Najnovije

ZORAN ČVOROVIĆ I VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Nastanak i razvoj parizerske komune

Izdvojeno Stav Vladimir Dimitrijević

Čvorović i Dimitrijević (Ilustracija: Pravda)

Pišu: Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević

Vučiću parizeru!

                            Sa društvenih mreža

Klovnokratija kao manipulacija stvarima

Slučajevi iz megamarketa u jednom od naših gradova.
    

Postariji čovek dolazi i hoće da vrati pakovanje kisele vode „pet plus jedan“. Ima flaše, ima račun, traži pare. Prodavačica ga pita:“U redu, ali gde je šesta flaša?“ On kaže:“Ja popio, piše gratis“.
Baba na kasi kaže:“Dajte mi lek!“ 
„Kakav lek, bako? Ovo nije apoteka!“
  „Pa šta piše ovde? Jogurt plus probiotik!“
Ulazi starica u radnju i pita:“Imate li Vučićev jogurt?“
    

Posle prvog pokazivanja parizera na televiziji, mnogi penzioneri ga u  megamarketima traže po boji, jer ne znaju ko je proizvođač onog najjeftinijeg, onog što je „po boljoj ceni“. I, na osnovu boje, kupuju parizer jedne slovenačke firme, koji je najskuplji.

Današnja Srbija se uglavnom života odrekla. U njoj se deca ne rađaju ni za osnovni biološki opstanak, a kamoli za preporod. Aleksandar Vučić i njegovi seizi vladaju Srbijom starih i moribunda, koji drhte jer im on kaže da će sutra svi izginuti od atomske bombe, a odmah posle:“Ja ću vam podići penzije“. I oni jednog dana umiru, a drugog dana oživljavaju. Sve do terminalnog trenutka. Za to vreme, mladi odlaze i ne vraćaju se, i Srbija se prazni. Neko ide pod zemlju, neko van zemlje. 

Starce i starice, krhkog zdravlja i fizičke snage,  zastrašene dobom u kome žive, Kosovski zavet ne može ni da privlači kao životni orijentir. Nije to za osudu, jer svi starimo i gubimo vlast nad sobom. Te nesrećne ljude, kojima Vučić stalno manipuliše, treba žaliti i treba im, koliko se može, pomoći. Ali tako se, manipulisanjem starima i njihovim nemoćima, ne sme i ne može vladati državom Lazarevih potomaka koji su kroz smrt za krst časni i slobodu zlatnu prolazili ka vaskrsenju. Srbija nije zaslužila da Vučićev parizer bude njena poslednja reč. 

Kako smo došli doparizerske komune? 

Parizerska komuna, duhovno i državno stanje našeg naroda u kome sve okončava kao jeftini parizer, koji čak nije ni hrana, nego imitacija hrane, je, na neki način, poslednji stadijum u razvoju našeg utopizma, od Svetozara Markovića do danas. Tako je Marković verovao da je moguće očuvati patrijarhalnu zadrugu i odmah, bez kapitalizma, skočiti u socijalizam kakav su zagovarali Černiševski i drugi ruski socijalisti – nihilisti. Usput, treba se obračunati sa verom i tradicijom, i svi će, balkanski složno, zapevati pesmu slobode, jednakosti i bratstva.(1)

„Naši“ komunisti, verni  izmećari Josipa Broza, koji je bio povlašćenik pojedinih američkih stratega borbe protiv Sovjeta(2), nastavili su u tom pravcu, pa su, NATO parama, jer su bili pukotina u Istočnom bloku, doveli narod u stanje da zapeva:“Ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim“. To ležanje i te plate krvavo su nam se obile o glavu u doba raspada SFRJ, a i danas nam se obijaju. Ali u sećanju senilnih titoista još uvek postoje – čak je i jeftini parizer podsećanje na Brozovo „zlatno doba“. 

