregova, niz Kuća, Voćnjak; ako bi zastao osećao bi se opkoljen nečim baš telesnim, pritom je svim tim Stvarima bila zajednička neka silna jednostavnost, i belosvetskost; upravo to Stvarno, kao inače ništa drugo, omogućuje ono osećanje kod – kućnosti – „To je to, sada sam konačno ovde!““

I Rajner Marija Rilke je slutio da se nestvarnost približava Evropi – iz Amerike:“ Pišući o nastanku „Devinskih elegija“, Rajner Marija Rilke kaže:“Kuća, bunar, neka dobro poznata kula, čak i sopstvena odeća, ogrtač – značili su još našim predadovima beskrajno više, bili su im beskrajno prisniji; gotovo svaka stvar bila je za njih sasud u kojem su zaticali nešto ljudsko i u koji bi dodavali to ljudsko da ga uščuvaju. A sada, dolazeći iz Amerike, naviru k nama prazne stvari prema kojima smo ravnodušni, prividne stvari, imitacije života...Kuća, kako je shvataju Amerikanci, američka jabuka ili tamošnja loza, nemaju ničeg zajedničkog sa kućom, sa plodom i sa grozdom, u koju su naši preci unosili svoju nadu i zamišljenost...Oživljene, doživljene stvari, stvari koje su svesne našeg postojanja,-  klone se svom zahodu i ne mogu više biti nadoknađene. Mi smo možda poslednji ljudi koji još poznaju takve stvari. Na nama je odgovornost ne samo da sačuvamo uspomenu na njih (to bi bilo nedovoljno i nepouzdano ) već i njihovu humanu i larsku vrednost. („Larsku“ u smislu domaćih božanstava).“ 
Potraga za mestima koja još uvek postoje, ne samo u materijalnom, nego i u „metafizičkom“ smislu, bitno je obeležje Handkeovog doživljaja „iskupiteljskog“ značaja književnosti. U svetu, u kome se, tehnikom i novcem, brišu sve neujednačenosti, upravo živa mesta, mesta koja dišu, nadahnjuju pisca, jer su mu potrebna da bi u njima naselio ljude iz svoje imaginacije.

Bile su Stvari i od njih Stvarnost – od vina, crkvenog tornja, autobusa, preko gostinske sobe, do nežnog jezika. Slovenija je, vo vremja ono, bila i Stvarno i Bajkoliko i Nenazivljivo. Dok je Zapad nestajao u priviđenjima (čak je i Andora izgubila dah zemlje – „umesto daška kulture, samo isparenja i blebet davno obezdušenog folklora“ ), tamo je, u „devetoj zemlji“, postojala utemeljenost u istinitom.

Činjenica je, međutim, da je za Handkea Slovenija, pre svega, „bila deo velike Jugoslavije koja je počinjala južno od Karavanki i završavala se daleko dole, na primer na Ohridskom jezeru, kod vizantijskih crkava i islamskih džamija pred Albanijom, ili u makedonskoj ravnici pred Grčkom“.

Ujedinjenje Južnih Slovena, smatra pisac, bilo je, posle Prvog svetskog rata, oduševljeničko, a to je, između ostalog, značilo da „pojedinačne zemlje više nisu morale da budu kolonije u senci, a njihovi pojedinačni jezici robovska domunđavanja“.

U Drugom svetskom ratu, svi Južni Sloveni, osim ustaša, pružili su otpor Velikoj Nemačkoj. Jugoslavija je, po Handkeu, značila otpor imperijalnim silama, za razliku od antijugoslovenske priče o potrebi obnove „Srednje Evrope“, koju je, na način koliko ubog, toliko i gnusan, pripovedao Milan Kundera. Nastojeći da „debalkanizuje“ Sloveniju i Hrvatsku u ime utvarnog „sredonjevropejstva“, čiji su gospodari ukidali Kunderin češki, pisac - propagator „nove istine“ je zaboravljao da Slovenija u Jugoslaviji nije bila ni Istok, ni Jug, nego nešto deveto, zemlja dostojna pripovedanja.

RASPAD JEDNE ZEMLJE 

Jugoslavija je, ipak, postojala. I raspala se, kao što će raspasti Evropska Unija. Takva je sudbina  ljudskih zidanica na pesku. 

