Pišu: Vladimir Dimitrijević i Zoran Čvorović          

NA ŽALOST, NATO IMPERIJI I DALJE IDE 

Da u zvaničnoj Rusiji neki i dalje ne shvataju šta se zbiva sa Srbijom pod vlašću Vučića i sa procesom izdaje Kosova i Metohije vidi se, između ostalog, i iz izveštavanja tamošnjih velikih medija.

Komentari nedavno završenih pregovora u Briselu između Vučića i Kurtija i uz posredništvo EU, koji se mogu pročitati u vodećim ruskim državnim medijima, apsolutno ne odgovaraju realnoj predstavi o onome što se zbilo. Glavni komentar koji se, primera radi, može pročitati na Izvestiji, upućuje na zaključak da je EU neuspešan posrednik u razgovorima između Srbije i tzv. Kosova, pa su samim tim ti razgovori i takvo posredništvo došli u ćorsokak. Međutim, kada se stvari ocenjuju u vremenskom intervalu od petnaest godina, od kada su razgovori između Srbije i tzv. Kosova prešli pod posredništvo EU, tada se može zaključiti da je EU, uz ključno podršku iz Vašingtona, imala velike uspehe u realizaciji zapadne agende rešavanja kosovskog pitanja. 

VUČIĆ JE NEZAMENLJIVI IZDAJNIK

Najpre je 2013. godine pod posredništvom EU zaključen Prvi briselski sporazum, kojim se Srbija saglasila da ukine sve do tada sačuvane atribute državne suverenosti na KiM, oličene pre svega u policiji, sudstvu, katastru nepokretnosti, civilnoj zaštiti i lokalnoj samoupravi koji su radili u srpskim sredinama na KiM po zakonima Srbije sve do tada. Briselski sporazum od 2013. godine, koji je u ime Srbije potpisao tadašnji predsednik Vlade Dačić, pri čemu mu je asistirao ( suštinski – komandovao ) prvi potpredsednik Vučić, omogućio je prvi put tzv. Republici Kosovo da stavi pod kontrolu granične prelaze na severu KiM (Jarinje i Brnjak), kao i da prvi put stavi pod svoj neposrednu kontrolu sever Kosova, isključivo naseljen Srbima. EU je uspela da natera Beograd da zaključi ovakav sporazum, kojim se zaokruživao suverenitet tzv. Republike Kosovo, zahvaljujući tome što je povezala ulazak Srbije u EU sa pomacima koje Srbija ostvari u pregovorima sa tzv. Republikom Kosovo. Tada je EU obavezala Srbiju da tzv. Kosovom zaključi pravnoobavezujući sporazum, čije zaključenje predstavlja ključnu obavezu Srbije u njenim evrointegracijama. 

A zaključenje sveobuhvatnoh pravnoobavezujućeg sporazuma nije ništa drugo nego posredno de jure priznanje tzv. Kosova. 

KONAČNA ISTINA O IZDAJI 

Kasnijim sporazumima koje je Srbija zaključivala sa tzv. Kosovom pod posredništvom EU, samo je dodatno perfektuirana suverenost tzv. Kosova, tako što je Srbija pristajala na davanje saglasnosti na međunarodni telefonski broj tzv. Kosova, na prenošenje prava svojine na tzv. Kosovo nad preduzećima u oblasti telekomunikacija, vodoprivrede i energetike. Srbija se saglasila sa tim da tzv. Kosovo učestvuje kao međunarodni subjekt u organizacijama i forumima regionalnog tipa. 

Srbija se, najzad, prema francusko-nemačkom Sporazumu od ove godine, kao i prema Aneksu o implementaciji ovog Sporazuma koji je kasnije zaključen u Ohridu, obavezala da sa tzv. Kosovom uredi odnose na principima Povelje UN, koja se primenjuje samo između nezavisnih država. 

Takođe, Srbija se ovim Sporazumima obavezala da ne ometa članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama, kao i da sa tzv. Kosovom potpiše sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum. 

Predsednik Srbije, koji je protivustavno učestvovao u zaključenju ovih sporazuma, najpre je govorio kako ništa nije potpisao, dok sada pred zapadnim zvaničnicima ne negira obaveze koje proističu iz Briselskog sporazuma od 27. februara ove godine i iz Ohridskog Aneksa o njegovoj implementaciji.