Snovi o Zemlji Dembeliji uveli su nas u stanje sloma, duhovnog i moralnog. Posle kvazinacionalnog kvazikomunizma Miloševićevog režima i globokratske okupacije Srbije uz pomoć DOSmanlija, sa kratkim prekidom u doba Vojislava Koštunice, režim Borisa Tadića, galvanizovan parolom „Evropa nema alternativu“, smenjen je anglosaksonskim dovođenjem na vlast Vrhovnog Klovna, Aleksandra Vučića, navodnog „upristojenog radikala“, koji je ispunio sve dosadašnje zahteve Zapada. Učinio je to pre svega izdajom Kosova i Metohije i razgradnjom svake ustavnosti u Srbiji, ali koji se dve vreme busao u patriotske grudi, pa čak, avaj i avaj, dobio orden Svetog Save od vrha SPC za tobožnju odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije. NJegova klovnokratska diktatura razorila je svaki trag demokratije u Srbiji i Narodnu skupštinu učinila karikaturom.(3)

Demagoška klovnijada

Demagogija je Aleksandru Vučiću imanentna kao način vladanja. Politički se rodio pod upravljanjem čoveka koji je s ponosom isticao da mu je rukovodno načelo makijavelistički amoralni princip da cilj opravdava sredstvo, što je konkretnim radnjama toliko puta potvrdio. 

Svoju političku emancipaciju Vučić je ostvario u SNS, stranci koja četiri godine od osnivanja nije imala svoj program, što više od svega govori o motivu političkog okupljanja neoradikalskih prebega. Pri tom, Vučić se u SRS naučio idejnoj nekonzistentnosti kao nužnom izrazu dominacije makijavelističkog kreda. Jer su početkom devedesetih godina „žestoki” protivnici zapadne pseudoimperije bili istovremeno najglasniji zagovornici liberalne ekonomije, tvrdeći, između ostalog, da je država po prirodi loš vlasnik. U javnim istupima bilo je očigledno da su vođi srpskih neoradikala i njegovim đacima, a najbolji po svedočenju vođe bio je Vučić, mnogo bliži zapadni socijal-darvinizam, kao i određenje nacije prema krvno-teritorijalnom kriterijumu, nego hrišćanski, svetosavski pogled na naciju kao zavetno-žrtvenu zajednicu. Jednom rečju, Vučić je politički rođen i stasao u sredini koja je lični politički uspeh stavila ispred vrline, koja je svoj nacionalizam i antiglobalizam sinkretički oblikovala tako da ima narodu prijemčivu domaću epsku, (u smelosti, ali ne i u vrlini) dinarsku violentnu formu i zapadnu, anahronu napoleonovsko-macinijevsku (revolucionarni, ateistički nacionalizam 19. veka), slobodno-zidarsku ideološku sadržinu.

Politički model koji je klovna doveo na vlast

Pošto problem srpske politike nisu pojedinci, niti stranke, pa ni Vučić i naprednjaci, kao što se ni rešenja problema ne kriju u pojedincima i strankama, demagogiju nisu porodili pojedinci, već dominantni model politike, prema kome je selektovana kadrovska struktura. 

