Kada je kćerka ruskog političkog filozofa Aleksandra Dugina, Darja, jezivo ubijena u eksploziji automobila bombe u blizini Moskve, verovatno od strane terorista koje je sponzorisala ukrajinska država, nije bilo zgražavanja niti zahteva za pravdom od strane zapadnih medija i političara.

Prava meta, može se sa sigurnošću pretpostaviti, bio je sam Dugin, ne zato što je zaista važan, već zato što je meka, nezaštićena civilna meta. Za razliku od visokih ruskih zvaničnika i važnih saradnika vlade Vladimira Putina, Dugin nije pod zaštitom FSO i nikada nije bio.

Ipak, nakon ubistva njegove kćerke, u zapadnim medijima objavljeno je mnogo gluposti bez činjenica o tome da je Dugin bio “Putinov savetnik od poverenja” ili pak “blizak saradnik”, glavni ideolog “putinizma” i mozak i pokretački duh koji stoje iza napada na Ukrajinu. Sve su to laži. Kao što je Edvard Staviarski nedavno napisao, “Dugin je u zapadnim medijima često prikazan kao figura s opasno jezivim stiskom na rusku političku i intelektualnu elitu.” Ipak, Duginov mistični brend nikada nije cenio Putin ili bezbednosne snage oko njega. Oni Dugina smatraju ekscentrikom čije ideje nisu ni korisne, ni interesantne. Isto se može reći i za ostatak ruskog društva. Liberali se gnušaju Duginove kritike deformisanog Zapada koji mrzi sebe, dok nacionalisti ne vole njegovu značajnu crtu sovjetske nostalgije. Moguće je da je Dugin poznatiji među potrošačima medija na Zapadu nego među onima u svojoj zemlji.

Činjenice

Evo nekoliko činjenica o Duginu. Nikada nije sreo Putina niti razgovarao s njim. Putin nikada nije pomenuo Dugina, niti jednom, sve dok mu nije poslao poruku saučešća nakon eksplozije automobila bombe. Vlasti su se dogovorile da Dugin bude otpušten krajem juna 2014. sa svog nastavničkog mesta na Lomonosovu, jer se glasno žalio na ono što je vidio kao stidljiv odgovor ruske vlade na operaciju promene režima u Kijevu u februaru i posebno do masakra u Odesi u maju iste godine. U narednih osam godina on se nije pojavio nijednom na državnoj televiziji ili čak u privatnim medijima bliskim Kremlju. Sve to vreme je propovedao svom malom horu, a da nije dobio ni rublje od države.

Način na koji su zapadni mediji pretvorili Dugina u mešavinu dr Strangelove i Grigorija Raspučina je groteskan, ali nije nov. Tokom četrdesetih nemački profesor po imenu general Karl Ernst Haushofer bio je rutinski optuživan od strane medija pa čak i od strane naučnih časopisa u SAD da je mozak iza Hitlerovog programa osvajanja. To je takođe bila besmislica. Haushofer, otac nemačke geopolitike i pronicljivi analitičar globalnih mogućnosti svoje zemlje, želio je savez sa Rusijom - osovinom Berlin - Moskva - Tokio. On nikada nije bio nacista i nije imao vremena za Hitlerovo rasno teoretisanje. Verovao je da bi nemački vektor ekspanzije trebalo da bude na Bliskom istoku i Africi.

Do 1935. Haushofer je bio marginalizovan u Berlinu kao što je Dugin bio u Moskvi od 2014. Bio je očajan kada je Hitler napao Sovjetski Savez, znajući kao i on da će se operacija “Barbarosa” završiti nemačkom propašću. NJegovog sina Albrehta nacisti su pogubili u aprilu 1945, baš kao što su Duginu kćer Darju verovatno ubili njihovi naslednici iz 21. veka, 77 godina kasnije.

Izbalansiran, istorijski zasnovan sud o ulozi Haushofera zahteva da se uzme u obzir da on nikada nije imao uticaja na formiranje bilo kog aspekta politike Rajha i da nikada nije ni poštovao Hitlera. Zapravo, nema dokaza da je na Hitlerove ideje i retoriku na bilo koji način uticao Haushofer, a čini se sigurnim da bi Hitler došao do svih svojih teorija čak i da stari Bavarac nikada nije postojao.

Haushofer

Legenda o Haushoferu i izmišljenom Institutu za geopolitiku podseća nas na privlačnost traganja za jednostavnim odgovorima na složena pitanja. Konfliktni motivi Hitlerovog divljačkog pristupa međunarodnim odnosima zahtevaju složenu analizu. Priča o Haushoferu kao Hitlerovom tutoru, rođenom u potrazi ratne propagande za crno-belim kontrastima i lako razumljivim objašnjenjima, ipak je opstala.

Kao što je istakao istoričar Dejvid Tomas Marfi, prihvaćene istorijske konvencije koje okružuju evoluciju Hitlerove ideologije nastavljaju da održavaju brojne mitove o ulozi geopolitike i njenog najpoznatijeg zagovornika.

Još od prve sedmice Drugog svetskog rata, inače zdrava i pažljivo uređena naučna dela tvrde da je penzionisani general Haushofer vodio nacistički trust mozgova - Institut Geopolitik (IfG), na Univerzitetu u Minhenu. Ovi radovi pripisuju Haushoferu što je Hitlera upoznao sa konceptom Lebensrauma i srodnim geopolitičkim pojmovima te uverio Hitlera u potrebu za agresivnim nemačkim programom kontinentalne ekspanzije. I Haushofer i njegov navodni institut su, kroz iste decenije bili optuženi za vršenje odlučujućeg uticaja na Hitlerovu ratnu strategiju. To ni na koji način ne može biti podržano objektivnim razmatranjem dokaza.

Mitovi

Iako nije postojala ustanova pod nazivom Institut Geopolitik i nikada nije postojala organizacija koja bi radila nešto slično onome što bi takav institut mogao da radi, mit je opstao do našeg vremena.

Može se kladiti i da će Dugin biti zapamćen i na Zapadu kao Putinov Svengali dugo nakon što obojica budu mrtvi. Uprkos njegovom nedostatku bilo kakvog angažmana u Putinovom establišmentu, Dugin je sankcionisan od strane SAD. Velika je verovatnoća da bi ga američke vlasti, kada bi ga se dočepale, sudile za inspiraciju za rat u Ukrajini i zbog toga krivicu za ratne zločine koji su proizašli iz toga, stvarne ili izmišljene. To se dogodilo nakon završetka Drugog svetskog rata još jednom velikom nemačkom intelektualcu. Karl Šmit je 1945. optužen da je nekako podstakao Hitlerovu agresiju. Uhapšen je i držan u zatočeništvu zbog zločina koje nikada nije počinio. Na kraju je pušten, jer protiv njega nisu pronađeni dokazi.

U stvarnosti Šmitovo članstvo u Nacističkoj stranci nije ga sprečilo da upozori na ideološke slepoće koje su očigledno vodile Rajh u propast. Za Šmita, baš kao i za Haushofera, Britanija i SAD, paradigmatske morske sile - bile su prirodni i smrtni neprijatelji Nemačke, a Rusija prirodni saveznik. Ta jasna presuda ostaje na snazi ​​do danas. Dugin bi se složio sa ovom realpolitikom - a to je njegov neoprostivi greh.

O jurišu na Odesu pročitajte OVDE.

Izvor: Glas Srpske