Dok su celokupna Rusija i pravoslavni svet slavili praznik Vaznesenja Gospodnjeg, čečenski šakali su se pripremali za sledeći masakr.
Posle sto dana čečenskog zarobljeništva, rasplet je došao na Jevgenijev rođendan. Dvadeset trećeg maja 1996. godine, napunio je devetnaest. Zajedno sa ostalim vojnicima izveli su ga u šumu pod Bamutom. Prvo su mu ubili drugove sa kojima je bio na poslednjem dežurstvu. Potom su mu poslednji put predložili: „Skini Krst! Alahom se zaklinjemo da ćeš ostati živ“.
Nikakva ubeđivanja ni pretnje nisu mogle pokolebati ruskog vojnika 479. graničnog odreda za posebne namene da prihvati islam i baci svoj pravoslavni krst. Bio je pogubljen odsecanjem glave.
Nije ga skinuo. Hladnokrvno su ga ubili. Da mu skinu krst nisu se usudili. I baš po njemu, po tom skromnom raspeću, majka je prepoznala svoga sina.
LJuba, majka hrabrog mučenika Evgenija je u potrazi za svojim sinom provela deset meseci u Čečeniji (on je tada bio još uvek živ), ali ga je pronašla mrtvog.
U selu Bamut je za ogroman novac saznala od Čečena gde se nalazi grob hrabrog vojnika. Majka je uspela da identifikuje mrtvo telo svoga sina po krstiću koji je bio na obezglavljenom telu. Na drugim vojnicima nije bilo krstova jer su podlegnuvši čečenskom pristisku krstove bacali, a jedan je bio primoran da se pred televizijskim kamerama odrekne svoje majke i celom svetu kaže: „Ja nemam majku, imam samo Alaha“.
Posle toga ona je telo svoga sina sahranila u rodnom Podmoskovlju u selu Kurilovo, gde je kao njegovi preci, opojan po hrišćanskoj tradiciji. Majka je kasnije ponovo morala platiti Čečenima da bi joj dali glavu njenog sina.
Evgenijeva majka je kasnije izjavila: „Šta bi mi moglo biti teže nego gubitak sina. Ali činjenica da se on pokazao kao dostojan hrišćanin čak i u času smrti, teši me. Da se odrekao svoje vere, majke i Rusije, to ne bih mogla preživeti“.
Od svojih vršnjaka se razlikovao po tome što je, prema majčinom svedočenju, od malih nogu posedovao naročitu moć zapažanja. Obraćao je svoju pažnju na ono pored čega su mnogi prolazili ne primećujući ništa posebno. Sa dvanaest godina se vratio sa letnjeg raspusta sa krstićem oko vrata.
Od tada ga više nikad nije skidao, bilo da je u pitanju kupanje u reci ili sauni ili treninzi na koje je odlazio, pohađajući sportsku sekciju, ili kod kuće. Na svim fotografijama sa društvom on je jedini imao krstić, i to na dosta debelom koncu.
Posle završenog devetog razreda zapošljava se u fabrici nameštaja 25. juna 1995. godine. Evgenije je poslednji put izašao iz svoje kuće, iz svog sela u vojsku. Veoma se ponosio time da je dobio da služi vojni rok u graničarskim jedinicama.
Po majčinim rečima Evgenije je dao svoj život za ruski narod na zemlji, a tim svojim činom je pripremio put budućim braniocima Rusije.
Majka hrabrog ruskog vojnika je rekla još i ovo: „Kada je postavljan krst na grob mojega sina, došlo je dosta ljudi. Bila sam iznenađena zašto su svi ti ljudi došli na grob nepoznatog dečaka koji je umro dobrovoljno izabravši smrt. Svi ljudi koji su došli su se duboko poklonili krstu na grobu mučenika.
Jedan veteran iz Drugog svetskog rata je skinuo svoju medalju za hrabrost i stavio je na grob mučenika.“
Pobedonosni snimak sirijske vojske nakon proterivanja terorista FSA duž jordanske granice pogledajte OVDE.
Izvor: Čojstvo