ČEMU SLUŽE IZBORI

Vanredni izbori koji su raspisani služe samo tome da Vučić i SNS dobiju svežu biračku podršku, odnosno jači legitimitet, da nakon izbora izvrše sve obaveze iz navdenih Sporazuma. A njihova realizacija bi bila krunisana jednim sveobuhvatnim pravnoobavezujućim sporazumom između Srbije i tzv. Kosova. 

Jedina prepreka na tom putu je Kurtijeva tvrdoglavost, za koju verujemo da je deo scenarija dogovorenog između EU, Vučića i Kurtija. Možemo osnovano pretpostaviti da će odmah nakon okončanja izbora u Srbiji Kurti pristati na osnivanje ZSO, kao poslednje prepreke da bi Srbija zaključila pravnoobavezujući sporazum sa tzv. Kosovom. Pristajanje na ZSO, koja je udruženje nekolicine srpskih opština u tzv. Republici Kosovo, nije ništa drugo nego priznanje tzv. Kosova, jer ZSO je institut lokalne samouprave nezavisnog Kosova. ZSO je nedostojna zamena za gubitak Kosova.

Svi ustupci koje Vučić do sada učinio u kosovskom pitanju, plod su uspeha Zapada, SAD i EU na balkanskom vektoru. Pod pritiskom njihovih pretnji, a verovatno i dogovora koji prethode osnivanju SNS, Vučić je vrlo uspešno ostvario zapadnu kosovsku agendu, a istovremeno je uspešno držao pod kontrolom patriotsku većinu u Srbiji, koja se protivi amputaciji Kosova iz sastava Srbije. Pritom, zatvaranje kosovskog pitanja prema zapadnoj agendi, aktuelizovaće pitanje Srbijinog ulaska u NATO. 

Za sve što je učinio „u odbrani Kosova i Metohije“, Vučić je 2019. godine, povodom osam vekova proglašenja autokefalnosti SPC, dobio orden Svetog Save.

UVOD U IZDAJU SVETE ZEMLJE

Ali, bili bismo nepravedni kada bismo sve sveli na Vučića, i kada bismo zaboravili da je uvod u izdaju Kosova i Metohije ono što se desilo u Eparhiji raško – prizrenskoj 2010. godine, a što je posledica dogovora ondašnje državne i crkvene vlasti. Potpisnici ovih redova, naravno, nisu nikakvi „raskoloučitelji“, ni „artemiti“, i ovaj tekst se ne bavi eklisiologijom i kanonskim pitanjima vezanim za tadašnje tragične događaje. Naprotiv, naš put je, Božjom pomoću, put Svetog Justina Ćelijskog – boriti se za istinu, ali u Svetosavskoj Crkvi. 

O onome što se desilo kada je vlast Borisa Tadića sa tadašnjim Sinodom SPC rešila da „omekša“ pozicije prema NATO nastojanjima da lažna država Kosovo „slobodno diše“ nastojimo, ovog puta, da svedočimo iz nacionalno – političke perspektive.   Posle svega, nacionalno – politička činjenica glasi: „slučaj Artemije“ i masovan odlazak monaštva sa Svete Zemlje Srbinove te, 2010, bio je uvod u ovo što se sada dešava, u konačnu izdaju Kosova i Metohije.  

U nastavku teksta donosimo prvu peticiju srpskih intelektualaca, posvećenu ovom pitanju (pisao ju je baš te, 2010, februara meseca, Predrag R. Dragić Kijuk, srpski brižnik i umni polihistor ), članak ruskog analitičara sa Fonda strateške kulture, Georgija Engeljgarta, nastao tih dana, ali i knjigu potpisnika ovih redova, „Srpska Crkva i Vikilkis/ Zavet ili izdaja“, koja je objavljena 2013. godine. Posle deset godina od izlaska knjige, svaki čitalac može da oceni koliko su naše analize bile tačne i u kom se pravcu nastavilo, sve do danas. 

PETICIJA SRPSKIH INTELEKTUALACA

VLADIKA ARTEMIJE POD ŽIGOM EVROATLANTSKE INKVIZICIJE

Eparhiju raško-prizrensku i kosovsko-metohijsku su, od programiranog dekomponovanja Jugoslavije 1991-1995. i ciljnog satanizovanja srpskog naroda, osudile na smrt evroatlantska falanga i njihov vojnopolitički klon NATO. Pritisci za smenu njenog vladike, Gospodina dr Artemija i određivanje administratora (13. februara 2010.) od strane Svetog arhijerejskog sinoda SPC za Eparhiju raško-prizrensku - isporučene su odluke iz Brisela i Vašingtona. Američkim proglašavanjem prava šiptarskoj manjini da na teritoriji države Srbije proglasi oblast Kosova i Metohije svojom državom (17. februara 2008.) i direktivom šefovima 22 države EU da to priznaju - okončava se upotreba Šiptara u rušenju Jugoslavije, koje je i započelo pobunom "nesrpskih Šiptara" a završeno genocidnim satiranjem "hrvatskih i bosanskih Srba". 

