Piše: Vladimir Dimitrijević
O naslovu ovog teksta
Velika litija održana 11. septembra 2022. godine u Beogradu, za očuvanje porodičnih vednosti, pala je na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, koga je car Irod Mlađi pogubio zato što mu je govorio da on, Irod, ne može imati Irodijadu, ženu svog brata Filipa, jer je Filip živ. Dakle, Sveti Jovan Krstitelj nije pogubljen zbog ispovedanja dogmata, nego zbog ispovedanja moralnog učenja Starozavetne Crkve.
Na taj dan, sto hiljada pravoslavnih Srba izašlo je u litiju ka hramu Svetog Save, i reklo NE - NATO prajdu zakazanom za 17. septembar. Ispovedili su moralno učenje Novozavetne Crkve.
Bio je služen moleban za spasenje porodice od pošasti nemorala koji nam se nameće preko NATO paradiranja u ime „ljudskih prava“.
Dan posle, jedan čovek je rekao da ne prihvata ništa od vrednosti koje su litijom ispoveđene u nedelju, 11. septembra. Otac čoveka koji ništa nije prihvatio, inače nosioca ordena Svetog Save, takođe je bio na litiji, slažući se sa njenim ciljem – odbranom braka i porodičnih vrednosti.
Zato se ovaj tekst zove „Ne odreci se, sine“, i bavi se onim čega niko od nas ne bi trebalo da se odrekne, ako je od srpskog roda i vere pravoslavne.
Ono čega ne treba da se odreknemo bilo je rečeno u besedi patrijarha Porfirija posle molebana.
Deca svetih predaka
Srbi su deca Svetog Save i Svetog kneza Lazara, potomci slavnih predaka, u hramu Svetog Save na Vračaru okupljeni da posvedoče da žele da budu ono što jesu – i oni i njihova deca. Treba biti ono što jesmo, kakvim nas je Bog sazdao. A Bog nas je sazdao za svetinju porodice, za slogu i jedinstvo.
Naš život mora biti prožet molitvom, jer je ona sila i snaga. Patrijarh putuje svuda gde ima pravoslavnih Srba, od Herceg Novog, preko Jasenovca, do Like i Kosova i Metohije. Bio je i u Mađarskoj. Gde god da je Srba, oni su jedno – jedno su u Hristu, Svetom Savi i knezu Lazaru, jer nas je sve oblikovala pravoslavna vera koja nam je dala i sistem vrednosti na kome je uobličen „pravoslavni, hrišćanski identitet i jevanđelski sistem vrednosti“.(1)
Stvoreni smo za večnost, i nismo puka biološka bića. U središtu našeg postojanja je ljubav, ali ona nije lažna svojim sentimentalizmom. Naša ljubav je Istina – Hristos.
Zato treba reći istinu.
Srbi nisu lišeni tolerancije
Srbi nikad nikom nisu nametali svoj sistem vrednosti. Oni su narod istinske tolerancije. Živi i pusti druge da žive – to i jeste osnovno načelo verske trpeljivosti, tako karakteristične za pravoslavne Srbe. Slovački pravnik Jan Čaplović, luteranin, objavio je 1819. godine, na nemačkom, u Pešti, svoje delo o Slavoniji i Hrvatskoj, u kome kaže da pravoslavce, Srbe koje je upoznao u Pakracu i drugim slavonskim krajevima, smatra najboljim vernicima jer „oni žive u spokojnoj veri da je njihova vera odlična,oni se zovu pravoslavnima/.../ Ali oni puštaju na miru ceo drugi svet,oni ne progone nikoga; oni – koliko ja znam – ne nastoje uopšte da sebi privuku tuđe vernike,oni svakome ostavljaju nesmetanu slobodu da Boga moli na onaj način koji smatra za najpraviji“ (cit. prema Lazo M. Kostić: “Iz srpskog verskog života“, Svečanik, Minhen, 1961,str.127).
Kako onda, tako i danas: živi i pusti druge da žive.
