Najnovije

Crvena linija između Draže i Pavelića

Između Draže i Pavelića (Foto: Piksabej)

Između Draže i Pavelića (Foto: Piksabej)

Piše: Batić Bačević

Novinarki Marini Fratucan se liberalna, demokratska javnost nije dovoljno odužila. Delovalo je da je nemoguće razbiti gotovo okamenjene etničke podele, optužbe za zločine iz naše i njihove prošlosti koja nikako ne uspeva da postane zajednička, ali je ona uspela, neponovljivim novinarskim pristupom, da godinama u emisiji "Crvena linija" pokaže kako je moguće imati sagovornike iz Zagreba, Sarajeva, Beograda ili drugih balkanskih gradova, koji će pokazati da se u civilizovanom dijalogu uvek može pronaći zajednički jezik. To nije bilo nimalo lako, posebno ako bi se držala besmislenih i prevaziđenih profesionalnih pravila o objektivnosti ili obavezi slušanja druge ili treće strane.

Jer toleranciju o ratu u Jugoslaviji, prema Marininoj medijskoj doktrini, jedino je moguće postići ako vam neko iz Zagreba objasni kako su se odbranili od velikosrpske ideologije i fašizma, neko u Sarajevu opiše šta su sve radili braneći se od agresije i četništva, dočim bi iz Beograda neki častan intelektualac drhtavim glasom rekao da se on i dalje bori i protiv velikosrpske hegemonije i četništva i svih ostalih vidova fašizma.

Tako je trebalo da izgleda i emisija o zastrašujućem pokušaju revizije istorije jer se, doduše na privatnom prostoru, pojavila bista đenerala Draže. Ali nešto je krenulo naopako po toleranciju u regionu kada je poletna Marina navela da su još 2009. neki Pavelićevi sledbenici pitali da li treba da odu kod četnika i od njih nauče kako da se oduže svojim ustaškim liderima.

Kultura sećanja

Možda zbog silnog izgaranja na pomirenju nije stigla da primeti, ali negde baš u to vreme Hrvatska je imala na stotine ulice, trgova i institucija koji su nosili nazive 10. april – dan stvaranja NDH, kreatora rasnih zakona Mila Budaka i ostalih ustaških zlikovaca. Čak i danas, šest godina nakon što je Ustavni sud Hrvatske ocenio da je nezakonito svako veličanje NDH, u tri hrvatske opštine postoje ulice Mila Budaka, autora čuvene parole da trećini Srba treba proterati, trećinu pobiti a trećinu pokatoličiti.

Ta neukusna opaska o ustašama koji dolaze na kurs kod četnika bila je previše za mladog, tolerantnog istoričara Aleksandra Stojanovića iz Beograda, koji je rekao da se nikako ne mogu izjednačavati ustaše i četnici i podsetio da je Mihailović izveden pred sud i pogubljen dočim je Pavelić umro mirno 1959. godini, od posledica atentata koji je izvršio četnik kojeg niko nije stigao da obavesti da su zapravo sve vreme bili saveznici. Dok se na licima ostalih učesnika razgovora već videla konsternacija, istoričar je podsetio da je veliki broj ustaških funkcionera uz pomoć Katoličke crkve i čuvenih "pacovskih kanala" završio u Argentini gde su dočekali duboku starost, dok je sveštenik Draganović, glavni organizator te akcije, sahranjen u Sarajevu uz sve počasti.

Nikolina Židek, koja u Madridu radi studiju o nečemu što se zove kultura sećanja hrvatskog iseljeništva u Argentini, ali za svoju dušu i manju, privatnu studiju o Bregalničkoj 24, prvo navodi da Draganović i Hrvatski katolički institut Sveti Jerolim nisu jedine linije kojem su Hrvati emigrirali u Argentinu i da je istina znatno kompleksnija. Nove činjenice ili informacije nije iznela, u skladu sa tradicijom emisije da one samo remete dijalog i razumevanje.

Ova istoričarka i prevoditeljica, čiji raniji nastupi upućuju da su Hrvati 1945. emigrirali zbog ljubavi prema tangu jer se gotovo nikada ne spominje reč ustaša, tvrdi da je hrvatsko iseljeništvo sačuvalo kulturu sećanja na hrvatsku državu koju je Tuđman samo preuzeo.

Na opaske srpskog istoričara da se ne mogu pravite paralele Pavelića i Draže, odgovara da je jako pogrešno braniti nekoga tako što ćete reći da je neko činio još veće zločine. I tu je samo ponovila jedan deo medijske strategija oko srpskog suočavanja sa prošlošću – nemojte da vaše zločine povezujete sa zločinima drugih nad vama, počinjenih pre vaših i u neposrednoj blizini, pustite njih da se sami suoče ako uopšte budu hteli, ali biste vi morali da, kao najveći narod, budete primer.

