Priredio: Vladimir Dimitrijević

BIOGRAFIJA

Marko S. Marković, teolog, doktor političkih nauka, istoričar i književni kritičar,  rođen je 30. novembra 1924. godine u Beogradu. Po obe roditeljske linije potiče iz uglednih srpskih beogradskih porodica. Deda Marko M. Marković bio je fabrikant i dvorski knjižar pod Karađorđevićima. Otac, dr Srboljub Marković (1885-1951), pravne studije završio je u Parizu. Odlikovao se na Kumanovu kao rezervni konjički oficir. Mati Branka, rođena Jovanović (1895-1971), kći je dr Đorđa Jovanovića, ličnog lekara kralja Aleksandra Obrenovića, profesora Velike škole i jednog od osnivača Vrnjačke Banje, koji je po majci bio potomak Karađorđevog vojvode Janka Katića. 

Osnovnu školu i Drugu mušku gimnaziju Marko S. Marković završio je u Beogradu 1943. godine. Sledeće, 1944. godine pridružuje se Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini pod komandom đenerala Draže Mihailovića i postaje podsekretar Versko-ideološkog odseka Vrhovne komande. U povlačenju iz zemlje, novembra iste godine, pridružio se Artiljerijskom divizionu Srpskog dobrovoljačkog korpusa, prešao preko Bosne i u Istri se borio do kraja rata. Sledeće dve godine (1945-1947) proveo je po logorima i kasarnama za raseljena lica u Italiji, prvo u dobrovoljačkom logoru u Forli i potom u četničkom logoru koji se tada nalazio u Čezeni, gde je postao pripadnik Dinarske četničke divizije. U vojničkoj ravnogorskoj knjižici koja mu je izdata 25. avgusta 1945. godine stoji sledeća ocena: „Karaktera čvrstog i postojanog. Otvoren, miran, skroman, tih, ponosan, društven, druželjubiv, savestan i pouzdan. Dobar borac. Vrlo koristan kao organizator na kulturno-prosvetnom radu i nacionalnoj propagandi. Službu vrši sa puno volje i razumevanja – koristan je na poslu. Vladanja u službi i van ove primernog. Vrlo dobre opšte i stručne spreme. Stalno radi na usavršavanju. Svojim trudom i zalaganjem postiže odlične rezultate. Jedan od vrednih i valjanih inteligentnih omladinaca koji se nepoštedno zalagao za nacionalnu stvar. Svaku preporuku zaslužuje.“

Iz Italije odlazi u Pariz. Završava teologiju na Pravoslavnom bogoslovskom institutu Svetog Sergija Radonješkog u Parizu (1947-1952) i diplomira na Školi za orijentalne jezike (ruska sekcija, 1952-1955). Na Univerzitetu za ekonomiju i socijalne nauke dobija pravnu licencu (1959-1965), specijalizaciju iz političkih nauka (1972-1973) i specijalizaciju iz istorijskih ustanova (1974-1975). Tezu državnog doktorata iz političkih nauka pod naslovom „Filosofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva“ odbranio je sa najvišom mogućom ocenom 6. maja 1975. na Pravnom fakultetu u Parizu, pred žirijem kojim je predsedavao predsednik Sorbone 4. 

Radio je kao sekretar Srpske pravoslavne parohije u Parizu (1951-1953), sekretar pravoslavne omladinske organizacije „Sindesmos“, višegodišnji prevodilac sa ruskog na francuski i pravni savetnik u nekoliko kompanija (1955-1987). 

Kao mladom hrišćanskom delatniku, Sveti vladika Nikolaj mu je pisao:“ Dragi mi brate Marko Markoviću, pošto nisam imao čast da Vas lično upoznam, pitao sam oca Miju, i on mi je dao prevashodno mišljenje o Vama kao borcu, stradalniku, čoveku i hrišćaninu. Zato Vam ja i odgovaram na Vaše pismo s poverenjem. 

Ovo što pišem pisankom samo je za vas. Možete i izbrisati. 