Ne primamo tuđinske laži i opsene
Odbijali smo, uvek i svagda, da primamo tuđinsku laž kao meru i proveru svog postojanja. A tuđini dolaze da nam nametnu svoje laži umesto onoga što nam je Hristos dao, da nam nametnu protivprirodni blud kao „zakon postojanja“. O tome piše naš teolog, dr Zdravko Peno:“Prema učenju Svetog Maksima Ispovednika, priroda nema u sebi neprirodne zakone, nego samo prirodne koje ovaj svetitelj u Dijalogu sa Pirom, poistovećuje sa vrlinama. Sveti Maksim naglašava da je postojanje zla uslovljeno gubljenjem vrline: „Nestajanje vrline jeste početak zla, pošto se um strastveno zanimao onim što se nalazi sa jedne i sa druge strane puta“. Svaki greh, budući pogrešno usmeravanje prirodnog i vrlinskog potencijala čoveka u duhovno bespuće, predstavlja uzrok njegovog propadanja, a homoseksualizam, zbog svoje izopačenosti i ciljne besplodnosti, predstavlja uzrok potpunog obezličenja i samouništenja.“(2)
U tome je ključ, kaže patrijarh srpski na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Preteče:“Božja reč nam već na početnim stranicama Svetog Pisma otkriva da je Bog stvorio čoveka kao dva pola, kao muško i žensko, i da je blagoslovio brak i porodicu kao zajednicu ljubavi muškarca i žene sa njihovom decom. Na takvom Bogom blagoslovenom braku i na takvoj porodici je izgrađeno društvo i civilizacija kakvu poznajemo, ne samo ovde nego i u Evropi. Sama reč porodica po svome značenju u srpskom jeziku nam kazuje da muško i žensko pokrenuti ljubavlju i u želji da budu jedno stupaju u zajednicu i da bi imali porod, porodicu. Porodica je jedan od plodova braka između muškog i ženskog. Ali, kada u braku nema poroda, kada nema dece, kada je takva volja Božja, brak ni u kom slučaju ne gubi svoju punoću i svoj smisao, jer ostaje onaj najvažniji cilj – da dvoje u ljubavi jedno budu.“(1)
Da dvoje jedno budu u večnosti Hristovoj.
LJubav muža i žene je temelj sveta
To je Bog blagoslovio. Mitropolit Antonije Blum kaže:“LJubav je zadivljujuće osećanje, ali nije samo osećanje, nego je stanje čitavog ljudskog bića. LJubav počinje u času kad pred sobom vidim čoveka i sazirem njegovu dubinu, kad najednom ugledam njegovu suštinu. Kad kažem da vidim (ugledam), ne mislim da shvatam razumom ili vidim očima, nego poimam svim svojim bićem. Ako je poređenje moguće, onda je to isto onako kako sazirem lepotu prirode, umetničkog dela, kad stojim pred nečim lepim u ushićenju, u zanemelosti, samo primajući ono što se nalazi preda mnom, ne mogući da to izrazim rečima, osim usklikom:“Bože moj! Kako je prekrasno!” Tajna ljubavi prema nekom čoveku počinje kad ga gledamo bez želje da njime vladamo, da gospodarimo, bez želje da na bilo koji način koristimo njegove darove ili njegovu ličnost – samo gledamo i divimo se lepoti koja nam se otkrila. Kad se nalazimo licem u lice sa čovekom koga gledam očima ljubavi, ne očima ravnodušnim ili punim mržnje, nego upravo ljubavi, tada se sjedinjujem s tim čovekom, i počinje nešto zajedničko, zajednički život. Čoveka sagledavamo iz dubine, koja je s one strane reči, s one strane osećanja. Vernik bi rekao: kad vidim čoveka u takvoj svetlosti, u svetlosti čiste ljubavi, u njemu vidim ikonu, lik Božji.“(3)
Po mitropolitu Antoniju, ljudi često pitaju nekog ko voli: „Šta si našao u njemu ili njoj?“ On, u stvari, vidi samo ono što je moguće sagledati okom ljubavi, po reči Marine Cvetajeve: „Voleti nekog znači videti ga kakvim ga je zamislio Bog, a roditelji ga nisu takvim učinili“. Mitropolit Antonije zato kaže da je ljubav realistična jer vidi celinu čoveka, dok ravnodušan pogled uočava jedino nedostatke i slabosti. LJubav se ne odriče, ona gleda i, ako treba, plače da bi voljenog uzdigla tamo gde mu je mesto. Ko voli, spreman je da daje i žrtvuje se. Treba umeti ne samo davati, nego i primati, što uopšte nije jednostavno. Žrtvenost je ključna. Bez nje, ljubavi nema. Moramo biti spremni da živimo i umiremo za drugoga.