Početak procesa administrativne likvidacije raško-prizrenskog episkopa Artemija jednoglasno je prihvaćen još 20. maja 2009. Prilikom posete potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena Srbiji (i Kosovu!) preosvešteni vladika se, naime, usprotivio najavljenoj poseti manastiru Visoki Dečani, i odbio da da svoj blagoslov za takvu posetu. Smatrao je nedopuštenim da se dečanska svetinja tretira američkom bazom, poput Bondstila, što je potpredsednikov gest jasno najavljivao. Sveti arhijerejski sabor SPC je, pod pritiskom srpske vlade "poništio ovu odluku episkopa Artemija" jer je "u suprotnosti sa tradicionalnim hrišćanskim načelima gostoljublja" srpskog naroda (?). Sabor je tom prilikom ustanovio (valjda uvidom u "poznato srbofilstvo" američkog potpredsednika) da Bajdenova poseta "predstavlja gest dobre volje". 

Kooperativni šef srpske države i uslužna srpska vlada izgubili su iz vida da su Šiptari od dolaska međunarodnih snaga mira, 1999, na Kosovu i Metohiji uništili 150 srpskih pravoslavnih svetinja a od toga najviše na teritoriji koju su kontrolisali Amerikanci. Javnost je trebalo ubediti da posetom Dečanima (nikako spaljenoj Bogorodici LJeviškoj ili sravnjenoj crkvi u Đakovici) američki potpredsednik šalje "jasnu poruku onima koji bi da i dalje ruše ili prisvajaju srpske svetinje". To ima toliko veze sa realnošću koliko bi imao papin gest, prilikom moguće posete Srbije, da uz znak poštovanja žrtava, 700000 umorenih Srba od hrvatskih ustaša 1941-45, ode da se pokloni u Rakovičkom manastiru počivšem pravedniku patrijarhu Pavlu, umesto jasenovačkim mučenicima. 

Neposredan povod za okončanje administrativne likvidacije vladike Artemija, usledio je odmah posle 4. februara 2010. odnosno njegovog učešća na Saboru Srba u Kosovskoj Mitrovici. Skup je bi posvećen objavi antisrpskog plana Pitera Fejta i Hašima Tačija o "integraciji severnog dela Kosova i Metohije", odnosno "kosovskih Srba" to jest "uspostavljanje zakona i reda" na svakom delu "teritorijalnog integriteta Kosova". Svi učesnici ovog skupa odlučno su odbili ovaj projekat šefa Međunarodne civiline kancelarije (MCK), Pitera Fejta, koji u stvari sprovodi u delo Ahtisarijev plan o nezavisnom Kosovu - makar što ga nisu prihvatili ni Srbija niti Savet bezbednosti UN. Odbijanjem Fejtove inicijative vladika se našao na suprotnoj strani od Atlantskog saveza, budući da je generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen dao podršku Piteru Fejtu. Tako su satrapi načelne demokratije i prvoborci protiv mira u svetu direktno odgovorni za mešanje u poredak srpske crkve. 

Prema novinskim izveštajima, Sveti arhijerejski sinod SPC se odlučio na psihološki pritisak episkopa Artemija, ne bi li ga privoleo da se povuče sa trona i u tu svrhu, oprobanim i savetovanim metodom, rešio da preispita finansijsko poslovanje episkopije i duhovno posrnuće u manastirima episkopije. Prema tome, Sinod je rešio da na pritiske spolja - po kojima vladika Artemije predstavlja remetilački faktor u "državi Kosovo" - odgovori otvaranjem dosijea episkopove odgovornosti. 