Politički model koji obeležavaju demagogija i iz nje prosteklo partijaštvo, opšte bezakonje, kriza pravne i moralne svesti, odsustvo načelnosti, bezidejnost i politička nedoslednost, korumpiranost, voluntarizam, preziranje struke, dominacija ličnih i grupnih interesa nad interesima zajednice, idealni je ambijent da se ambiciozni, a beskrupulozni polusvet domogne unosnih upravljačkih funkcija u državi i uđe nenadano u krug političke „elite”. Ovakav društveni ambijent, koji je dodatno tranziciono „začinjen” histeričnom globalističkom i euro-progresističkom pomodnošću i hiperprodukcijom lažnih fakulteta, profesora i diploma, pomaže uzdizanju tipova ljudi koje je Ivan Iljin označio kao poluintelektualca, „koji nema dovršeno obrazovanje, ali se naslušao i načitao dovoljno da bi imponovao drugima «prirodnom obrazovanošću». U suštini, on ne zna i nema ništa, ali ni izdaleka ne poima gde se završava njegovo znanje i umenje. On nema svoje ideje, ali zastrašuje sebe i druge tuđim, etiketa formulama: a kada pokuša iskazati nešto samostalno, odjednom otkriva svoje uboštvo. Složenost i prefinjenost sveta, popuno su mu nedostupne: za njega je sve prosto, sve je dostupno, sve se rešava odjednom i samouvereno. Osnovni njegov organ je – emotivna reakcija, praćena površnim rasuđivanjem. On ne poznaje duh; nad religijom se izruguje; čast je za njega «relativni pojam». Zato veruje u tehniku, snagu laži i intrige, u dozvoljenost poroka”. Eto iljinovskog odgovora zašto je u glavama Vrhovnog Klovna i njegovih klovnića sve do krajnosti prosto i zašto se sva rešenja svode na pridruživanje EU, usvajanje zapadnih zakona i vrednosti i kvaziprotestantizaciju nacionalnog karaktera. I zašto se „politički” tako dobro razumeju svetina gladnih očiju i manipulatori njihovih života,  demagozi-poluintelektualci.

Deneli mrtvac Groz (izraz vladike Danila) i Aleksandar, političar koji je parizer

Gore navedena spoljna obeležja povezuju demagogiju srpskog višestranačja sa demagogijom iz epohe Brozovog političkog monizma. Otuda su savremeni demagoški trovači i rastakaoci srpskog političkog, a time i državotvornog života i nacionalne svesti, bilo u ulozi lažnih patriota ili otvorenih petooktobarskih prevratnika i izdajnika, dosledni naslednici Brozove okupacije Srpstva. Jer se Brozova posleratna okupacija sprovodila demagoškim gojenjem iracionalnih i vulgarnih narodnih htenja u ime kojih su Srbi sopstvenim rukama, a za tuđ račun, iz svoje zajednice isterivali vrlinu. Okupacija Srpstva sprovedena demagoškim gojenjem niskosti i obećanjima zemljaskog raja kod svetine, drugo je ime za Broza, DOSmanlije, Vučića i EU. 

Zašto je formiran SNS?  

Kako bi se sakrila činjenica da je SNS formiran samo zbog toga da bi se u procesu pridruživanja EU građanima Srbije uspešno oduzelo pravo na unutrašnju i spoljnu alternativu (=slobodu), u prvim godinama su Vučić i partija delovali pod parolom „I Evropa i Kosovo”, kao i onom o „Četiri stuba srpske spoljne politike”. Pod anestetičkim dejstvom ovih parola obezbeđivala se bezbolna ideološka konverzija izmanipulisanih patriotskih birača skromnog političkog znanja, folklorne nacionalne svesti i sklerotičnog istorijskog sećanja. Samo zbog toga što u svom biračkom telu nije imao potrebu za ovakvom vrstom političke mimikrije, Tadić je svoju politiku otvoreno vodio pod geslom „Evropa nema alternativu”.

Vučić je došao do tačke kada više ne mora da poseže za nacionalnom travestijom i da tako umiruje savest svojih birača. Modelom javne politike i svakodnevnog života koji su Vučić i SNS tokom prethodnih godina nametali, uz obilatu informativno-obaveštajnu i finansijsku pomoć sa strane, udareno je na poslednje preživele ostatke javnog morala i nacionalne svesti i samopoštovanja kod dobrog dela Srba. Posle višegodišnjeg prepariranja, čini se da je srpsko javno mnjenje na žalost većinski spremno da u poslednjem činu travestije primi golog cara koji će ga pod devizom „Evropa nema alternativu” povesti u budućnost lišenu slobode izbora.