Život je žrtvovanje jer je ljubav.
I takva je Bogom blagoslovena ljubav muškarca i žene u hrišćanskom braku.
Posthumanizam kao cilj
Patrijarh srpski je rekao da smo mi uvek znali šta je Bogom blagoslovei odnos muškarca i žene. Ali, sada smo na udaru cunamija čiji je cilj rušenje svih ljudskih zajednica. Hiljadama godinama smo živeli pogrešno, govore nam. Cilj mračnih sila je ne samo da unište porodicu, nego i čoveka kao takvog: „Epilog ovih ideologija posthumanističkog društva nije samo da izgubimo ideju o tome šta je muško, a šta žensko, šta je brak, nego da na kraju – reći ću oporu reč i biti prozivan zbog toga, ne hajem za prozivke, nego sa vama brinem šta će Bog reći – ne možemo sa sigurnošću reći ni šta je čovek. I već ima takvih ideja i takvih glasova.“(1)
Da, naravno: cilj je uništenje čoveka kao takvog, o čemu piše Olga Četverikova – jer se, u Novom poretku, „čovek posmatra kao eksperimentalni objekt, kao biološki materijal za primenu novih tehnologija. NJegovo korišćenje nije ograničeno bilo kakvim usklađivanjem sa moralnim normama, i definisano je samo pravima eksperimentatora, zapisanih u koncepciji „prava Čoveka“, koja su našla svoj izraz u zakonima bioetike, i koja su krajnje konjukturna pa se menjaju u zavisnosti od potreba naručioca. Na primer, Nik Bostrom, koji je sada direktor Instituta budućeg čovečanstva, ubeđen je da nema nikakvih moralnih i etičkih uzroka koji onemogućavaju mešanje u prirodu radi postizanja besmrtnosti. I više od toga, on posmatra kao opasne, čak smrtonosne one religiozne doktrine koje uče o vaskrsenju u drugom svetu, pošto su „bespomoćne i podstiču na neaktivnost.“ Na taj način transhumanizam je od samog početka sebe proglasio za bogoborački, antihrišćanski pogled na svet, koji otvoreno ustaje protiv čoveka kao Božje tvorevina i „lika Boga“. No, zajedno sa tim, transhumanizam predstavlja i samouništenje humanizma, jer za „ljudsko pravo“ proglašava i ukidanje samog čoveka.“(4)
Kakav satanski paradoks – u ime „ljudskih prava“ treba ukinuti samog čoveka.
Nismo bolji, nego smo Hristovi!
Mi nismo bolji od drugih, nego smo drugačiji, zato što smo Hristovi. Znamo šta je istina o muškom i ženskom polu, i zbog toga duh novih ideologija hoće da relativizuje ono što mi znamo iz Otkrovenja Gospodnjeg. NATO prajderi se pozivaju na slobodu; ipak, o toj slobodi rečeno je jasno u patrijarhovoj besedi:“Ali, apostol Pavle je rekao: „Sve mi je dozvoljeno, ali nije mi sve na korist“. Dakle, nije svaka sloboda spasonosna i smislena. Otuda je za nas pravoslavne hrišćane neprihvatljiva LGBTQ+ ideologija.“(1)
Naravno, hrišćani su protiv nasilja i žigosanja ljudi, jer svima žele spasenje:“Štaviše, znam da ima mnogo ljudi iz te populacije koji su bolji od mene, ali koji nose svoj krst i bore se sa svojim iskušenjima i koji nisu ni za kakva paradiranja. Verujem da i vi imate takva iskustva. Mi im ne sudimo, ne optužujemo ih i ne osuđujemo. Bog je sudija svima, pa i nama ovde sabranima. Kao hrišćani molimo se i za njih, jer su i oni naši bližnji. Molimo se da i oni dođu u poznanje istine Hristove, zakona NJegovog, zapovesti NJegovih. Ne mešamo se u to kako ko organizuje svoj život. Ovde nije reč o ličnom odnosu prema bilo kome konkretno. Reč je o tome da ne možemo prihvatiti bilo čije slabosti, lične sklonosti i izbore koji nisu u skladu sa poretkom koji je Bog ustanovio, a koji se propagiraju i nameću kao nova društvena norma i pravilo. Ne možemo prihvatiti da se mediji, prosveta, kultura, ali i političke ustanove pretvore u sredstva stalnog i permanentnog psihološkog i moralnog pritiska u službi nasilnog socijalnog inženjeringa. Mi ne možemo dozvoliti da ta ideologija menja model društva kojim naš narod živi otkad zna za sebe.“(1)