O osećanju jugoslovenstva kao istinskog zajedništva, pre svega među mladima, naš pripovedač Vladan Matijević piše:“Na istom smo jeziku govorili, istu smo muziku slušali. Mi smo živeli ranopravnost polova, ravnopravnost rasa i nacija, mi smo živeli sve ono što sada pokušavaju da uvedu u naše plemenske zajednice. Naš instrument je bio gitara, u svakom društvu je bilo nekog ko je umeo da svira. Od nje ništa vrednije nismo posedovali i bili smo tako srećni zbog svoje nemaštine. Naši očevi su imali komitete, čvrste zgrade, a mi nismo imali ništa što je opipljivo i čvrsto, samo pesmu DŽona, DŽimija, DŽenis, i bludeći pogled ka zvezdanom nebu“.

Peter Handke je, početkom devedesetih godina prošlog veka, žalio zbog slovenačkih intelektualaca, svojih prijatelja, koji su, od iskrenih pripovedača, sve više postajali ideološki govornici, usvajajući retoriku „srednjoevropejstva“. Tako su, od pesnika, postajali gutači propagande „Frankfurter Algemajne Cajtunga“, koji je lagao o negda lepom „suživotu“ Slovenaca sa njihovom austrijskom „braćom“. 

Pred kraj Jugoslavije, ističe Handke, Slovenci su bili slobodni, autoritarizam samo formalan, a rukovodstvo Srbije nije im oduzimalo autonomiju kao Kosovu. Postojalo je stvarno jugoslovenstvo, na kome je pisac, kako sam kaže, zavideo svima sa povlašćenih balkanskih prostora, od studenata, preko radnika, do pevača, pri čemu je osećao da mu Jugoslavija znači „najstvarniju zemlju u Evropi“.

Iako srpska većina nikad nije povredila prava Slovenaca u onoj meri u kojoj je Slovenija, svojim separatizmom, narušila pravni poredak SFRJ, „najstvarnija zemlja“ se ipak raspala. Ispostavilo se da je moguće sazdati državu bez organske nužnosti proistekle iz okolnosti, državu „protiv“ nečega:“Je li to ta neomoderna: osnivanje države iz poukog egoizma, ili upravo iz čiste, iako donekle još i razumljive, zlovolje prema bratskoj zemlji?“
Na samom početku svog rastanka sa devetom zemljom, Handke je zahtevao očevidnost kao osnovu svake razložnosti. Izgledalo je da raspad Jugoslavije ne poseduje očevidnost vrednu razložnosti.

Tek kada je Slovenija nestala, počela je potraga za istinom o (do tada nepoznatoj) Srbiji. Handkeova „Pravda za Srbiju“ je nastala posle rata koji je izbio u Bosni i Hercegovini i uništenja Vukovara, sa mutnim sećanjima na posetu Beogradu u kome je, kao pisac nemog komada, bio u susretu sa publikom lišenom razumevanja i groteskno – pitoresknim Miodragom Bulatovićem, čiji je roman „Crveni petao leti prema nebu“ čitao sa pažnjom.

Handkeova težnja da se putuje neprepoznatljiv, pre svega po gradićima i varošima, van druma, i sa prevodiocem, ako je moguće, bila je utemeljena, ponovo, u nadi da će se naći zavičajna stvarnost (jer, kako je Žarko Vidović govorio, moral je moguć samo kao zavičajna običajnost): „Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me je da putujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja – sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže:“Aha, prosrpski!“ ili „Aha, jugofil!“ taj bolje dalje da ne čita“. 

UMESTO ZAKLJUČKA

Rebeka Vest je Jugoslaviju sagledavala iz srca Britanske imperije, ali kao zemlju koja je, nekad žrtva raznih imperijalnih politika, uspela da ostvari svoj slobodni i stvaralački put (lik Konstantina – Stanislava Vinavera bio je, između ostalog, dokaz za to ). 

Iako sa anglosaksonskog Zapada, prestala je da na balkanski prostor Južnih Slovena gleda kolonijalnim okom, i, odustajući od podele Mi (civilizovani) i Oni (u zaostatku, „na putu progresa“) nastojala je da Evropu vidi i tamo gde je, po tvorcima „balkanističkog diskursa“, počinjao Orijent.