Mistika našeg izbora

To što je gubljenje slobode izbora povezano sa odricanjem od Kosova i Metohije itekako ima duboko mistički smisao. Kosovskim Zavetom su nas naši sveti preci, predvođeni Sv. Knezom, „zanavek opomenuli da se, izmereni merom Hristovom i oslobođeni slobodom NJegovom, nikada ne svodimo na ‘ovaj svet’”, jer kao hrišćanski narod „živimo u svetu, ali nismo od sveta”. Ako smo kosovskom žrtvom potvrdili vernost „slobodi kojom nas Hristos oslobodi”, izdajom Kosova i Metohije bi pali „u jaram ropstva” (Gal. 5, 1). Zahtev antihrišćanskih vašingtonsko - briselskih struktura da se odreknemo Kosova i Metohije ima okultno-lustraciono značenje, jer se od Srba ne traži da se odreknu bilo kakve teritorije, već, pesnikovom rečju, „žrtvenog polja” na kome su golgotski posvedočili da su narod Časnog Krsta i Slobode Zlatne.

Izdajnik kao hirurg

Kako bi se za svaki slučaj prikrila očigledna istina, po kojoj je onaj koji oduzima slobodu izbora (alternativu) jednak porobljivaču, amputacija Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Srbije se poistovećuje sa nužnom intervencijom odsecanja gangrenoznog tkiva. Kao što pacijent oboleo od gangrene nema alternativu za operaciju, ma kako ona rizična bila, tako ni Srbija ne može da sačuva glavu ako ne amputira kosovsku natalitetnu bombu i razreši kosovski „zamrznuti konflikt”. Političar može da izbegne krivičnu odgovornost za teško krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine, ili drugačije rečeno za veleizdaju, jedino ako ubedi javnost da on zapravo radi posao hirurga, koji amputira po prethodno pribavljenom pristanku povređenog u formi referenduma.

Da bi se razvejala sumnja u to da se amputacija Kosova ne predlaže zbog osiguranja Srbijine budućnosti, već zbog kupovine spoljnih garantija lične i imovinske sigurnosti klana na vlasti, Vučić se predstavlja kao otac koji brine „ne samo za budućnost Danila, Milice i Vukana, već i vaše dece”. Pri tom nas podučava da je „važnije ljubiti zemlju svoje dece, nego zemlju svojih predaka”, ali se svaka rasprava o budućnosti naše dece smešta u propagandno dogmatizovani antinomijski okvir: članstvo u EU-raju ili „zaglavljeni u mulju prošlosti”. Semantika svih Vučićevih govora pokazuje da su oni deo jednog brižljivo sastavljenog plana obaveštajno-psihološke obrade kolektivne svesti srpskog naroda, prema kome se istorijska prošlost i nasleđeni nacionalni karakter stigmatizuju kao anahronizmi, koji se moraju odbaciti u ime „naprednjaštva” i modernizacije.

Pouke iz drevne Atine

Lekcije Atinjana, kao rodonačelnika demokratije, uče nas da su krivična dela zavođenja tiranije i izdaje,  kao u slučaju Alkibijada, „koga narod čas voli, čas mrzi ga, i ne može da bude bez njega”, često bila spojena u istoj ličnosti. S druge strane, pojava demagoga-tirana bila je redovno povezana sa padom vrline (arete), jer je demos urušenog etosa bio spreman da svoju slobodu izruči pojedincu sa cezarističkim namerama. A demagozi su svoje odluke uvek donosili podilazeći najnižim htenjima svetine i pozivajući se na volju te iste svetine. Najvećim protivnicima svoje vladavine demagozi su smatrali intelektualce (xynetotieroi), „koji sve iznova dovode u pitanje: zakone, opšte prilike, zaključke i najbolje predloge narodnih vođa, koje uživaju poverenje mnoštva”. Demagozi su smatrali da su za njih „mnogo korisniji oni drugi, koji se ne uzdaju u svoju mudrost niti dovode u pitanje važeće zakone, od kojih nisu pametniji, pa manje osporavaju besede veštih govornika”. Da bi sačuvali vrlinu, a posredstvom nje demokratiju od tiranije i državu od izdaje, Atinjani su inkriminisali hibris. „Ništa za Atinjane nije nepodnošljivije od hibrisa”, govorio je Demosten. Hibris je bilo arogantno, raskalašno i oholo ponašanje ljudi koji su imali političku moć ili bogatstvo i koji su takvim svojim ponašanjem omalovažavali druge ljude. Pošto se hibrisnim ponašanjem rušio moralni temelj polisa, zaštitu od hibrisa su uživali ne samo slobodni građani, već i robovi.