To je suština: ne mrzeti grešnika, nego greh, a za grešnika se moliti, oko njegove duše se truditi. To je, po ocu Justinu, i tajna svetosavskog zaveta:“Samo svetosavskom verom i svetosavskim životom Srbi pokazuju i dokazuju da su pravi Srbi. Samo tako oni ispunjuju amanet svetoga Save. U čemu je taj amanet? Evo u čemu: Gledajte na grešnika kao na bolesnika koga treba lečiti od greha kao od bolesti; nikada ne izjednačujte grešnika sa grehom i zločinca sa zločinom; nikada ne ubijajte grešnika zbog greha; trudite se da u svakom čoveku pronađete lik Božji, jer je to večna vrednost svakoga čoveka, jer to sačinjava božansko veličanstvo svakoga čoveka jer je to ono radi čega treba voleti i najvećeg grešnika; a svrh svega: voleti čoveka i u grehu njegovom; naročito upamtite; ni čovek, ni narod, ni čovečanstvo ne mogu se, niti će se ikada moći, urediti i usrećiti bez Hrista, pogotovu – protiv Hrista; svi takvi pokušaji završavaju, i uvek će završavati – međusobnim klanjem, samoproždiranjem, ljudožderstvom; ko vetar seje – požanje oluju; ko grehom živi i greh veliča – pretvara ovaj svet u bezizlazni pakao.“(5)
Tako otac Justin.
Odbranimo svoje udžbenike
Zatim je patrijarh jasno rekao – najveća opasnost po nas u Srbiji krije se u pokušaju da se greh normativizuje udžbenikom. Niko nas nije pitao hoćemo li takve udžbenike. Niko nam nije dopustio da se bavimo naučnom i moralnom procenom tih udžbenika. DŽender ideologiju, koja tvrdi da je biološki pol manje bitan od društvene konstrukcije koja se zove „rod“(džender), i koja je nenaučna, sada ubacuju u naše škole. Protiv toga se moramo boriti.
Jer, njihov cilj je, između ostalog, da decu iz učionica vode na operacioni sto, o čemu piše Robert Bridž u tekstu „Frankenštajnova deca“:“Prema navodima doktora Majkla Lejdloua (Michael Laidlaw) ova deca, koja su doživela nešto što medicinska struka označava kao „rodnu disforiju“ prevazišla bi ovo stanje ili spontano ili uz pomoć terapeuta. Međutim, prema Lejdlou koji se poziva na istraživanja, mnoge devojčice i dečaci koji pokazuje simptome imaju neuropsihijatrijska stanja ili autizam. „Društvene mreže i Jutjub, takve stvari, dugotrajno gledanje Jutjub videa onih koji su promenili pol izgleda da igra izvesnu ulogu… u smislu širenja zaraze“ popularizovanjem ove ideje među masama.
Pokret je zasnovan na modernoj liberalnoj ideji „rodnog identiteta“ koji se definiše kao „temeljni unutrašnji osećaj osobe o njenom sopstvenom rodu“ bez obzira na to šta biološke činjenice o njenom polu pokazuju.
Doktor Lejdlou je predstavio možda najbolji slučaj protiv ishitrenog odlučivanja roditelja i njihove dece da su [deci] potrebni blokatori puberteta, na primer, ili ekstremno visoke doze hormona, kada je diskutovao šta se čini kada je osobi dijagnostifikovan rak.
„Ukoliko dete ili neko koga poznajete ima rak, da li želite rezultate patološke analize, da li želite skeniranje kako bi se utvrdilo [stanje] pre nego što date mučnu hemoterapiju“, upitao je. Ipak dozvoljavamo deci i adolescentima da preduzmu nepovratne hemijske i hirurške procedure, bez bilo kakvog dokaza koji pokazuje prisustvo „suprotnog pola“ u pacijentu. Drugim rečima, medicinska zajednica se poigrava ne samo sa Majkom Prirodom [sic – prim. MM] već i sa životima dece, vršeći radikalne eksperimente sa nepovratnim ishodom za koje nije pokazano da obezbeđuju sreću i dobrobit onih koji su im podvrgnuti.