Vidim iz Vašeg referata Patrijarhu da su se pri samom osnivanju Sindesmosa javile i smicalice, sujeta, sebičnost i bezmalo svi gresi i strasti. Pa kad je jutro tako mutno, kako će biti veče? Glavno je eliminisati nevaljale i sebične. Ako to uspete, uspeli ste. 

Poznajete li oca Aleksu? Jeste li imali njegovu biblioteku „Svečanik“? 

Kako je nemoguće obnoviti u emigraciji bogomoljstvo, kako je bilo i jeste u Otadžbini, ja mislim da treba pri svakoj crkvi stvoriti „crkvene književne klubove“ (počinjući sa 3-4 člana) sa povremenim sastancima, gde bi se čitale pobožne knjige, pevale pesme i držali govori (ili bolje reći razgovori). 

Razmislite o ovome. 

Vama odani 
E. Nikolaj“

Govorio je francuski i ruski, služio se engleskim i italijanskim.

Oženio se 1953. godine dr medicine Nikol Muro. Imao je troje dece: Svetlanu, Srboljuba i Đorđa, i od njih više unučadi. 

Prvi štampani rad „Mladi Sava, istorijska slika“ objavio je u časopisu „Hrišćanska misao“ u logoru Eboli u Italiji (broj 3-4, januar 1946). Sarađivao je u svim najznačajnijim crkvenim i patriotskim časopisima u emigraciji: „Hrišćanska misao“ (Eboli, 1946), „Iskra“ (Minhen, 1951-57, 1962-68, 1969), „Bilten organizacije jugoslovenskih studenata“ (London, 1951), „Sindesmos“ (Pariz, 1953-55), „Slobodna Jugoslavija“ (Minhen, 1955-57), „Svečanik“ (Minhen, 1964-72), „Kalendar Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi“ (SAD, 1978), „Amerikanski srbobran“ (Pitsburg, 1958, 1976-80), „Glas kanadskih Srba“ (Vindzor, 1979), „Srbija“ (Vinona, Kanada, 1977-80), „Hilandar“ (Sveta Gora, 1986-89, 1994) i „Lazarica“ (Birmingen, 1987-94). Pisao je i za više najznačajnih otadžbinskih časopisa u poslednjih 20 godina: „Teološki pogledi“ (Beograd, 1986-87, 1990-91), „Glas Crkve“ (Valjevo, 1988-92), „Pravoslavlje“ (Beograd, 1990-91), „Obraz“ (Beograd, 1995-96) i „Književne novine“ (2001, pod uredništvom Predraga Dragića Kijuka), a danas piše za „Geopolitiku“ i „Dveri srpske“. 
Bio je član uredništva „Hrišćanske misli“ i „Sindesmoma“, a glavni urednik „Slobodne Jugoslavije“ (1955-57). 

Napisao je pogovor za knjigu „Narodni ustanak“ (povodom 150-godišnjice Prvog srpskog ustanka, Minhen, 1954) i predgovor zbirci pesama „Bela grobnica“ Dušana Petrovića (Sautport Kvinslend, Australija, 1989). 

U emigraciji su mu izašle sledeće knjige: „Personalizam ranih Slovenofila“ (diplomski rad za teološku kandidaturu, Pariz, 1972), „Jugoslovenski pisci“ (knjiga 1, Pariz/Minhen, 1966), „Politika Jurija Križanića“ (na francuskom, Pariz, 1973), „Filosofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva“ (na francuskom, Pariz, 1975), „Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj“ (Birmingem, 1975, 1985, Beograd 1989), „Bračno pravo Pravoslavne Crkve po Nikodimu Milašu“ (na francuskom, Pariz, 1976), „Tajna Kosova“ (Birmingem 1976, 1989), „Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima“ (Birmingem, 1977). 

U poslednjih desetak godina u Otadžbini je izašlo više njegovih knjiga: „Istina o Francuskoj revoluciji“ (Obraz, 1995), „Naličje jedne utopije“ (Obraz, 1995), „Pola veka srpske golgote 1941-1991“ (Obraz, 1995), „Stopama Hristovim“ (Manastir Hilandar, 1996), „Tajna Kosova“ (Hrišćanska misao, 1998), „Srpska apologija Rusije“ (prva knjiga, izdanje autora, 1998), „Srpska apologija Rusije“ (druga knjiga, izdanje autora, 1999), „Pravoslavlje i novi svetski poredak“ (izdanje autora, 1999), „Smrt i vaskrsenje“ (Hrišćanska misao, 2002), „Marksizam u teoriji i praksi po Nikolaju Berđajevu“ (Hrišćanska misao, 2003), „Na smrt osuđeni: srpski narod od kralja Aleksandra do Brozovog dolaska na vlast“ (Hrišćanska misao, 2004), „Kosovo u ranama“ (Hrišćanska misao, 2005).

Dobio je nagradu Univerziteta u Parizu i državnu subvenciju za štampanje doktorske teze 1976. godine. Francuska akademija nauka je tezu odlikovala nagradom od 18. maja 1980. godine.
Udruženje književnika Srbije i Matica iseljenika Srbije su 2000. godine dr Marku S. Markoviću dodelili nagradu „Rastko Petrović“ za životno delo.

„Srpske organske studije“, časopis za organsku filosofiju i domaćinski sistem koji izlazi u Beogradu, posvetio mu je temu broja (god. IV, 1-2/2002, sv. 1).

Umetnički portret mu je izradio ruski slikar Sosnovski 1942. u Beogradu. 

Živeo je u Orleanu u Francuskoj, gde se i upokojio 2012. 

VLADIKA DANILO O MARKU S. MARKOVIĆU 

O njemu je vladika budimski Danilo rekao:„Srbi su narod veoma strog u ocenivanju. Aršin im je visok. U bogoizabrane velikane ulaze ne mnogi. To su orlovi Duha: Sveti Savva, car Lazar, Karađorđe, NJegoš…

Drugi red čine vitezovi kulture: Laza Kostić, Vuk, Tesla, Nikolaj Velimirović…

U trećem redu uzvišenih podvižnika slovesnosti vrhune: Momčilo Nastasijević, o. Justin Popović, Sava Šumanović, Crnjanski...

Ovom duhovnom rodu pripada i Marko S. Marković. I on je sluga Slova.

Procvetao je u tuđini. „Na rekama vavilonskim“...

U tmurnom izgnanstvu nije zanemeo od očajanja. Bogoslužio je Smislu. Odgonetao je tajnu Kosova i zavet večni Srbijanstva... Proniknuo je u nečastive zavere protiv Pravoslavlja...

No, evo, Marko se vratio svom Otačastvu – kao propovednik – u duše mladih.

Iako je studirao na Sorboni nije se otpadio od Vizantije svetlovite, kao Skerlić...

Marko donosi učenost okađenu svetinjom, neuporedivo krilatiju od prizemne učenosti Dositeja Obradovića. 

Dobro došao kući, makar u knjigama! Sa kadionicom Te čeka

episkop Danilo Krstić“

EMIGRANTSKA RECEPCIJA MARKOVIĆEVOG DELA 

Ratko Obradović o „Jugoslovenskim piscima“

Legenda emigrantske publicistike, od UDBE ubijeni urednik „Iskre“ Ratko Obradović, pozdravio je usklicima radosti („Iskra“, 360/1966) izlazak Markovićeve knjige „Jugoslovenski pisci“, rekavši da se on „kroz sve svoje eseje predstavlja čitaocu kao nosilac najširih shvatanja – od srpskih do, u hrišćanskom smislu, opštečovečanskih, pri čemu mu jugoslovenska sigurno nisu najslabija“. Obradović je priličnu pažnju posvetio Markovićevom „Pismu Miroslavu Krleži“, koje, iako stilski ne baš savršeno, predstavlja pravi udarac ovom propovedniku  „izmeta i smrada“, čoveku koji ne zna za sveto i čestito. Obradović je bio oduševljen Markovićevom analitičkom dubinom i stilom, verujući da je pred čitaocem neka vrsta novog, samo šireg, hrišćanskog Skerlića.

Klenovac o Markoviću

U prikazu – ogledu „Berđajev kod Srba zaslugom Marka S. Markovića“ M. Klenovac („Iskra“, 582-583/1975) sa velikim zadovoljstvom uočava činjenicu da je dr Marko S. Marković te, 1975. godine, na Đurđevdan, doktorirao na pariskom univerzitetu za pravne, društvene i ekonomske nauke, sa temom „Filosofija nejednakosti Nikolaja Berđajeva“. Ovaj doktorat je bio državni, a ocena najviša – „cum laude“. Pre Drugog svetskog rata francuski državni doktorat stekli su samo dva Srbina – Aleksandar Arnautović, Skerlićev sekretar, i Miodrag Ibrovac. Ističući da je time postigao izuzetan uspeh, Klenovac kaže da se Marković „vinuo i iznad francuskog i našeg neba – u visine svetske, univerzalne misaonosti“. Žaleći što ovakvo delo u Jugoslaviji neće smeti ni da pomenu, pa ni da napadnu, Klenovac prelazi na sumarni prikaz disertacije. 

Berđajev je, u „Filosofiji nejednakosti“, kroz četrnaest pisama upućenih ideološkim neprijateljima, pre svega boljševicima, dao osnovne crte svog pogleda na čoveka kao biće zajednice. Za Berđajeva, država je bila ontološki zasnovana zajednica realnih ljudi koji su hteli da se organizuju zarad sigurnosti, nacija osećanje zajedničke istorijske sudbine (i nacionalno osećanje, pogotovu ako je „mesijansko“, duboko je prožeto duhom religioznim), aristokratija je stvaralačka elita stvorena Bogom, demokratija poredak racionalnog preuprošćavanja i poprostačenja, koji, poričući Boga kao izvor vlasti, obogotvorava čoveka, sloboda i jednakost nespojivi jer „jednakost proždire slobodu“, liberalizam kompromis između demokratije i totalitarizma („oportunizam“), anarhizam krajnji plod liberalizma, koji veruje da se rušenjem dolazi do stvaranja... Berđajev je u „Filosofiji nejednakosti“ uočio da „despotizam demokratskih masa“ biva zamenjen despotizmom totalitarne države; obračunao se sa socijalizmom, koji poriče i Boga i čoveka i svojom antihristovskom utopijom hoće da zameni Carstvo Božje. Samo ono što je eshatološko može da bude smisao istorije.

Po Klenovcu, Markovićeva knjiga se suvereno kreće kroz milenijume ljudske misli, prateći Berđajevljeve tragove u filosofskoj i kulturnoj baštini čovečanstva. Markovićevo delo je vrhunska sinteza: „Ustanove i pojmovi, konkretno i apstraktno, racionalno i tradicionalno, realno i idealno, idejno i ideološko, religiozno i crkveno, teološko i metafizično, ontološko i eshatološko, Nacija i Država, pravo i sila, građanin i podanik, pojedinac i kolektiv, progres i degeneracija, elita i puk, aristokratija i demokratija, civilizacija i kultura, i stotinama srodnih i antitetičnih pojmova i kategorija misaonih – kaleidoskopski se prepliću u citatima tolikih pisaca od pre dva milenijuma do naših dana! Uočiti razlike i sličnosti među njima u konfrotaciji s Berđajevom, pretpostavlja najpre ogromnu opštu erudiciju, vanserijsko bogatstvo specijalizovanog obrazovanja, zatim izuzetnu snagu selekcije i ne manju sposobnost pravovremenog konfrontiranja u napadu i odbrani. Jednom reči: darovitost pisca, korektnost naučnika i doslednost mislioca.“

Jovan Bratić o Markoviću

Jovan Bratić je u „Amerikanskom srbobranu“, 11. oktobra 1976. godine, primetio dve manje, ali veoma važne Markovićeve studije, pod naslovom „Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj“ i „Tajna Kosova“. Obe knjige izašle su u birmingemskoj „Lazarici“. Bratić je uočio, kao i mnogi drugi, da je M. S. Marković „svetosavski tip intelektualca i čoveka u kome ljubav prema Zapadu ne pomračuje ljubav prema srpskom narodu, a učenost ne ubija veru“. Bratić naročito naglašava da je Marković Svetog Savu uočio kao trostrukog podvigopoložnika srbske slobode: slobodne Crkve (autokefalije), slobodne države i slobodne kulture. Po Markoviću, bez Svetog Save mi smo kopisti i prosjaci. U „Tajni Kosova“, Marković ističe da bez buđenja kosovskog duha u Srbima, više nema nikakve nade za spas naroda od okova bezbožja. 