Vlast lakrdijaša kao kolektivni hibris

Vučićeva vladavina nije ništa drugo do jedan kolektivni hibris, kojim obesni demagog i njegova bratija pokazuju narodu da mogu da urade ono što niko drugi ne može, niti je mogao pre njih, da prisvoje ono što im ne pripada, da čine ono što je protivno i zakonu i nacionalnom karakteru – etosu. Kada neko prisvaja više nego što mu pripada, onda on prema Aristotelom sudu čini nepravdu, koja je uvek motivisana pohlepom (pleonektes). Krajnji cilj takve obesne (hibrisne) vladavine je mirenje demosa sa obespravljenošću, unutrašnjom i spoljnom, te prihvatanje nepravde, nejednakosti i bezakonja kao normalnih i uobičajenih stvari. U ovom narodu je rat protiv vrline odavno započet, ali ga niko nije vodio tako bezobzirno i uspešno kao Vučić, daleko prevazilazeći u antietici oba svoja učitelja, Vojislava Šešelja i Zorana Đinđića. U završnom činu drame urušavanja vrline oholi demagog će se obratiti očajnicima, koji su nepravdu prihvatili za normu, da svojim glasom ozakone njegovu izdaju. Da li glas očajnika, koji su ćutke prihvatili otimanje njiva, fabrika, rudnika, sveopštu korupciju, lažne diplome, lažne biznismene, lažne umetnike, odlazak dece u tuđinu – može da bude „glas Boga”, kojim se u ime predaka i potomaka odlučuje o „osnovnoj zemlji” Srbinovoj? 