„Mi dajemo vrlo škodljive terapije na osnovu dijagnoze bez objektivnih pokazatelja“, rekao je doktor Lejdlou.
Lejdlou je prinuđen da ponavlja ono što je poznato milenijumima.
„Postoje samo dva pola“, kaže. „Pol je određen na rođenju, niko ga ne određuje. Doktori ne dodeljuju arbitrarno nekoj osobi da bude dečak i nekoj drugoj da bude devojčica. Svi znamo kako se to određuje.“
„Rekao bih ‘pitajte svoje babe koje ne čitaju naučne časopise, i one će vam tačno reći kako se razlikuju dečaci u odnosu na devojčice.““(6)
To oni hoće. Zato je borba za udžbenike osobođene džender ideologije naša nasušna borba danas.
To nisu vrednosti sa kojima hoćemo da živimo!
Patrijarh Porfirije bio je odlučan:“Zamislite tek do kog apsurda dovode ovi trendovi. Dok, sa jedne strane, imamo zakone koji daju apsolutno pravo majkama da odlučuju o tome da li će njihovo dete ugledati svetlost dana ili ne, da li će se roditi ili ne – a decenijama sam ispovedao naš srpski narod u manastiru Kovilju i znam kakav je bol svakoga koji je prošao kroz to, molio se zajedno sa onima koji su prošli kroz to i siguran da je Bog taj bol uračunao kao prilog na putu preobražaja i spasenja – a sa druge strane, u državama u kojima su ovi trendovi postali realnost i norma, postali normalni, imaju zakone koji istim tim roditeljima zabranjuju da ako imaju muško dete, da ga vide kao muško, oslovljavaju kao muško, da svome sinu kažu: Sokole moj; ili ako imaju devojčicu nisu u prilici, i ne smeju po zakonu da neguju svoju devojčicu da bude buduća devojka i buduća majka. I to sve do ne znam koje godine. I o tome da li je dečak, ako se rodio kao dečak, i da li je devojčica, ako se rodila kao devojčica, zaista to i želi da bude. Kada dođe do ne znam koje godine treba sami da odluče, po svome afinitetu, šta su, a pre toga, do četrnaeste godine, prošli su brainwashing, prošli su ispiranje uma kroz razne programe u školama koje su učili. To nisu vrednosti po kojima mi živimo! To nisu vrednosti sa kojima hoćemo da živimo!“(1)
Neka nas ostave na miru! Odbijamo da živimo u senci njihove „kulture smrti“.
Mi ne vodimo krstaški rat
Borba protiv NATO prajda u Beogradu ( a ko ne veruje da je NATO prajd, neka sluša šta priča američki ambasador u našem prestonom gradu, tražeći da se prajdiranje, uprkos policijskoj zabrani, zbude ) jeste borba protiv opscenosti kojoj nije mesto na ulicama – ni homoseksualnoj, ni heteroseksualnoj opscenosti, naravno. Jer opscen ne znači samo skaredan, nego, izvorno, zloslutan. Oni se ne okupljaju da šetaju u ime „ljudskih prava“, nego da se rugaju svemu svetom i čestitom u jednom narodu:“Mi smo protiv Europrajda kao takvog, jer je očigledno da im nije samo do šetnje i do provoda, jer im je cilj da preoblikuje naše društvo, naše vrednosti, naš način života, a da to sami nismo tražili.“(1)