Kada je dr Marko S. Marković u Parizu odbranio memoar za više studije političkih nauka, on je i objavljen na francuskom. Bila je to njegova studija o Hrvatu Juraju Križaniću, rimokatoličkom misionaru koji je, u doba ruskog cara Alekseja Romanova (oca Petra Velikog), pokušao da Rusiju pomiri sa Rimom. Jovan Bratić, u svom prikazu u „Amerikanskom srbobranu“ (2. decembar 1977) kaže o ovoj knjizi: „Ispada, koliko znamo, da je Marković ovim svojim radom dao prvi pravoslavni odgovor, predstavljajući Križanića i njegovu tragediju kao čoveka koji je pokušao da pomiri katolicizam sa slovenstvom, a doživeo je da ga Rusi ne prime i katolici odbace s nepoverenjem. Marković je dao dosad najdublju analizu Križanićeve „Politike“, podvrgnuvši naučnoj kritici ekonomske, političke i bogoslovske stavove Križanićeve, s punim kvalifikacijama za ovaj posao“.

Bratić je prikazao i Markovićev memoar iz predmeta Istorija ustanova, branjen 8. novembra 1976. na Univerzitetu prava, ekonomije i društvenih nauka u Parizu. Reč je o delu „Bračno pravo Pravoslavne Crkve po Nikodimu Milašu“. On ističe da je rad „branjen i odbranjen pod najtežim mogućim uslovima“, jer je predsednik žirija bio profesor rimokatoličkog bogoslovskog fakulteta i branitelj papskog primata Žan Godme, čijeg je učitelja, profesora Le Bra, Marković nekoliko puta oštro kritikovao. Samo zahvaljujući još uvek delimično očuvanoj akademskoj toleranciji u Francuskoj, a još više briljantnoj Markovićevoj odbrani rada, ocena je bila „odličan“. Bratić je istakao da je autor veliku pažnju u uvodu svog rada posvetio odbrani naziva „Pravoslavna Crkva“, koji su rimokatolici uvek svim silama izbegavali, nazivajući „nesjedinjene“ „Grčka Crkva“, „Istočna Crkva“, „Grčko-ruska crkva“. Bratić ističe da Marković „utvrđuje dogmatsko jedinstvo u slobodi i pluralizmu jurisdikcija autokefalnih pravoslavnih crkava koje predstavljaju jednu Crkvu, na čelu jedino sa Isusom Hristom, a za merilo istine priznaje samo dejstvo Duha Svetoga. Na organizacionom planu Pravoslavna Crkva se ovaploćuje u svetu kroz „sazvežđe“ autokefalnih crkava, a ne kroz konferencije i kongregacije, što ne isključuje mogućnost održavanja pomesnih, oblasnih i vaseljenskih sabora. Ovo sve na prigovore naročito rimokatolika da u Pravoslavnoj Crkvi, odnosno crkvama, vlada razbijenost, nedoslednost, čak i rasulo“.

Bratić je u „Srbobranu“ (23. decembra 1977) pozdravio i studiju „Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima“. On veli: „Marković je učinio veliku stvar što je prvi dosad dao pregled ruske kritike marksizma u jednom sintetičkom obimu, koju ni Rusi nisu dali ni posle 60 godina u izbeglištvu. Dao to kao hrišćanski mislilac, ravan po spremi mnogima od njih, kako bi se slobodni svet Zapada upoznao sa znanjima i iskustvima Rusa u vreme kada sablazan komunizma preti da porobi što još nije porobljeno“.