Izvor: Pravda

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

Razjasnice

1. Evo kako Jovan Skerlić izlaže  program Svetozara Markovića: „Uništenje vere u Boga i besmrtnost duše; potpuno usvajanje materijalizma i ateizma (antireligioznost); socijalno-ekonomsko oslobođenje naroda; uništenje privatne svojine; političko i socijalno oslobođenje žene; uništenje braka; vaspitanje dece društvom; prenošenje zemlje u ruke zemljoradničkih udruženja, a kapitala i oruđa rada u ruke radničkih udruženja, uništenje svake državne organizacije, a mesto nje slobodni savez slobodnih opština“ (J. Skerlić, Svetozar Marković, Beograd, 1966, str. 42). Slobodan Jovanović je, u svojoj studiji o Svetozaru, davao osnovu za sliku o „čupavim učiteljima“ – primitivcima koji slede svog „duhovnog oca“. Po Jovanoviću, Marković je „više čitao no razmišljao (…) Očevidno, on je bio žrtva utopijskog socijalizma. (…) O svima pitanjima, i koja je znao, i koja nije, imao je u svako doba gotovo mišljenje. (…) Po tom početku vidi se jasno njegova priroda: to nije bio socijalni mislilac, nego socijalni agitator. (…) Ali da fanatici kao on ne mogu a da ne prave svoju sektu, to mi izgleda savršeno dokazano. (…) On nije umeo ništa da vidi, nije osećao stvarnost, mogao se jako zagrejati za gotove knjiške formule, ali prema faktima je bio neupečatljiv. (…) Svetozar Marković, mali srpski đak, preushićen i po malo izravnotežen stranim knjigama, postaje na taj način jedan simvol.“ (S. Jovanović, Svetozar Marković, Beograd, 1920, str. 2, 22,183, 190, 192, 201, 216). „Antistorijski utopizam“ dovodi do pojave marksizma na ruskom tlu, a marksizam znači apsolutni diletantizam u svakoj oblasti: od filosofije do politike. Svetozar Marković, čovek bez kritičke autorefleksije, spreman da podražava strane uzore, bio je predodređen za marksistička preuprošćavanja u nas. Lično etičan, ganut humanističko-ateističkim sentimentalizmom Černiševskog, on je u svojim spisima prikrivao jetkost nihilizma kojim se prožeo od mladosti. Vrativši se iz Rusije sa malom torbom punom otapadaka s trpeze materijalizma, Marković je u nas postao, etički gledano, naturalista i eudemonista, gnoseološki-pozitivista, u sociologiji i estetici – krajnji utilitarista, scijentista koji ljubav shvata kao funkciju telesnosti, borac protiv teorije o slobodi volje, protiv genijalnosti, metafizike, protiv monarhije, nacije, Crkve; u književnoj kritici nihilista i razoritelj, unekoliko Skerlićev preteča. Posle rata, u ogledu „Prokletstvo talenta“, u svojoj knjizi Sudbine i ljudi, Milan Kašanin će Jovana Skerlića, Markovićevog nastavljača, prikazati kao čoveka „brđanskog porekla“ s kompleksom superiornosti, koji je verovao da ništa nije teško i da se sve može postići naporom volje. Bistar, ali površan, on je, po Kašaninu, bio i nasrtljiv i osion. Nije voleo da uči, nego da čita, piše i besedi; divio se borcima i propagatorima, a ne pesnicima i misliocima. Kao takav, morao se ogrešiti o veličine poput Laze Kostića ili Disa, kao što je iz istorije srpske književnosti morao da izbriše Domentijana i Teodosija, koji se nisu uklapali u njegov plitki racionalizam. U zemlji u kojoj pola naroda jedva da je znalo da se prekrsti on se borio protiv „klerikalizma“, kao da je živeo u katoličkoj Italiji, zaboravljajući zasluge Srpske crkve za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. Profesor univerziteta, istoričar srpske književnosti, urednik časopisa, književni kritičar, novinar i narodni poslanik – Skerlić je, po Kašaninu, bio sve to, zbog čega nije mogao da se bavi temeljnim naučnim radom, ni dublje da misli. (Videti: M. Kašanin, Sudbine i ljudi, Beograd, 2004, str. 197-225 ). 

