Piše: Andrej Fursov
Prvi predsednik Evropske unije Herman van Rompej pozvao je na preispitivanje geografskih i demografskih parametara Evropske unije i odustajanje od bilo kakvih pokušaja obnavljanja nacionalnog identiteta. Koncepti „narod“ i „domovina“, prema Van Rompeju, trebalo bi da završe na smetlištu istorije. Rukovodstvo Ujedinjene Evrope naglašava da umesto staromodne domovine sa originalnim načinom života, Evropa postaje univerzalni dom za sve.
U današnjoj Evropi bore se dve tendencije. Jedna od njih su globalističke, evropske integracije – Evropa u kojoj su sve granice izbrisane, san finansijera. To je Evropa koja ima mnogobrojnu nižu klasu – nju predstavljaju migranti koji se mogu eksploatisati za sitniš. To je Evropa koja odbacuje svoj identitet – verski, rasni, kulturni. Apsolutno je jasno da su za to zainteresovane evropske birokrate, koje na razne načine, od finansijskih do podržavanja manjinskih pokreta, brišu nacionalne granice.
Ali postoji i druga Evropa, a to vidimo u postepenom usponu desničarskih nacionalističkih partija. Evropa koja nije spremna da se odrekne svog identiteta. Evropa koja se opire. Evropa koja ne želi da bude muzej koji privlači ljude iz Afrike, Azije i arapskog sveta. Odnosno, Evropa koja želi da ostane sama sa sobom. Mislim da će se konfrontacija između ovih trendova razvijati…
Prema rečima autora knjige „Nemački genije“ Pitera Votsona, današnji Evropljani i Amerikanci imaju mnogo lošiju predstavu o nemačkoj kulturi od onih koji su živeli na prelazu iz 19. u 20. vek i za koje je germanosfera bila privlačna ili zastrašujuća stvarnost. A to je nepravedno jer je, kako pokazuje Votson, nemački genije, ukorenjen u nemačkom tipu mišljenja, dao najveći doprinos stvaranju modernog Zapada.
Da li je ta moć toliko uplašila Čerčila da je 1940. priznao: Britanci se ne bore protiv nacionalsocijalizma i čak ne protiv Hitlera, već protiv nemačkog duha, protiv „duha Šilera“, tako da se nikada ne preporodi. Možda su Anglosaksonci uspeli da ostvare svoj cilj: Nemci 1950–2010-ih nisu imali iste uspehe i pomake kao njihovi prethodnici. U velikoj meri zato što su im Anglosaksonci nametnuli (kao narodu, kao istorijskoj celini), kompleks istorijske krivice i inferiornosti (oni i njihova peta kolona su pokušali da učine isto u odnosu na Ruse posle 1991. godine, ali bez rezultata).
Naravno, nije stvar u Van Rompeju. On je činovniku kojeg je angažovao izvestan deo vrha svetske kapitalističke klase, zainteresovan da Evropu pretvori u nekakvu rasno-etničko-kulturnu septičku jamu.
„Da bi se efikasno upravljalo bilo kojim složenim objektom, potrebno ga je pojednostaviti. Stoga globalisti brišu fundamentalna razgraničujuća ljudska svojstva: nacije, jezike, religije, nacionalne kulture, zamagljuju pojam domovine. Unifikacija se obavlja kroz razlaganje: od crtanih filmova i igrački, do viših škola i izložbi savremene degenerisane, iscrpljene umetnosti.To povećava upravljivost, jer homogene ovce podjednako reaguju na spoljašnje uticaje.Tako veselo otkrivaš zakone koji usmeravaju ljude. I ne treba tražiti lukave planove: što je stvar jednostavnija, to je pouzdanija, što znači i popularnija“. (civil-engineer.livejournal.com)
Širi se konflikt unutar svetske vladajuće elite. On zahvata i Evropu i Ameriku. Značajno je da je visoko informisani bivši glavni i odgovorni urednik Radio France Internationale R. Labevjer radije govorio ne o „spoljnoj politici SAD“, već o „spoljnim politikama SAD“, naglašavajući prisustvo nekoliko subjekata američke spoljne politika. U intenzivnoj borbi koja se poslednjih godina pojačava u američkoj eliti i koja je, kako je pokazao slučaj Snoudena i neki drugi „incidenti“, podelila i američke obaveštajne agencije, mi možemo imati taktičke (ali samo taktičke) saveznike.
Sa cinično-pragmatične tačke gledišta, ovo je dobro za Rusiju. Možemo igrati na protivrečnostima, kao što je Staljin svojevremeno igrao na protivrečnosti Rokfelera i Rotšilda, Britanaca i Amerikanaca krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina dvadesetog veka. Pa možemo reći – neka bura duva jače. Ali je važno: suočeni sa ovom olujom, moramo imati volju i pamet da odigramo svoju partiju.
Po onome što vidim među mladima, iz razgovora sa ljudima, imam osećaj da je kod nas patriota sad znatno više. To se vidi po reakciji stanovništva na mnoge pojave. Na primer, znam kako reaguju studenti, ljudi srednjih godina i penzioneri na pozive raznih publicista vezane za izvesno smanjenje naše teritorije. Reakcija je veoma oštra i državno-patriotska. Međutim, istovremeno, vidimo kako tužilaštvo oprašta Skolkovo; ispada da se tu ništa loše nije dogodilo, sve optužbe protiv raznih značajnih ličnosti su povučene. Ali ljudi nisu budale – oni sve savršeno razumeju. I vlast i država u ovim situacijama ne izgledaju najbolje. Naravno, sve to ne ide u korist vaspitanja u ljudima patriotizma i ljubavi prema Otadžbini. Kako možete postaviti rukovodioca koji je toliko neupućen u stvarnost da ga banda nekih spletkaroša vrti oko malog prsta? Ispostavlja se da je čovek, u grčkom smislu, idiot (osoba koja živi kao da svet oko njega ne postoji). Ipak, on po zakonu mora da odgovara za tolike greške.
Doduše, Nabokov je jednom rekao da su „država, vlast i Otadžbina različite stvari“, iako ih, naravno, ne treba suprotstavljati. I eto, ona vlast, koju Nabokov baš i nije voleo, srušila se, i njegova Otadžbina je prestala, i on je potom živeo u švajcarskom hotelu, a ne u Rusiji.
Što se tiče patriotizma: duboko sam ubeđen da sada odrasta generacija koja se mnogo razlikuje od one prethodne, koja je odrastala 90-ih. Sovjetski Savez i Staljina oni doživljavaju sa znakom plus, kao našu veličinu u prošlosti. Naročito kad mlađa generacija vidi našu sadašnju vlast, to kao da uzrokuje rast patriotizma upravo sovjetskog tipa. Iako je sovjetska prošlost klevetana i ocrnjivana u poslednjih 30 godina, ona postaje sve privlačnija mladima, u kontrastu sa sadašnjim načinom života.
Samo u buržoaskom društvu, a posebno u njegovoj protestantskoj verziji, deklariše se primat pojedinca nad društvenim. Istovremeno, moramo imati na umu da sama ova deklaracija deluje kao društveno org-oružje za određene grupe, odnosno kolektive, za suzbijanje volje drugih grupa i pojedinaca. To jest, ovde ne treba imati iluzija: proglašavanje individualizma za vrednost nije ništa drugo do priprema čoveka da ga pojedinim grupama učini što zgodnijim za eksploataciju. Ukratko, potreban nam je primat društvenog nad individualnim (ali moramo zapamtiti: pod maskom društvenog može se skrivati kolektivni egoizam u raznim formama – od socijalne do etnomafije).
„Svi izveštaji iz treće, četvrte i pete decenije 19. veka, od kojih dosta potiče iz najpouzdanijih izvora (Tokvil! Ševalije! Fr. Leže!), solidarno nam nude sliku Amerikanca tog vremena u takvim bojama da teško možemo da povučemo suštinsku razliku između ekonomskog načina razmišljanja nekad i sad: primat stečenih interesa – besmisleni rad – bezuslovna, neograničena, nemilosrdna zarada – najveći mogući ekonomski racionalizam: karakteristične osobine visoko-kapitalističkog duha, koji nam je sad prilično poznat, već se nalaze u slici Amerikanca iz sredine veka“. (Verner Zombart.)
Trostruka kriza – unutrašnja, globalna i u odnosima Rusije sa Zapadom – bezuslovno će formirati novu elitu. Odozgo ili odozdo – ali to će se dogoditi. Odozgo je, naravno, mirnije. Istovremeno, sve „revolucije odozgo” pokazuju se kao nedosledne i u budućnosti se dopunjuju „revolucijama odozdo” (1861–1917). Osim toga, u istoriji ispada ne tako kako je mirnije i bolje, već kako ispadne. Kad je u pitanju sudbina zemlje, naroda, civilizacije, nema vremena za sentimentalnost; kako se pevalo u jednoj sovjetskoj pesmi, „da živi moja domovina, ja drugih briga nemam“.
Pročitajte OVDE šta Medvedev kaže o heroinu iz Afganistana
Izvor: Iskra / (dzen.ru; preveo Ž. Nikčević)