Prota Milenko Zebić

Nikako se ne sme zanemariti uloga prote Milenka Zebića, uglednog starešine crkve Lazarice u Birmingemu (Velika Britanija), osnivača časopisa „Lazarica“ i izdavačke kuće „Lazarica Press“. Poput oca Mitrofana Hilandarca, koji je u časopisu „Hilandar“ iz broja u broj davao prostor Marku S. Markoviću, što je ovaj mudro koristio objavljujući svoje bescen-biserne kratke oglede, prota Zebić je objavljivao Markova dela u časopisu ili kao knjige – o Francuskoj revoluciji, Svetom Savi, tajni Kosova, ocu Jovanu Rapajiću. Zebić je i izdao Markovu studiju o marksizmu prema ruskim izvorima. Za nju prota Zebić veli („Iskra“, 15. novembar 1977): „Da li je ovo najbolja Markovićeva knjiga koja se do danas pojavila na srpskom jeziku, o tome je slobodno imati svoje mišljenje, ali je sigurno da je ona politički najznačajnija“. 

OTADŽBINSKI ODJECI 

Božidar Kovačević i delo Marka S. Markovića

U zemlji je samo bivši profesor Marka Markovića, Božidar Kovačević, imao smelosti da prati njegov rad i stvaralaštvo, o čemu je redovno izveštavao srbskog čitaoca. Kada se pojavila Markovićeva disertacija o Berđajevu kao posebna knjiga, veli Kovačević („Vesnik“, 679/1980), u pariskom dnevniku „Le Mond“ se 26. septembra 1978. pojavio poduži, znalački prikaz iz pera Žana Lakroa, u kome je Markovićevo delo ocenjeno kao značajno. U časopisu „Istočna Evropa“ Helmut Klocke (12. decembar 1979) takođe je primetio Markovićevu studiju, a Kovačević ističe da je Sorbona pozvala Markovića da održi ciklus predavanja, koja su oduševljeno prihvaćena. 

Kovačević zaključuje: „Ovakvoj radljivosti, stručnosti i darovitosti moramo se diviti. Ivo Andrić mi je govorio da je Markovićev ogled jedan od najboljih koji su o njemu napisani, pa bi ga svakako trebalo prevesti, kao i ovu knjigu o Berđajevu koja nas upućuje u tokove ruske misli prošloga i ovoga veka“.

Kovačević je još krajem šezdesetih pominjao da bi bilo značajno prevesti Markovićevu studiju o Andriću na srbski. Ali, evo, nema je u Srbiji ni 2006. godine. 

Prijem u Srbiji devedesetih godina 20. veka

Prva knjiga u biblioteci „Politika i obraz“ (urednik ove edicije bio je pokojni publicista Nebojša M. Krstić), koja je izlazila pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, bila je „Pravoslavlje i Novi svetski poredak“. Knjiga je naišla na izuzetan prijem u krugovima pravoslavnih intelektualaca, kako zbog svog sadržaja, tako i zbog suverenog dokazivanja činjenice da čovečanstvu preti totalitarizam prema kome će prethodni totalitarizmi biti samo senka. Prikazi su objavljeni u „Svetigori“ (33/1994), „Državi“ (45-46/1994) – iz pera Bogdana Zlatića, „Vizantijskom ogledalu“, „Beloj ruži“ (11/1994), iz pera Željka Simovića.

Mr Zoran Milošević je u knjizi dr Marka S. Markovića uočio da u Novoj Evropi, Evropi Novog svetskog poretka, pravoslavne čeka gorka sudbina, a da će i hrišćanstvo, protestantsko i rimokatoličko, takođe biti marginalizovano. Milošević je uočio da Marković ima „interdisciplinarno obrazovanje, burnu prošlost i neugašeno rodoljublje“, upozoravajući da se takva knjiga ne može prećutati. Željko Simović je primetio da ova knjiga budi pravoslavnog čitaoca, i da nije puko teoretisanje, jer je tekst „Za savez pravoslavnih naroda“ konkretan predlog za akciju.