Na tom talasu je bio i drugi sagovornik iz Sarajeva i potpisnik čuvenog apela 88 za odbranu privatnog režima Mila Đukanovića, Edin Omerčić, koji je na opasku da je Dražin spomenik privatna inicijativa napravio veoma maštovitu paralelu da je zapravo čitav rat u Bosni bio neka vrsta velike privatne inicijative. Na pitanje o ulicama koje u Federaciji BiH nose imena po ustaškim zločincima muslimanske vere, Omerčić je napomenuo da je reč o ulicama ili školama u predgrađu, van glavnih saobraćajnih tokova. Ima revizije ustaških zločina, ali onako u predgrađu, za običnu raju, da se i one sete babe, daidže i ostalih koji su se preselili, kao da je želeo da objasni humanista.

Sabirno mesto mržnje i predrasuda

Festival tragikomične liberalne istoriografije nastavio se već sutradan u udarnom terminu druge televizije Junajted grupe, ali je u emisiji Zorana Kesića već vraćen osmeh na lice. Autor i istoričar u pokušaju Bešlin su o nesrećnom Draži ispričali niz loših viceva i sami se pretvorili u vic dug 24 minuta – De Gol je đeneralu dao orden 1943. kada je i on, kao čitav Francuski pokret otpora ličio na seriju "Alo, alo", a De Gol na Renea, američki predsednik Truman je bio na čelu ozbiljnije vojske od one iz serije "Alo, alo" ali su Bešlin i Kesić otkrili da je Truman bio od onih američkih predsednika koji nisu voleli komunizam. Pa je davanjem ordena saradniku nacista Draži hteo da zada udarac komunizmu. Ali Čerčil nije dao orden jer je sve vreme imao ljude u Dražinom štabu pa je znao kakav je on nacista. Mada ove dve istorijske gromade još nisu stigle da saznaju da je odmah posle rata Čerčil izgubio vlast.

Čitavih nedelju dana trajala je serija emisija i tekstova u "liberalnim medijima" o osuđenom ratnom zločincu, saradniku okupatora iako ga je Viši sud 2015. rehabilitovao, a presuda iz 1946. proglašena ništavnom. Zar ćemo valjda da verujemo presudama Vučićevog sudstva, kada smo sve već pročitali od našeg najvećeg istoričara Veljka Bulajića? Tu revolucionarnu presudu nije uzdrmao ni zakon o izjednačavanju prava partizana i ravnogoraca, usvojen u vreme najvećeg demokratskog procvata Srbije 2004, pa čak ni činjenica da je deset godina ranije ravnogorske borce rehabilitovao zakon koji je usvojila skupština Slovenije.

Kao da su četnici, izašli iz "Neretve" i stotina propagandnih filmova i razmileli se po svim delovima srpske istorije – četnici koji su pre više od jednog veka bili borci za oslobođenje i ujedinjenje porobljene slovenske braće postajali su okupatori, Draža je kao ministar odbrane vlade u Londonu i lice sa poternica nacističkih okupatora postao najveći zločinac Drugog rata, dok su poslednji ratovi samo od četništva napravili krovnu optužnicu protiv jednog naroda.

Ta omiljena diskvalifikacija jednog naroda ili njegovih pripadnika aktivira se ne samo kada se neko priseti Jasenovca, Jadovna ili pažljivo potiskivanih muslimanskih zločina nad Jevrejima, Srbima i drugim narodima, već i kada sportisti podignu tri prsta, kada neki glumac ili pevačica izgovori da mu je Srbija najlepši komad zemlje na svetu, kada Đoković zapeva "Veseli se srpski rode"...

Ako bi se napravila neka analiza nezvaničnog, svakodnevnog jezika na Balkanu, na listi najčešće spominjanih reči – majka, otac, dete, ljubav, Bog, vreme, sunce, sneg, dan ili noć, najverovatnije bi se našli i četnici. Zato to sabirno mesto sve potisnute mržnje i pažljivo uzgajanih predrasuda zapravo i nema nikakve veze sa spomen-sobom u Bregalničkoj 24. A da bi shvatili sa čim ima veze dovoljno je pogledati kada sve i pod kojim izgovorima se u regionima izgovara reč četnik.

LJude je možda umorila nedelja borbe protiv revizije istorije pa nisu obratili veliku pažnju na izjavu gradonačelnika Vukovara Ivana Penave o tome da u grad nije dobrodošao svako kome smeta "HOS i njegove insignije". Čitav dan je trebalo našim medijima da shvate kako se pod insignijama misli na pozdrav "Za dom spremni", veliko slovo U i ostale ustaške simbole, ali brojni beogradski borci za merkantilnu toleranciju u regionu još nisu sastavili ni polovinu saopštenja. Samom Penavi se mora priznati iskrenost jer je na čuđenja i dobronamerne savete da ne narušava hrvatsko jedinstvo, kada su se partizani i ustaše zajedno borili protiv četnika, odgovorio veoma otvoreno da se ne prave ludi i da se te "insignije" nalaze sve vreme na ulazu u njegov kabinet.

I sva je prilika da nije, kao u čudesnom svetu Marine Fratucan, morao da ide kod četnika da sazna kako se čuva uspomena na nasleđe Pavelića. Bio je sam svoj majstor.

Pročitajte OVDE kako je “leteći Srbin” ražalostio gej prajd promotere u Beogradu

Izvor: RT

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA