Пишу: Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић          

НА ЖАЛОСТ, НАТО ИМПЕРИЈИ И ДАЉЕ ИДЕ 

Да у званичној Русији неки и даље не схватају шта се збива са Србијом под влашћу Вучића и са процесом издаје Косова и Метохије види се, између осталог, и из извештавања тамошњих великих медија.

Коментари недавно завршених преговора у Бриселу између Вучића и Куртија и уз посредништво ЕУ, који се могу прочитати у водећим руским државним медијима, апсолутно не одговарају реалној представи о ономе што се збило. Главни коментар који се, примера ради, може прочитати на Известији, упућује на закључак да је ЕУ неуспешан посредник у разговорима између Србије и тзв. Косова, па су самим тим ти разговори и такво посредништво дошли у ћорсокак. Међутим, када се ствари оцењују у временском интервалу од петнаест година, од када су разговори између Србије и тзв. Косова прешли под посредништво ЕУ, тада се може закључити да је ЕУ, уз кључно подршку из Вашингтона, имала велике успехе у реализацији западне агенде решавања косовског питања. 

ВУЧИЋ ЈЕ НЕЗАМЕНЉИВИ ИЗДАЈНИК

Најпре је 2013. године под посредништвом ЕУ закључен Први бриселски споразум, којим се Србија сагласила да укине све до тада сачуване атрибуте државне суверености на КиМ, оличене пре свега у полицији, судству, катастру непокретности, цивилној заштити и локалној самоуправи који су радили у српским срединама на КиМ по законима Србије све до тада. Бриселски споразум од 2013. године, који је у име Србије потписао тадашњи председник Владе Дачић, при чему му је асистирао ( суштински – командовао ) први потпредседник Вучић, омогућио је први пут тзв. Републици Косово да стави под контролу граничне прелазе на северу КиМ (Јариње и Брњак), као и да први пут стави под свој непосредну контролу север Косова, искључиво насељен Србима. ЕУ је успела да натера Београд да закључи овакав споразум, којим се заокруживао суверенитет тзв. Републике Косово, захваљујући томе што је повезала улазак Србије у ЕУ са помацима које Србија оствари у преговорима са тзв. Републиком Косово. Тада је ЕУ обавезала Србију да тзв. Косовом закључи правнообавезујући споразум, чије закључење представља кључну обавезу Србије у њеним евроинтеграцијама. 

А закључење свеобухватнох правнообавезујућег споразума није ништа друго него посредно de jure признање тзв. Косова. 

КОНАЧНА ИСТИНА О ИЗДАЈИ 

Каснијим споразумима које је Србија закључивала са тзв. Косовом под посредништвом ЕУ, само је додатно перфектуирана сувереност тзв. Косова, тако што је Србија пристајала на давање сагласности на међународни телефонски број тзв. Косова, на преношење права својине на тзв. Косово над предузећима у области телекомуникација, водопривреде и енергетике. Србија се сагласила са тим да тзв. Косово учествује као међународни субјект у организацијама и форумима регионалног типа. 

Србија се, најзад, према француско-немачком Споразуму од ове године, као и према Анексу о имплементацији овог Споразума који је касније закључен у Охриду, обавезала да са тзв. Косовом уреди односе на принципима Повеље УН, која се примењује само између независних држава. 

Такође, Србија се овим Споразумима обавезала да не омета чланство тзв. Косова у међународним организацијама, као и да са тзв. Косовом потпише свеобухватни правнообавезујући споразум. 

Председник Србије, који је противуставно учествовао у закључењу ових споразума, најпре је говорио како ништа није потписао, док сада пред западним званичницима не негира обавезе које проистичу из Бриселског споразума од 27. фебруара ове године и из Охридског Анекса о његовој имплементацији.