U svom izvrsnom ogledu „Hrišćanski otpor mundijalizmu/Povodom knjige Pravoslavlje i novi svetski poredak“ (Obraz 1/1995), Matej Arsenijević je uočio da je knjiga Marka S. Markovića „prva u ukupnoj srbskoj teološkoj i političkoj literaturi koja se na pravoslavan i ozbiljan način bavi najakutnijim problemom sadašnjeg trenutka srbske duhovne i političke istorije“. Govoreći o ratu koji združeni antihrišćanski fundamentalisti Zapada i islamisti vode protiv pravoslavnih Srba, Matej Arsenijević ukazuje na krajnje ciljeve američke borbe za „konačnu“, ostvarenu utopiju PAX AMERICANA: „Taj rat se vodi „legalno“ na nivou civilizacije u cilju postepenog i sistematskog uspostavljanja jedne svetske čovekobožne države ili „New World Millenium“-a kao psevdo-carstva u kome nema Cara i nema Boga, već samo bezličnih čovekobogova koji kao nove civilizacijske (političko-ekonomske, medijski-tehnološke i vojne) elite vladaju civilizacijom bezličnih čoveštava ili atoma kako ih naziva dr Marko S. Marković u tekstu Atomizacija čovečanstva“.  Po Arsenijeviću, srbski narod se, kao hrišćanski i državotvoran, među prvima našao na udaru „preventivne“ i „mirotvorne“ odmazde zapadne Unije. Arsenijević je, ukazujući na Markovićev apel „Za savez pravoslavnih naroda“, ustvrdio da će pravoslavni, ako se ne ujedine pred licem novog zla, pasti u ropstvo teže od svih predhodnih, i pitanje je hoće li se ikad oporaviti od udaraca maljem novovavilonskih „integracija“.

Boban Milovanović, u svom prikazu knjige „Naličje jedne utopije/Hrišćanstvo i marksizam“ („Obraz“, 1-2/1996), uočava da je pisac, na jednom manjem prostoru, analizirao mnoge bitne pojmove marksističke ideologije koja je sekularna varijacija „hilijastičkog mesijanizma jevrejskog tipa“, i da je pokazao da je „marksistička ideologija delo čoveka rukovođenog mržnjom: mržnjom prema Crkvi, mržnjom prema socijalnoj kategoriji kojoj je i sam pripadao, mržnjom prema porodici, mržnjom prema ljudima (čak i prema istomišljenicima)“.
Dok god je postojala biblioteka „Politika i obraz“, Markovićeve knjige bile su zapažane i zapažene. Posle prestanka izlaženja te biblioteke, rad dr Marka S. Markovića naročito su afirmisali sveštenik Milorad Sredojević, koji je čitav niz njegovih knjiga objavio u biblioteci „Hrišćanska misao – Svečanik“, dr Ratibor Đurđević, njegov ratni drug, Predrag R. Dragić Kijuk, polihistor i dugogodišnji urednik „Književnih novina“, kao i dr Dragan Subotić, koji je čitav broj „Srpskih organskih studija“ posvetio Markoviću, uradivši i jedan ozbiljan intervju s njim. Udruženje „Srpski sabor Dveri“ organizovalo je, na Studeničkom saboru 2003, susret dr Marka S. Markovića sa omladinom, kao i njegov boravak u Srbiji u jesen 2005. Časopisi „Geopolitika“ (urednik Slobodan Erić), „Evropa nacija“ (urednik Branislav Matić) i „Ogledalo“ (urednik Slavoljub Veselinović) redovno su dr Marku S. Markoviću nudili prostor za autorske priloge, kao i časopis „Crkveni život“ (urednik Matej Arsenijević).

Danas u Srbiji dela Marka S. Markovića objavljuje IK «Katena Mundi», a oko njih se trudi i naš ugledni publicista, Radovan Kalabić. 

Čitaocima «Pravde» donosimo ceo broj časopisa «Dveri srpski», objavljen 2006. godine, posvećen Marka S. Markovića. Preuzmite PDF.

Pročitajte OVDE članak Dimitrijevića o poukama vladike Hrizostoma