2. Dragan Bisenić, koji je napisao knjigu o boravku DŽordža Kenana, antisovjetskog stratega, na mestu ambasadora SAD u Jugoslaviji 1961-1963, ističe:“Kenan je bio prvi koji je uvideo značaj raskola Tito – Staljin, dao mu prvo opreznu ocenu, a potom sagledao sve potencijale tog poteza. To će u neku ruku postati realno, stvarno i postojeće rešenje Kenanovih frustracija povodom svih mogućnosti konfrontacija Zapada i Istoka koje su izvirale iz doktrine koju je on osmislio. Jugoslavija se ukazala kao izlaz i nemirnih i neprospavanih noći, kao dokaz da svari nisu nepopravive i da obrazac koegzistencije i popuštanja već postoji. To je bila „wedge strategy“ (strategija klina) koju su sledile Sjedinjene Države s Jugoslavijom u centru Evrope. Kenan je bio taj koji je dozvolio Titu da i dalje ostane komunista, a da dobija američku pomoć. Kada se postavilo pitanje da li je potrebno od Tita tražiti političke ustupke Kenan obrazlaže da bi zahtevanje političkih ustupaka moglo samo da pogorša stanje jugoslovenske ekonomije, te, da bi, ako Tito i pristane na ustupke, na unutrašnjem, jugoslovenskom planu to nepovoljno uticalo na njegovu poziciju. Kenan ide tako daleko da tvrdi kako bi bilo u najboljem interesu Sjedinjenih Država da dopusti Titu da ostane „ortodoksni“ komunista kako bi se predupredila sovjetska propaganda. On uočava da „ukoliko je ono što želimo kao krajnji cilj, oslobođenje“ Istočne Evrope, onda bi „ukazivanje da Titov put znači očuvanje nacionalne samostalnosti i povećanje blagostanja, svakako pomoglo“ u ostvarenju zamišljenog. Kenan je ubeđen kako bi dopuštanje Jugoslaviji da na unutrašnjem planu ostane komunistička zemlja pokazalo drugim istočnoevropskim zemljama kako Sjedinjene Države teže prvenstveno njihovoj samostalnosti od Sovjetskog Saveza, a ne promenu njihove unutrašnje ideologije. Stejt department smatra da nema boljeg načina da se drugim istočnoevropskim zemljama proda titoizam. Ali pojedinci u Stejt departmentu i dalje veruju da je neophodno zahtevati političke reforme u Jugoslaviji kako bi bilo osigurano da Sjedinjene Države ostvare svoj veći cilj – obuzdavanje komunizma.“ www.danas.rs/vesti/drustvo/covek-koji-je-dozvolio-titu-da-ostane-komunista
3. Zato je neophodno obnoviti demoratiju u Srbiji. Jedina reforma koja može vratiti autoritet Narodnoj skupštini i moć naciji, kao nosiocu suverenosti, jeste ona koja će stvoriti pravne i društvene preduslove (slobodni izbori, slobodni mediji i nezavisno i politički pismeno javno mnjenje) da se „opšta volja“ formira u slobodnoj diskusiji pozicije i opozicije. Vlast ne sme da vodi politiku koju nije kandidovala na izborima – ako narod stavlja Kosovo iznad EU, onda vlastodršci ovo ne smeju i ne mogu prezreti. To je jasno, između ostalog, i iz teorije mandata. Po rečima najpoznatijeg srpskog posleratnog konstitucionaliste Miodraga Jovičića, teorija mandata znači da „jedna vlada nema prava da – ona sama ili koristeći svoju poziciju u Parlamentu – donese neku značajniju odluku za čije donošenje joj biračko telo na izborima nije dalo mandat”. Ovo stoga što su „političke partije dužne da u svojim izbornim programima najave sve značajnije mere koje, ako dobiju većinu na izborima, imaju nameru da sprovedu; u suprotnom, one zloupotrebljavaju poverenje biračkog tela”. „Biračko telo nijednoj partiji ne daje carte blanche za upravljanje zemljom, nego svoje poverenje ograničava postavljanjem određenih uslova“, jer, zaključuje Jovičić, „hoće unapred da zna kako će se vladati zemljom.” Na predloge Vlade koji su suprotni teoriji mandata imala bi pravo da reaguje opozicija tako što bi tražila raspuštanje donjeg doma britanskog parlamenta i raspisivanje novih izbora, da bi birači neposredno odlučili o spornom pitanju. Teorija mandata počiva na teoriji narodne suverenosti, po kojoj su građani-birači nosioci originerne i najviše vlasti, tj. suverenosti, dok parlament ima samo od birača delegiranu vlast. Teorija mandata poseban značaj dobija u uslovima kontinuiranog jačanja izvršne vlasti nauštrb one zakonodavne. O tome Sidni Lou piše: „Stvarna kočnica zamašnijih i upadljivijih zloupotreba ministarske vlasti jeste, nema sumnje, onaj spasonosni strah od javnog mišljenja… Ova kontrola Parlamenta (kontrola rada Vlade, prim. aut.), koja se zamišljala kao redovna, čvrsta i stalna, zamenjena je kontrolom birača, koja je moćna ali povremena.”

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

✕