Priredio: Vladimir Dimitrijević  

Sveštenik Artemije Vladimirov: Mama

Upravo ta reč – mama – prva izlazi iz bebinih usta. I to je sasvim prirodno jer majka i dete čine jedinstven organizam. Iz majčinih grudi, ne iz njenih ruku, hranimo se prvih meseci našeg života i u potpunosti zavisimo nje. Ma koliko odrasli, jaki, pametni i lepi postali i ma koliko daleko nas život odveo od roditeljskog ognjišta, mama će za nas uvek ostati mama, a mi – njena deca sa slabostima i manama koje niko ne zna bolje od nje. I niko, naravno, neće umeti tako da saoseća s nama i da nas ujedno s blagošću grdi kao što to radi majka. Kada nas ukori zbog nečega, ona ne želi da nas uvredi, već da nas popravi. Eto zašto se čak i majčinih šamara sećamo sa zahvalnošću, jer i onda kad se ljuti na nas – to je uvek s ljubavlju. Čime možemo da otplatimo, da uzvratimo mami za upaljenu sveću njene ljubavi koja plamti tokom svih godina njenog života? Ta ljubav je nas branila i čuvala kad smo bili nezaštićeni i bespomoćni; ta ljubav je nas podizala kad smo padali sablažnjeni zlim mislima; ta ljubav je nama ulivala nadu i učvršćivala nas kad nas je život doneo u škripac i kad nam se činilo da nema izlaza iz zamršenih okolnosti. Čime da uzvratimo majci za besane noći provedene pored našeg krevetića kada se borila sa svakojakim bolestima i mukama koje tako često prate dečji uzrast? Ko od nas može dostojno da oceni mukotrpan, a ujedno i neprimetan majčin posao u kući, u domaćinstvu, rad koji se nastavlja iz godine u godinu? I sve to radi naše koristi i sreće – samo da deca budu sita, čista i uredna, samo da njihovo detinjstvo bude najsrećnije doba života. A mnoge majke su bile primorane da rade tokom skoro cele nedelje – ustajale su mnogo ranije od nas i kasnije odlazile na spavanje a pri tom su sve stizale: i da postave doručak, i da operu, i da nam spreme čistu odeću kako niko ne bi sina ili ćerku nazvao aljkavko ili prljavko. Kako, ponavljam, možemo uzvratiti tom beskrajno dragom i bliskom biću koje nam je mogao darovati samo Bog i koje mi zovemo mama?

Protojerej Artemije Vladimirov: Poštuj oca svoga i majku svoju

Na prvom mestu je – molitva za roditelje. Kako da sebe proverimo da li volimo čoveka ili ga ne volimo? Da li se probijamo stazom obmane i sablazni ili svečano koračamo putem nesebične ljubavi? Ako voliš – onda se sećaš. Za onoga koji istinski i iskreno voli, svojstveno je da uvek razmišlja o čoveku i čuva ga u svom srcu. A ako misli i razmišljanja o bližnjem ispune tvoje srce, ti ne možeš a da se ne moliš za njega. Eto zašto je iskrena i usrdna molitva temelj podviga poštovanja roditelja. Moleći se za njih, mi Svemogućeg Boga preklinjemo da im oprosti grehe, da im u zdravlju umnoži godine, vapimo da Bog pomogne ocu i majci u njihovim nedaćama i bolestima i da im bude potpora u svakom dobrom delu. Molitva dece za roditelje pobeđuje i čak potpuno razrešava tobožnji „problem očeva i dece“…A i kakvi problemi mogu biti tamr gde ima mesta samo za uzajamnu naklonost, nežnost, radost komunikacije čija se punoća može uporediti samo sa supružanskom ljubavi?

Mala reč je kadra da čini velika dela. Zla reč može da nanese nepopravljivu štetu, da rani, i čak da ubije, ali prava dobra reč može i mora da leči, umiruje, teši i greje dušu. Reč ljubavi sa sobom nosi svetlost i život… Stoga, naši mladi prijatelji, ne budite škrti na rečima dobrodošlice i praštanja, na rečima koje izazivaju najiskrenija osećanja prema ocu ili majci!

Pratite Jutjub kanal portala Pravda na kome emisije vodi Igor Marinković https://t.co/zpsfQELH7c

— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2023

Nećemo da krijemo, neki savremeni mladi ljudi sasvim su izgubili sposobnost da izražavaju osećanja na ljudski način. Štedeći na rečima oni štede i na osećanjima i ne troše energiju ljubavi; lišavaju se samog dara ljubavi i postaju ljudi… u futroli egoizma i bezdušnosti.

Grehovan oklop gordosti možemo rastopiti i svoje otvrdlo srce možemo omekšati, ako, kao što se sećamo, ponovo uvedemo u sopstvenu svest davno zaboravljene reči iz jezika ljubavi prema Bogu i ljudima. Tada će umesto našeg isprekidanog mumlanja, grubog jezika uzvika, doći reč koja miluje i preporađa dušu.

Priča o starom ocu

Kada su ga stigle godine i zdravlje popustilo, starac je odlučio da se preseli kod sina, snaje i svog dragog četvorogodišnjeg unuka. Vid mu je oslabio, ruke su se tresle a hod postao nesiguran.

Sinovljeva porodica je uvek zajedno ručala, ali drhtave dedine ruke i slab vid ometali su taj događaj. Grašak iz kašike često je završavao na podu, a mleko iz čaše brzo je pravilo fleke na stolnjaku.

Cela situacija je nervirala snaju ali i sina.

– Pod hitno moramo nešto preduzeti – reče sin – Dosta mi je više prosute hrane, flekavih stolnjaka i njegovog mljackanja.
Zajedno su odlučili da u uglu sobe postave stočić za kojim će starac da obeduje sam.

Desilo mu se da je dva puta ispustio tanjir koji se razbio i posle toga hranu su mu sipali u drvenu činiju. Zbog svega toga, starac je bio tužan, a oči su mu bile pune suza. Sin i snaja su mu se obraćali samo kad bi opet nešto ispustio ili prosuo.

Četvorogodišnji unuk je sve to posmatrao i ćutao. Jedne večeri otac ga je zatekao kako se na podu igra sa drvenim kockicama.

– Šta to radiš, sine?

– Pravim drvene činije za tebe i mamu, iz kojih ćete vi jesti kad ja porastem – poverljivo odgovori mališa.

Ove reči zaprepastiše roditelje. Nemo su se gledali, a suze su im navirale na oči. I bez i jedne izgovorene reči oni su znali šta im je činiti.

Te večeri sin je prišao starcu, nežno ga uhvatio ispod ruke i doveo do stola za kojim su svi zajedno večerali. Sve ostale dane on je jeo sa svojom porodicom. Iz nekog razloga ni sin ni snaja nisu više brinuli što je pala viljuška ili što se prosulo mleko.

Ko će koga ljubiti u ruku  

Po našem starom narodnom običaju ljubila se je ruka majci, ocu, svešteniku, učitelju pa i skoro svim starijim ljudima.

Takav je običaj vladao i u vreme kada je budući skopski mitropolit, čuveni Josif Cvijović, rodom Užičanin, postao sveštenik.

Kada se je, po rukopoloženju, sreo sa svojim ocem, ovaj ga, pred drugima, upita glasno:

– A ko će koga sada ljubiti u ruku?

Josif kao da je bio pripreman na to odmah mu odgovori:

– Ja ću tebi kao ocu uvek ljubiti ruku za života, a ti ćeš meni kao svešteniku!

Tako je i bilo.

Izvor: Pravda