ЧЕМУ СЛУЖЕ ИЗБОРИ

Ванредни избори који су расписани служе само томе да Вучић и СНС добију свежу бирачку подршку, односно јачи легитимитет, да након избора изврше све обавезе из навдених Споразума. А њихова реализација би била крунисана једним свеобухватним правнообавезујућим споразумом између Србије и тзв. Косова. 

Једина препрека на том путу је Куртијева тврдоглавост, за коју верујемо да је део сценарија договореног између ЕУ, Вучића и Куртија. Можемо основано претпоставити да ће одмах након окончања избора у Србији Курти пристати на оснивање ЗСО, као последње препреке да би Србија закључила правнообавезујући споразум са тзв. Косовом. Пристајање на ЗСО, која је удружење неколицине српских општина у тзв. Републици Косово, није ништа друго него признање тзв. Косова, јер ЗСО је институт локалне самоуправе независног Косова. ЗСО је недостојна замена за губитак Косова.

Сви уступци које Вучић до сада учинио у косовском питању, плод су успеха Запада, САД и ЕУ на балканском вектору. Под притиском њихових претњи, а вероватно и договора који претходе оснивању СНС, Вучић је врло успешно остварио западну косовску агенду, а истовремено је успешно држао под контролом патриотску већину у Србији, која се противи ампутацији Косова из састава Србије. Притом, затварање косовског питања према западној агенди, актуелизоваће питање Србијиног уласка у НАТО. 

За све што је учинио „у одбрани Косова и Метохије“, Вучић је 2019. године, поводом осам векова проглашења аутокефалности СПЦ, добио орден Светог Саве.

УВОД У ИЗДАЈУ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ

Али, били бисмо неправедни када бисмо све свели на Вучића, и када бисмо заборавили да је увод у издају Косова и Метохије оно што се десило у Епархији рашко – призренској 2010. године, а што је последица договора ондашње државне и црквене власти. Потписници ових редова, наравно, нису никакви „расколоучитељи“, ни „артемити“, и овај текст се не бави еклисиологијом и канонским питањима везаним за тадашње трагичне догађаје. Напротив, наш пут је, Божјом помоћу, пут Светог Јустина Ћелијског – борити се за истину, али у Светосавској Цркви. 

О ономе што се десило када је власт Бориса Тадића са тадашњим Синодом СПЦ решила да „омекша“ позиције према НАТО настојањима да лажна држава Косово „слободно дише“ настојимо, овог пута, да сведочимо из национално – политичке перспективе.   После свега, национално – политичка чињеница гласи: „случај Артемије“ и масован одлазак монаштва са Свете Земље Србинове те, 2010, био је увод у ово што се сада дешава, у коначну издају Косова и Метохије.  

У наставку текста доносимо прву петицију српских интелектуалаца, посвећену овом питању (писао ју је баш те, 2010, фебруара месеца, Предраг Р. Драгић Кијук, српски брижник и умни полихистор ), чланак руског аналитичара са Фонда стратешке културе, Георгија Енгељгарта, настао тих дана, али и књигу потписника ових редова, „Српска Црква и Викилкис/ Завет или издаја“, која је објављена 2013. године. После десет година од изласка књиге, сваки читалац може да оцени колико су наше анализе биле тачне и у ком се правцу наставило, све до данас. 

ПЕТИЦИЈА СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ ПОД ЖИГОМ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ

Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску су, од програмираног декомпоновања Југославије 1991-1995. и циљног сатанизовања српског народа, осудиле на смрт евроатлантска фаланга и њихов војнополитички клон НАТО. Притисци за смену њеног владике, Господина др Артемија и одређивање администратора (13. фебруара 2010.) од стране Светог архијерејског синода СПЦ за Епархију рашко-призренску - испоручене су одлуке из Брисела и Вашингтона. Америчким проглашавањем права шиптарској мањини да на територији државе Србије прогласи област Косова и Метохије својом државом (17. фебруара 2008.) и директивом шефовима 22 државе ЕУ да то признају - окончава се употреба Шиптара у рушењу Југославије, које је и започело побуном "несрпских Шиптара" а завршено геноцидним сатирањем "хрватских и босанских Срба". 

Почетак процеса административне ликвидације рашко-призренског епископа Артемија једногласно је прихваћен још 20. маја 2009. Приликом посете потпредседника САД Џозефа Бајдена Србији (и Косову!) преосвештени владика се, наиме, успротивио најављеној посети манастиру Високи Дечани, и одбио да да свој благослов за такву посету. Сматрао је недопуштеним да се дечанска светиња третира америчком базом, попут Бондстила, што је потпредседников гест јасно најављивао. Свети архијерејски сабор СПЦ је, под притиском српске владе "поништио ову одлуку епископа Артемија" јер је "у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља" српског народа (?). Сабор је том приликом установио (ваљда увидом у "познато србофилство" америчког потпредседника) да Бајденова посета "представља гест добре воље". 

Кооперативни шеф српске државе и услужна српска влада изгубили су из вида да су Шиптари од доласка међународних снага мира, 1999, на Косову и Метохији уништили 150 српских православних светиња а од тога највише на територији коју су контролисали Американци. Јавност је требало убедити да посетом Дечанима (никако спаљеној Богородици Љевишкој или сравњеној цркви у Ђаковици) амерички потпредседник шаље "јасну поруку онима који би да и даље руше или присвајају српске светиње". То има толико везе са реалношћу колико би имао папин гест, приликом могуће посете Србије, да уз знак поштовања жртава, 700000 уморених Срба од хрватских усташа 1941-45, оде да се поклони у Раковичком манастиру почившем праведнику патријарху Павлу, уместо јасеновачким мученицима. 

Непосредан повод за окончање административне ликвидације владике Артемија, уследио је одмах после 4. фебруара 2010. односно његовог учешћа на Сабору Срба у Косовској Митровици. Скуп је би посвећен објави антисрпског плана Питера Фејта и Хашима Тачија о "интеграцији северног дела Косова и Метохије", односно "косовских Срба" то јест "успостављање закона и реда" на сваком делу "територијалног интегритета Косова". Сви учесници овог скупа одлучно су одбили овај пројекат шефа Међународне цивилине канцеларије (МЦК), Питера Фејта, који у ствари спроводи у дело Ахтисаријев план о независном Косову - макар што га нису прихватили ни Србија нити Савет безбедности УН. Одбијањем Фејтове иницијативе владика се нашао на супротној страни од Атлантског савеза, будући да је генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен дао подршку Питеру Фејту. Тако су сатрапи начелне демократије и првоборци против мира у свету директно одговорни за мешање у поредак српске цркве. 

Према новинским извештајима, Свети архијерејски синод СПЦ се одлучио на психолошки притисак епископа Артемија, не би ли га приволео да се повуче са трона и у ту сврху, опробаним и саветованим методом, решио да преиспита финансијско пословање епископије и духовно посрнуће у манастирима епископије. Према томе, Синод је решио да на притиске споља - по којима владика Артемије представља реметилачки фактор у "држави Косово" - одговори отварањем досијеа епископове одговорности. 

Наиме, иза садашњих несугласица тињају синодске размирице са владиком још из 2005. када је епископ рашко-призренски одбио да прихвати "Меморандум о разумевању" који је потписан између патријарха Павла, представника привремених институција самоуправе на Косову и представника Унмика. Тако су различите процене о гетоизираним Србима на Косову и Метохији крајње поједностављено сведене на сукоб ауторитета (па и одлука да у обновљене цркве Господин др Артемије не поставља свештенике). Владика је, међутим, остао на становишту да светиње не могу да обнављају "они који су их рушили", па се у истом смислу противио да припадници Косовске полиције чувају српске манастире - јер су баш они, као и међународне снаге, главни кривци за дириговану шиптарску србофобију. 