Crkvu optužuju da vodi „krstaški rat“ protiv „prajdera“. Ali, to nije istina, reče patrijarh. Mi znamo šta su bili krstaški ratovi protiv nas, pravoslavnih. Evo podsećanja: „Carigrađani su klečali na ulicama kroz koje su projahivali krstaški vitezovi. Praveći ukrštenim kažiprstima simbol svoje vere pokušavali su da podsete zapadnjake da su hrišćani kao i oni. Ti ljudi nikada nisu videli pomamu zapadnjačke vojske kad se raspusti u gradu osvojenom posle opsade i još su naivno verovali da se ne događa ništa gore nego što je zamena jednog vladara drugim. U svega nekoliko užasnih sati to će prostodušno verovanje biti razvejano... ''Ništa im nije bilo sveto'', jauče Nikita Honijat, ''ni crkve, ni ikone Hristove i njegovih svetaca! Postupali su kao dušmani Krsta! Činili su zverstva i nad muškarcima i časnim ženama, devicama i mladim devojčicama!'' Manastiri su poharani i opljačkani, kaluđerice silovane, horde pijanih, grabljivih vojnika nasrnule su čak i na Svetu Sofiju, najplemenitiju od svih hrišćanskih svetinja. Na konjima su ujahivali u uzvišeno svetilište Božanske mudrosti i trgali odežde sa sveštenika u oltaru. Ne zadovoljivši se ni time što su oskvrnili to svetilište, čije je veličanstveno okruženje i uzvišeni mozaici s Hristom Pantokratorom i Bogorodicom trebalo da im ublaže srca, izlomili su u njemu oltare da bi se domogli mermera, srebra i zlata. Čitavo blago koje su činili skupoceni sveti sasudi sakupljani u Svetoj Sofiji devet stoleća razgrabili su vojnici koji o njima ništa nisu razumeli sem da se mogu pretopiti i pretvoriti u novac. Ramovi i optoci lomljeni su sa neprocenjivo vrednih ikona da bi se zlato pretopilo, a drago kamenje prodalo. Umeće draguljara i majstora emajliranja, dovedeno u Vizantiji do vrhunca savršenstva, nije neukim vojnicima značilo baš ništa. Emajlirani sasudi, ćivoti, okovi bogoslužbenih knjiga, putiri i diskosi - plitice kojima se oni pokrivaju, sve je to pljačkano samo radi plemenitih metala od kojih je bilo načinjeno./.../ Pošto su opljačkali i okaljali Svetu Sofiju, krstaši su svoj prezir prema pravoslavnom hrišćanstvu iskazali tako što su u patrijaršku stolicu posadili prostitutku. ''Onda su, da bolje pokažu prezir, igrali i pevali razvratne pesme, hućeli na ime Božje...''(7)
Ustaše su potomci latinskih križara Srednjeg veka. I neka nam niko ne priča o tome kako mi ratujemo protiv drugih. Jer je to laž, prljava propagandna laž.
Patrijarh Porfirije je jasno pitao:“Da li mi vodimo krstaške ratove ako sedimo u svojoj kući? Nismo mi otišli u drugu državu, u drugi narod da mu čak ni milom, a kamoli silom, namećemo svoj način života i svoje vrednosti. Nismo ni verom ni bilo kojom drugom idejom, a bezbroj puta smo u istoriji bili podvrgnuti raznim pokušajima da se odreknemo sebe, da ne budemo ono što jesmo, da postanemo nešto drugo. Hvala Bogu, evo nas sa glavom na ramenima živi i zdravi i dalje ono što smo bili. Pa ko vodi krstaški rat? Drugi su došli u našu kuću i nama propagirajući svoje ideje potkradaju nas i nameću ih. Oni hoće da nam kažu kakvi treba da budemo. Mi smo objekti u ovoj priči i mi smo oni koji su izloženi nasilju. Siluju nam pamet! Siluju nam dušu! Hteli bi, ali neće moći!“(1)
Na kraju, bila je molitva da nas Bog sve urazumi i privede poznanju istine, i da se molimo i za našu posrnulu braću, da bi nas Sveta Trojica privela Sebi i proputila do svetlih putokaza vere.
A sve ovo bila je i borba za ljudska prava - pravoslavna, hrišćanska borba.