Handkeov Balkan bio je usredišten u Jugoslaviji. U Jugoslaviju se smestila Slovenija, zemlja u kojoj se nalazio deo „otežalog identiteta“ poznatog književnika, koji je, po majci, bio Slovenac iz Koruške, i kome je, u potrazi za maternjom melodijom (izraz Momčila Nastasijevića), ova zemlja bila potrebna kao pronađena stvarnost, jer je Zapad za njega odavno prestao da bude stvaran. Slovenci u svojoj federalnoj jedinici, ujedinjeni sa ostalim Južnim Slovenima, bili su deo odgovora na pitanje zapadnog (pre svega, austro -  nemačkog) imperijalizma, koji je sprečavao male narode da dođu do sebe i ostvare se slobodno i stvaralački.

Nemačka, Španija ili Belgija za Handkea su prestali da budu središte Evrope. Središte je Balkan, i na Balkanu Srbija. Za ono što je dobio poznanjem te stvarnosti, Handke ne smatra da je platio bilo kakvu cenu; bez moći, posmatrač sa olovkom u ruci, on se samo čudio načinima na koje su pokušali da ga spreče da svedoči o svom, naravno ne opšteobaveznom, iskustvu. Crpeći svoj autoritet iz jezika kojim piše, nastojeći da se uzdigne iznad novinarstva, lišen iluzije da današnji pisac može, na bilo koji način, da utiče na javno mnenje, Handke, iako nije čovekomrzac, postaje preziratelj većinskog mišljenja - i upravo to ga je dovelo u sukob sa svim medijima glavog toka na Zapadu, čija su srbofobna preuprošćavanja kod pisca uvek izazivala gnev. 

Handke nikad nije bio politički optimista. Demoni današnje svetske politike, pakao koji odlučuje, rešavaju pitanja na svoj način. Pa ipak, nikad nije odustao ni od susreta sa nepatvorenim životom u Orahovcu i Velikoj Hoči.

Oduvek zainteresovan za antičku književnost, u Srbiji i Republici Srpskoj doživljavao je dvomilenijumsku čistotu tradicije koja je krenula od Homera, Sofokla, Sokrata, Platona. U Francuskoj i Nemačkoj tradicija takođe postoji, ali ne živi i nema daha. Čudesna neujednačenost života u Beogradu, mogućnost lutanja a da se ne izgubiš, ljudi koji igraju u praznom prostoru, posebnost koja ne mora biti lepota – to je Handkeovo iskustvo. 

Do Srba su i Rebeka Vest i Peter Handke došli u potrazi za skrivenim jezgrom južnoslovenstva, koje je ostalo da pruža otpor imperijalnim zahvatima (Trojnog pakta i Novog svetskog poretka) čak i u trenucima kada je taj otpor među ostatkom Južnih Slovena prestao. Odatle iskaz Rebeke Vest, koja se ideji kosovskog žrtvovanja prethodno tako strastveno protivila:“Pesma o knezu Lazaru i sivom sokolu  priča priču koja slavi želju za smrću; ali njeno skriveno značenje bije životom“.

Činjenica je da su i Rebeka Vest i Peter Handke stali uz poražene u velikim ratovima 20. veka (engleska književnica sa nadom da je zajednica Južnih Slovena politički i kulturotvorno potentna kao deo obnovljene Evrope, nemački pisac kao usamljenik koji je tražio još uvek živa mesta Starog kontinenta da bi obogatio svoju uobrazilju). Stajati na strani pobeđenih, u trenucima kada to ne donosi nikakvu ličnu korist, nije samo etički vredno opredeljenje. Ono ukazuje i na mogućnost da se stvaralački odgvori na pritisak jednoumlja, da se živim žagorom čoveštva reaguje na nadmoćnu buku tehničkog nihilizma. 
A to, sa različitih stajališta gledano, uopšte nije malo. Naprotiv.

(Objavljeno u zborniku “Peter Handke: U središtu sveta“, Filološko – umetnički fakultet, Kragujevac, 2022.)

Tekst je pisan za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.

Više tekstova autora Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.