Naime, iza sadašnjih nesuglasica tinjaju sinodske razmirice sa vladikom još iz 2005. kada je episkop raško-prizrenski odbio da prihvati "Memorandum o razumevanju" koji je potpisan između patrijarha Pavla, predstavnika privremenih institucija samouprave na Kosovu i predstavnika Unmika. Tako su različite procene o getoiziranim Srbima na Kosovu i Metohiji krajnje pojednostavljeno svedene na sukob autoriteta (pa i odluka da u obnovljene crkve Gospodin dr Artemije ne postavlja sveštenike). Vladika je, međutim, ostao na stanovištu da svetinje ne mogu da obnavljaju "oni koji su ih rušili", pa se u istom smislu protivio da pripadnici Kosovske policije čuvaju srpske manastire - jer su baš oni, kao i međunarodne snage, glavni krivci za dirigovanu šiptarsku srbofobiju. 

Odlukom Sinoda da vladiku Artemija privremeno liši prava upravljanja eparhijom (određen je administrator do okončanja postupka pred Svetim arhijerejskim saborom) - sasvim će zadovoljiti tripartitnu imperiju: SAD - NATO - EU. Za ovu alijansu je važno da je episkop raško-prizrenski lišen moći upravljanja i brige nad svojom getoiziranom pastvom a nikako je li ili nije "uskraćen za episkopska prava i sveštenodejstvo" - što Sinod ističe dokazujući svoju navodnu nezavisnost u odlukama. 

U tom ključu spiska želja evroatlantske alijanse nalazi se odogovor o sinodskoj užurbanoj proceduri (uoči Velikog posta) i sinhronizovanoj akciji samo sat posle završetka sednice Svetog sinoda (13. februara): episkopskoj katedri, privremeno smeštenoj u manastiru Gračanica, ukinute su telefonske veze i internet, a službene i privatne prostorije episkopa Artemija obijene 13. februara iako je primopredaja dokumenata zakazana za naredni dan, nedelju 14. februara. Najzad, ostaje spornom i odluka Sinoda da nametne administratora kosovsko-metohijskoj eparhiji, obzirom da kanoni predviđaju instaliranje administratora na upražnjenim episkopijama ("udove eparhije"). 

Nadamo se i očekujemo da, kao u trenucima molbenog zazivanja Svetog Duha, oci naše svete crkve (Sveti arhijerejski sabor) imaju snagu da i ovom velikom iskušenju odgovore na isti način kako su odgovarali i oci otaca naših, zemljom hodeći a nebo dodirujući. Nije teško prepoznati cilj onih koji se već dve decenije bave sudbinom srpskog pravoslavnog naroda. Proizvedeni slučaj vladike Artemija evroatlantska koterija koristi ne bi li oslabila poziciju novog srpskog patrijarha G.G. Irineja, odnosno pokazala preko sinodalnih odluka, koliko je vredan patrijarhov zavet izrečen na ustoličenju, 23. januara 2010. u beogradskoj Sabornoj crkvi ("A mi ako zaboravimo Kosovo, zaboraviće i nas Kosovo").

Štaviše, nema nikakve tajne u antisrpskim namerama novog evropskog i novog američkog poretka: posle satanizacije, bombardovanja, stavljanja pod nadzor i razupiranja svih institucija srpskog naciona - treba izvršiti teritorijalno sakaćenje srpske države. Toj kazni primeriti episkopije SPC jer su tradicionalne episkopalne granice i nacionalne granice srpske države. 

Ponižavanje vladike Artemija je uvod u poništavanje Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske. Konačno, uz pomoć političkog hrišćanstva, belosvetski politički mafijaši, bankokrate i pripadnici rasističke i sektaške kulture - očekuju da se na ovom talasu dogodi i raskol u SPC, dogodi u stvari bespovratni sunovrat srpskog naroda. 

Za potpisnike ovog otvorenog pisma, konačno, ostaje tajna zašto se Sinod priklonio totalitarističkom diktatu tripartitne imperije. Ako SPC nije imala snage da se odupre komunističkom teroru, od koga je žestoko stradala i donela odluku "koje do tada nije bilo u istoriji SPC" odnosno razrešila episkopa Dionisija (Milivojevića) dužnosti eparhijskog arhijereja (1963) - sada, u demokratskoj Srbiji, SPC nije imala razloga da se, nesumnjivo, povinuje pritisku američkog i evropskog političkog hrišćanstva. Postupak protiv raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog episkopa Artemija, samo svedoči da SPC ovim činom loše predstavlja svoj narod upravo u Americi, "zemlji bogate materijalne kulture sa izraženim sekularizmom protestantske verske orijentacije".