LJudska prava po učenju Crkve
Učenje o ljudskim pravima neodvojivo je od Otkrovenja datog Crkvi. U „Osnovama učenja Ruske Pravoslavne Crkve o slobodi, dostojanstvu i pravima ličnosti“ s tim u vezi stoji:“U skladu s pravoslavnom tradicijom, očuvanje Bogom datog dostojanstva i uzrastanja u njemu uslovljeno je životom u skladu sa moralnim normama, jer ove norme izražavaju prvostvorenu, a znači i istinsku prirodu čoveka koja nije pomračena grehom. Zbog toga, između ljudskog dostojanstva i moralnosti postoji direktna veza. Još više od toga, priznanje dostojanstva ličnosti označava potvrdu njene moralne odgovornosti. /…/Priznajući vrednost slobode izbora, Crkva tvrdi da ona neizbežno iščezava kada se izbor čini u korist zla. Zlo i sloboda su nespojivi. /…/Slabost institucije ljudskih prava je u tome što ona, štiteći slobodu izbora (αὐτεξουσίον), sve manje i manje uzima u obzir moralnu dimenziju života i slobodu od greha (ἐλευθερία). Društveno uređenje treba da se orijentiše na obe slobode, harmonizujući njihovo ostvarenje u javnoj sferi. Ne može se štititi jedna sloboda, a da se previđa druga. Slobodno stajanje u dobru i istini nemoguće je bez slobode izbora. Isto tako, i slobodni izbor gubi svoju vrednost i smisao, ukoliko se okreće zlu./…/ LJudska prava ne mogu da budu iznad vrednosti duhovnog sveta. /…/Razvoj i primenu koncepcije ljudskih prava potrebno je usaglasiti sa moralnim normama, s moralnim zakonom koga je Bog položio u ljudsku prirodu, a koji se prepoznaje u glasu savesti. /…/LJudska prava ne treba da protivreče ljubavi prema Otadžbini i bližnjima./…/Realizacija ljudskih prava ne treba da vodi degradaciji životne sredine i iscrpljivanju prirodnih resursa. /…/S tačke gledišta Pravoslavne crkve, političko-pravna institucija ljudskih prava može biti u službi pozitivnim ciljevima zaštite ljudskog dostojanstva i može doprinositi duhovno-moralnom razvoju ličnosti. Zbog toga ostvarenje ljudskih prava ne treba da se nalazi u protivrečnosti s bogoustanovljenim moralnim normama i na njemu zasnovanom tradicionalnom moralu. Pojedinačna prava čoveka ne mogu se suprotstavljati vrednostima i interesima Otadžbine, društva i porodice. Ostvarenje ljudskih prava ne treba da bude opravdanje za napad na religijske svetinje, kulturne vrednosti i osobenosti naroda. LJudska prava ne mogu biti povod za nanošenje nepopravljive štete prirodnim dobrima/…/ Jedinstvo i uzajamna povezanost građanskih i političkih, ekonomskih i socijalnih, individualnih i kolektivnih prava čoveka može da doprinese harmoničnom uređenju društvenog života, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Društvena vrednost i uspeh celokupnog sistema ljudskih prava zavisi od toga koliko on stvara uslove za uzrastanje ličnosti u Bogom datom dostojanstvu i koliko je u skladu sa odgovornošću čoveka za sopstvene postupke pred Bogom i bližnjima“.(8)
Sloboda i odgovornost su u hrišćanstvu dvojedna stvarnost.
Ovoga se ne možemo odreći
Ovoga se zaista ne možemo odreći. Ni očevi, ni sinovi. To je temelj našeg postojanja, sa korenom u prošlosti i krunom u večnosti. Litija na Usekovanje Svetog Jovana 2022, kojoj su prethodile još dve svenarodne litije u Beogradu, jasno je svedočenje da Srbi nisu mrtvi. Jer njihov Bog je Bog Živi i Životvorni, koji je umro i vaskrsao i ostavio nam Sebe u punoti Svete Crkve.
Zato: ne odreci se, oče! Ne odreci se, sine! Neka se niko ne odrekne Hrista i ne postidi Hrista, jer su nas NJime uputili ka večnosti Sveti Sava i Sveti knez Lazar.
Jer, ko se postidi Hrista u ovom rodu preljubotvornom i grešnom, i Sin čovečiji će se postideti NJega kad dođe u slavi Oca Svojega sa svim anđelima Svojim. ( Mk. 8,34-9,1)
UPUTNICE ( 14.9.2022. godine ):
spc.rs/tv-hram-uzivo-svenarodni-moleban-za-svetinju-braka-i-porodice-slogu-i-mir-u-nasem-narodu/
(http://sabornik.rs/index.php/autorski-pogledi/2433-protivsodomskeposasti)
ifamnews.com/sr/obnova-bracne-ljubavi-kljuc-svake-obno
duhovnabastina.blogspot.com/2012/05/blog-post_26.html
borbazaistinu.rs/krstaski-zlocini-u-carigradu/
Izvor: Pravda