U dušama srpskog naroda, ako o njima iko brine, dogodio se najbolniji krik i, na vrednosnom planu, trenutak spoznaje najnižeg pastirsko - intelektualnog nivoa predstavnika Majke Crkve. Članovi Sinoda su svojim postupkom, u vremenu potpunog rastakanja srpskog naciona, zaboravili da oni nisu samo potomci stradalne svetosavske i svetolazarevske Crkve već da se moraju vladati i kao dostojanstveni preci pripadnika Srpske crkve.

U Beogradu, o prazniku Sretenja Gospodnjeg
15/02 februar 2010.
 
Predrag R. Dragić Kijuk, književnik
Milorad Đurić, književnik
Prof. dr Vera Bojić, profesor Univerziteta
Prof. dr Srboljub Živanović, direktor Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena u Londonu
LJubica Miletić, književnica 
Angelina Marković, pravnik
Tiodor Rosić, prof Univerziteta i književnik
Duško M. Petrović, književnik
Vladimir Dimitrijević, književnik
Prof. dr LJubomir Protić 
Dr Marko S. Marković, teolog i književnik
Protojerej-stavrofor dr Mateja Matejić

www.scribd.com/document/30490867/Bela-Knjiga-o-Slucaju-Vladike-Artemija

GEORGIJE ENGELJGART

POGLED IZ RUSIJE: ŠTA JE STAJALO IZA HAJKE NA EPISKOPA RAŠKO – PRIZRENSKOG ARTEMIJA  

Sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) je 13. februara 2010 episkopu Raško-Prizrenskom i Kosovo-Metohijskom Artemiju (Radosavljeviću) uskratio upravljanje eparhijom. Za eparhijalnog administratora postavljen je Atanasije (Jevtić), bivši episkop Zahumsko-Hercegovački. Ovo prvo za vreme novog srpskog Patrijarha Irineja (Gavrilovića) ozbiljno kadrovsko rešenje ne može proći bez dugoročnih unutarcrkevih i političkih posledica.

Episkop Artemije jedan je od najpoznatijih arhijereja SPC. On je rukovodio Raško-Prizrenskom eparhijom SPC od 1991. godine, zamenivši na toj dužnosti nedavno preminulog srpskog Patrijarha Pavla. NJemu je pripalo teško breme – eskalacija kosovske krize 1990-ih, vojna kampanja NATO i okupacija pokrajine 1999. godine, postepeno pretvaranje Kosova i Metohije u albansku državu u 2000-im. Tokom svih tih godina vladika Artemije bio je jedna od ključnih figura srpske zajednice Kosova, neumorno braneći interese svoje pastve na lokalnom i međunarodnom nivou.

On se zalagao protiv kosovske politike vlade S. Miloševića, u više navrata sastajao se sa albanskim liderima i predstavnicima Zapada. To je odigralo svoju ulogu posle okupacije Kosova od strane vojske NATO u leto 1999. godine.      

Srpski činovnici napustili su pokrajinu zajedno sa odlazećom armijom, ali pravoslavno sveštenstvo na čelu sa episkopom Artemijem ostalo je na Kosovu. Kao i u vreme turske vladavine Crkva se našla u ulozi jedinog zaštitnika kosovskih Srba. Misija OUN i komanda KFOR priznavali su vladici Artemiju status istaknutog predstavnika srpske zajednice, što mu je omogućilo da se stalno bori kako za lokalne interese svoje pastve (pomoć u osiguranju obezbeđenja od strane mirovnih snaga, organizacija dopremanja i preraspodele humanitarne pomoći, poseta izolovanim srpskim enklavama, stvaranje sistema narodnih kuhinja u enklavama, redovo prikupljanje i dopremanje pomoći iz Srbije i srpske dijaspore , skretanje pažnje na slučajeve progona od strane Albanaca) i za političke interese – na međunarodnoj areni episkop se aktivno zalagao protiv odvajanja Kosova od Srbije.

U jeku diskusija oko Ahtisarijevog plana 2006. godine episkop je sredstvima eparhije preduzeo široku međunarodnu piar-kampanju u zaštitu celovitosti Srbije. U tom cilju je angažovana američka lobistička firma, a sam arhijerej je intenzivno nastupao na raznim tribinama – od Kongresa SAD i evropskih struktura u Briselu, do Južnoafričke Republike, zahtevajući da se interesi Srba uzmu u obzir. Isto tako je aktivno vladika Artemije delovao i u Srbiji, zalažući se kod Beograda za realnu, a ne deklarativnu zaštitu interesa svojih sunarodnika na Kosovu.

Delatnost episkopa u 2006. godini u značajnoj je meri poremetila realizaciju Ahtisarijevog plana tako što je sprečena pasivna pozicija srpskog rukovodstva. Kasnije je zvanični Beograd sledio primer odvažnog arhijereja i razvio međunarodnu agitaciju u cilju podrške svojih prava na Kosovu.

Do kraja 2008. godine episkop Artemije je postao ozbiljna smetnja međunarodnim strukturama, koje su prekrajale Balkan.        

Uključeni u kosovski proces zapadni diplomate i političari stalno su izražavali nezadovoljstvo zbog „radikalizma” episkopa, koji nipošto nije želeo da javno odobri njihovo delovanje u pokrajini. Ostale lidere kosovskih Srba uvek je bilo moguće optužiti za nelegitimitet, ali prava Srpske crkve bila su zvanično priznata i od strane OUN, i drugih međunarodnih struktura. Nezadovoljstvo Zapada postepeno se počelo dopunjavati i iritiranošću aktuelnih vlasti Beograda.

Vladika Artemije je prisno sarađivao sa pređašnjom vladom V. Koštunice, otvoreno ga podržavši na izborima 2008. godine i redovno je optuživao administraciju predsednika B.Tadića za neaktivnost na kosovskom pravcu.

Episkop je ukazivao, da je dužnost države da primeni sva sredstva, uključujući i silu u cilju zaštite celovitosti zemlje i bezbednosti sugrađana. Šef eparhije je redovno javno osuđivao svaki ustupak Beograda strukturama međunarodnog prisustva na Kosovu. I uskoro su nove vlasti počele da uzvraćaju Artemiju „uzajamnošću”. Prilikom putovanja na Kosovo predsednik B.Tadić ga je demonstra-tivno ignorisao, posećivao je manastire pokrajine bez obaveštavanja o tome rukovodećeg arhijereja. Takođe, episkop sa svoje strane, nije propuštao priliku da otvoreno prekori šefa države za kršenje pravila pristojnosti. 

Sredinom 2009. godine u beogradske medije procurile su vesti o tome, kako se prekomerno troše (mesečni rashodi vladike dostizali su 1500 evra) sredstva koje država izdvaja za podršku kosovskoj eparhiji, kao i o zloupotrebama

Ulje na vatru dodala je poseta potpredsednika SAD DŽ.Bajdena Beogradu u maju 2009. godine. Vlasti Srbije su toj poseti pridavale ogroman značaj, a jogunasti episkop javno nije blagoslovio posetu Bajdena čuvenom manastiru Dečani. A vladika to nije učinio zato, što je Bajden bio jedan od glavnih zagovornika bombardovanja 1999. godine i što pripada aktivnim pokroviteljima kosovske politike SAD. Vlada je morala da hitno pribegne pomoći Sinoda SPC, koji je „u ime hrišćanske ljubavi i gostoprimstva” ukinuo odluku vladike Artemija i pozvao Bajdena da poseti pravoslavnu svetinju.

Episkop Artemije je 4. februara 2010. godine bio među organizatorima Sabora kosovskih Srba u Mitrovici, koji je sazvan u vezi sa pretnjama Prištine da će izvršiti „reintegraciju severa”. U rezoluciji Sabora je istaknuto, „da je danas Kosovo kudikamo dalje od Srbije, nego pre dolaska aktuelnih vlasti…Kosovo i Metohija se postepeno, ali dosledno, prinosi kao žrtva evroatlantskim integracijama. Za vlasti Beograda nastao je poslednji trenutak da promene politiku i zaista zaštite Kosovo”.

Među članovima Sinoda SPC takođe je raslo nezadovoljstvo kosovskim episkopom, koji je ometao održavanje nepomućenih odnosa sa međunarodnim strukturama. Posle albanskog pogroma 17. marta 2004. godine episkop Artemije je podneo tužbu Međunarodnom sudu protiv zapadnih država, čija je vojska dopustila talas nasilja i razaranja. Na Zapadu je to izazvalo ljutnju i Sinod je zatražio od episkopa da opozove tužbu.

Istovremeno, on je uporno odbijao da potpiše Memorandum o obnavljanju porušenih hramova sa Savetom Evrope i sa prelaznim kosovskim vlastima. Episkop je stalno izjavljivao o nedopustivosti da se „rušiteljima poverava obnavljanje svetinja”, tojest, da se ne dopusti angažovanje albanskih kompanija na obnovi svetinja. Episkop je zahtevao da se obavi profesionalna restauracija, uz angažovanje srpskih i inostranih stručnjaka. Međutim, 2005. godine Memorandum je potpisao Patrijarh Pavle, ali su radovi na obnovi najčešće obavljani nestručno i nepažljivo, zbog čega i sam projekat nije doneo očekivano smanjenje napetosti u pokrajini.

Situacija se ponovila kada je vladika Artemije odbio da primi obnovljene objekte i objavio kritički izveštaj o niskom kvalitetu radova. Pokušaji da se od njega dobije pristanak nisu uspeli, pa je u ime SPC dokument o prijemu niza objekata potpisao episkop Niški Irinej (Gavrilović) koji je u januaru 2010. godine postao novi srpski Patrijarh.

Mnoge su iritirali i bogoslovski pogledi episkopa. Učenik istaknutog srpskog bogoslova, prepodobnog Justina (Popovića), vladika Artemije nastavlja njegovu tradiciju starog svetootačkog pravoslavlja. On se dosledno zalaže protiv ekumenizma, osuđuje modernističke struje u savremenom srpskom episkopatu i uvođenje bogoslužbenih izmena. Monaštvo Raško – Prizrenske eparhije po-stalo je jedan od bastiona svetootačke vere u SPC. Artemijevi pogledi neizbežno su se sukobljavali sa pogledima episkopa – modernista, pristalica širenja kontakata sa inoslavnim, u prvom redu sa Vatikanom.

Tokom poslednjih godina iritiranost Sinoda pretočila se u planski pritisak na nepokornog vladiku. 2004. godine namesnik manastira Dečani Teodosije (Šabalić) je proizveden u čin episkopa i naznačen vikarnim arhijerejem Raško-Prizrenske eparhije. Postepeno se vladika Teodosije, koji je sprovodio politiku saradnje sa međunarodnim strukturama i vlastima Prištine, pretvorio u osnovnog saugovarača Sinoda SPC na Kosovu. Stalnim napadima podvrgavano je i okruženje Artemija, a njega samog su optužili za nepodčinjavanje odlukama Sinoda i za finansijske prekršaje.

Sinod SPC je 5. februara u eparhiju uputio komisiju na čelu sa Amfilohijem (Radovićem) i episkopom Grigorijem (Durićem) radi provere vođenja „finansijsko-materijalnih poslova”.  

Rezultat delatnosti komisije je optužba protiv rukovodstva eparhije za finansijsko-imovinske prekršaje, pored ostalog, u delatnosti građevinske firme koju je osnovala eparhija, u sistemu blagotvornih kuhinja i prodaji dela crkvenog zemljišta Albancima. Ovaj poslednji punkt ima za cilj da podrije reputaciju borca za Kosovo, iako su sredstva od ugovora utrošena za plaćanje lobističke kampanje u inostranstvu protiv otcepljenja Kosova. Episkopu Artemiju se stavlja na teret i odbijanje da otpusti svog najbližeg saradnika, eparhijalnog sekretara igumana Simeona (Vilovskog) i to što ga je proizveo u čin arhimandrita bez saglasnosti Sinoda.

Prema saopštenju srpske štampe, još u januaru su neki zapadni diplomate u Beogradu izražavali nadu u moguće „personalne promene” u kosovskoj eparhiji.

Podršku vladiki Artemiju pružili su 12. februara i učesnici Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije i Srpskog nacionalnog veća Severnog Kosova „za celokupni njegov rad u poslednjih deset godina na očuvanju Srba i srpske države na Kosovu”, optuživši „deo međunarodne zajednice i deo zvaničnog Beograda za traganje za poslušnim kadrovima u eparhiji radi rušenja i poslednjeg stuba srpske zajednice u pokrajini”.  

13. februara je Sinod SPC na osnovu izveštaja komisije odredio zvaničnu istragu o situaciji u Raško-Prizrenskoj eparhiji i za vreme trajanja iste suspendovao episkopa Artemija sa mesta rukovo-dioca eparhije. Rukovođenje je povereno administratoru, za koga je postavljen penzionisani episkop Atanasije (Jevtić). Na prvoj konferenciji za štampu o rezultatima zasedanja episkop Bački Irinej (Bulović) je govorio u veoma opreznom tonu, prebacivši svu odgovornost za prekršaje na okruženje vladike Artemija. 

Naimenovanog za administratora episkopa Atanasija (Jevtića), zajedno sa mitropolitom Amfilohijem (Radovićem) i episkopom Artemijem su 1990-ih godina nazivali „Tri A” Srpske crkve. Učenici prepodobnog Justina (Popovića) tada su zajednički istupali protiv režima Miloševića i zalagali za preporod Pravoslavlja i nacionalnih tradicija. Međutim, tokom poslednjih godina pozicije i pogledi vladika Amfilohija i Atanasija su pretrpeli evoluciju, što je zaoštrilo i njihove lične odnose sa pređašnjim saborcem. Prvi koraci eparhijalnog administratora pojačali su napetost unutar SPC. Episkop Atanasije je zauzeo eparhijalni centar u manastiru Gračanica i pokušao da spreči ulazak u manastir pristalica Vladike Artemija. Emitovani širom sveta kadrovi tuče monaha pokraj manastira naneli su nesumnjivu štetu liku Srpske crkve. Novo rukovodstvo je podvrgnulo žestokoj kritici delovanje prethodnika i zatvorilo eparhijalni sajt. Borba se prenela na Internet, jer se mnogi srpski monasi i vernici nisu pomirili sa progonom vladike Artemija.                    
Lideri Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije dobili su pravo da posete episkopa kako bi mu izrazili svoju podršku. Posle susreta oni su izjavili, da se sada episkop Artemije faktički nalazi u kućnom pritvoru u svojim kelijama u Gračanici.

Srpske medije zapljusnuo je talas istupa protiv episkopa Artemija i njegovog okruženja. 17. februara uhapšen je Predrag Subotički, šef eparhijalne građevinske firme „Rade Neimar”, koji je optužen za prisvajanje 300 hiljada evra.

Sumnjiv je i sam „privredni” karakter optužbe. Poznato je da se poslovanje mnogih eparhija SPC odvija u „sivoj zoni” ekonomike, podalje od striktne poreske evidencije i plaćanja preko računa. Isključivi položaj Raško-Prizrenske eparhije, koja se nalazila pod spoljnom okupacijom i u uslovima višegodišnje anarhije, pod-razumevao je korišćenje odgovarajućih mehanizama i metoda, a iznenadno „prozrenje” revizora u takvoj situaciji izgleda veoma neiskreno. Isto je tako očigledno da je kojim slučajem vladika Artemije bio gramzivac, ništa mu ne bi smetalo da uzme kudikamo veća sredstva ako bi pribegao saradnji sa ideolozima otcepljenja Kosova.

Progoni hrabrog arhijereja Srpske pravoslavne crkve već su iznedrili ozbiljne probleme.

Gestovi novog patrijarha u stranu Vatikana, odobrenje koje je dao za „gonjenje vladike-ispovednika” postepeno transformiše još nedovoljno koherentno „zilotsko” krilo Srpske pravoslavne crkve u konsolidovano udruženje koje je sposobno da pruži ozbiljan otpor sadašnjem kursu sinodalnih vlasti.

Do sada nezabeležena kampanja za ocrnjivanje vladike Artemija i njegovih pomoćnika, podržana od strane vodećih (prozapadnih) srpskih medija, minira reputaciju Crkve u srpskom društvu. Težak udarac nanesen je kosovskim Srbima koji su pokazali, šta čeka odlučne borce protiv otcepljenja pokrajine.

Izbavljenje od nepokolebljivog episkopa može postati za Borisa Tadića Pirova pobeda, jer se sada ni jedno pogoršanje položaja Srba ne može pripisati „nerazumnom vladiki”. Bez „crkvenog radikala” zvanični Beograd će biti još neotporniji na pritiske Zapada.

Odstranjenje i diskreditacija episkopa Artemija za vlasti Prištine je dragocen dar za drugu godišnjicu „nezavisnosti” pokrajine. Omrznuti Albancima neprijatelj uklonjen je rukama samih Srba, a štab otpora, kakvim je ranije bila eparhija, utonuo je u razdor. Sve to treba da pomogne kosovskim Albancima u ostvarivanju njihovih planova o „reintegraciji” Severnog Kosova. 

www.scribd.com/document/30490867/Bela-Knjiga-o-Slucaju-Vladike-Artemija ��  

Knjigu “SPC i Vikiliks” preuzmite OVDE.

Pročitajte OVDE članak Dimitrijevića o poukama vladike Hrizostoma

Izvor: Pravda