Одлуком Синода да владику Артемија привремено лиши права управљања епархијом (одређен је администратор до окончања поступка пред Светим архијерејским сабором) - сасвим ће задовољити трипартитну империју: САД - НАТО - ЕУ. За ову алијансу је важно да је епископ рашко-призренски лишен моћи управљања и бриге над својом гетоизираном паством а никако је ли или није "ускраћен за епископска права и свештенодејство" - што Синод истиче доказујући своју наводну независност у одлукама. 

У том кључу списка жеља евроатлантске алијансе налази се одоговор о синодској ужурбаној процедури (уочи Великог поста) и синхронизованој акцији само сат после завршетка седнице Светог синода (13. фебруара): епископској катедри, привремено смештеној у манастиру Грачаница, укинуте су телефонске везе и интернет, а службене и приватне просторије епископа Артемија обијене 13. фебруара иако је примопредаја докумената заказана за наредни дан, недељу 14. фебруара. Најзад, остаје спорном и одлука Синода да наметне администратора косовско-метохијској епархији, обзиром да канони предвиђају инсталирање администратора на упражњеним епископијама ("удове епархије"). 

Надамо се и очекујемо да, као у тренуцима молбеног зазивања Светог Духа, оци наше свете цркве (Свети архијерејски сабор) имају снагу да и овом великом искушењу одговоре на исти начин како су одговарали и оци отаца наших, земљом ходећи а небо додирујући. Није тешко препознати циљ оних који се већ две деценије баве судбином српског православног народа. Произведени случај владике Артемија евроатлантска котерија користи не би ли ослабила позицију новог српског патријарха Г.Г. Иринеја, односно показала преко синодалних одлука, колико је вредан патријархов завет изречен на устоличењу, 23. јануара 2010. у београдској Саборној цркви ("А ми ако заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово").

Штавише, нема никакве тајне у антисрпским намерама новог европског и новог америчког поретка: после сатанизације, бомбардовања, стављања под надзор и разупирања свих институција српског национа - треба извршити територијално сакаћење српске државе. Тој казни примерити епископије СПЦ јер су традиционалне епископалне границе и националне границе српске државе. 

Понижавање владике Артемија је увод у поништавање Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Коначно, уз помоћ политичког хришћанства, белосветски политички мафијаши, банкократе и припадници расистичке и секташке културе - очекују да се на овом таласу догоди и раскол у СПЦ, догоди у ствари бесповратни суноврат српског народа. 

За потписнике овог отвореног писма, коначно, остаје тајна зашто се Синод приклонио тоталитаристичком диктату трипартитне империје. Ако СПЦ није имала снаге да се одупре комунистичком терору, од кога је жестоко страдала и донела одлуку "које до тада није било у историји СПЦ" односно разрешила епископа Дионисија (Миливојевића) дужности епархијског архијереја (1963) - сада, у демократској Србији, СПЦ није имала разлога да се, несумњиво, повинује притиску америчког и европског политичког хришћанства. Поступак против рашко-призренског и косовско-метохијског епископа Артемија, само сведочи да СПЦ овим чином лоше представља свој народ управо у Америци, "земљи богате материјалне културе са израженим секуларизмом протестантске верске оријентације".

У душама српског народа, ако о њима ико брине, догодио се најболнији крик и, на вредносном плану, тренутак спознаје најнижег пастирско - интелектуалног нивоа представника Мајке Цркве. Чланови Синода су својим поступком, у времену потпуног растакања српског национа, заборавили да они нису само потомци страдалне светосавске и светолазаревске Цркве већ да се морају владати и као достојанствени преци припадника Српске цркве.

У Београду, о празнику Сретења Господњег
15/02 фебруар 2010.
 
Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник
Милорад Ђурић, књижевник
Проф. др Вера Бојић, професор Универзитета
Проф. др Србољуб Живановић, директор Европског института за проучавање древних Словена у Лондону
Љубица Милетић, књижевница 
Ангелина Марковић, правник
Тиодор Росић, проф Универзитета и књижевник
Душко М. Петровић, књижевник
Владимир Димитријевић, књижевник
Проф. др Љубомир Протић 
Др Марко С. Марковић, теолог и књижевник
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

www.scribd.com/document/30490867/Bela-Knjiga-o-Slucaju-Vladike-Artemija

ГЕОРГИЈЕ ЕНГЕЉГАРТ

ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ: ШТА ЈЕ СТАЈАЛО ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА РАШКО – ПРИЗРЕНСКОГ АРТЕМИЈА  

Синод Српске православне цркве (СПЦ) је 13. фебруара 2010 епископу Рашко-Призренском и Косово-Метохијском Артемију (Радосављевићу) ускратио управљање епархијом. За епархијалног администратора постављен је Атанасије (Јевтић), бивши епископ Захумско-Херцеговачки. Ово прво за време новог српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) озбиљно кадровско решење не може проћи без дугорочних унутарцркевих и политичких последица.

Епископ Артемије један је од најпознатијих архијереја СПЦ. Он је руководио Рашко-Призренском епархијом СПЦ од 1991. године, заменивши на тој дужности недавно преминулог српског Патријарха Павла. Њему је припало тешко бреме – ескалација косовске кризе 1990-их, војна кампања НАТО и окупација покрајине 1999. године, постепено претварање Косова и Метохије у албанску државу у 2000-им. Током свих тих година владика Артемије био је једна од кључних фигура српске заједнице Косова, неуморно бранећи интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу.

Он се залагао против косовске политике владе С. Милошевића, у више наврата састајао се са албанским лидерима и представницима Запада. То је одиграло своју улогу после окупације Косова од стране војске НАТО у лето 1999. године.      

Српски чиновници напустили су покрајину заједно са одлазећом армијом, али православно свештенство на челу са епископом Артемијем остало је на Косову. Као и у време турске владавине Црква се нашла у улози јединог заштитника косовских Срба. Мисија ОУН и команда КФОР признавали су владици Артемију статус истакнутог представника српске заједнице, што му је омогућило да се стално бори како за локалне интересе своје пастве (помоћ у осигурању обезбеђења од стране мировних снага, организација допремања и прерасподеле хуманитарне помоћи, посета изолованим српским енклавама, стварање система народних кухиња у енклавама, редово прикупљање и допремање помоћи из Србије и српске дијаспоре , скретање пажње на случајеве прогона од стране Албанаца) и за политичке интересе – на међународној арени епископ се активно залагао против одвајања Косова од Србије.

У јеку дискусија око Ахтисаријевог плана 2006. године епископ је средствима епархије предузео широку међународну пиар-кампању у заштиту целовитости Србије. У том циљу је ангажована америчка лобистичка фирма, а сам архијереј је интензивно наступао на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу, до Јужноафричке Републике, захтевајући да се интереси Срба узму у обзир. Исто тако је активно владика Артемије деловао и у Србији, залажући се код Београда за реалну, а не декларативну заштиту интереса својих сународника на Косову.

Делатност епископа у 2006. години у значајној је мери пореметила реализацију Ахтисаријевог плана тако што је спречeна пасивнa позиција српског руководства. Касније је званични Београд следио пример одважног архијереја и развио међународну агитацију у циљу подршке својих права на Косову.

До краја 2008. године епископ Артемије је постао озбиљна сметња међународним структурама, које су прекрајале Балкан.        

Укључени у косовски процес западни дипломате и политичари стално су изражавали незадовољство због „радикализма” епископа, који нипошто није желео да јавно одобри њихово деловање у покрајини. Остале лидере косовских Срба увек је било могуће оптужити за нелегитимитет, али права Српске цркве била су званично призната и од стране ОУН, и других међународних структура. Незадовољство Запада постепено се почело допуњавати и иритираношћу актуелних власти Београда.

Владика Артемије је присно сарађивао са пређашњом владом В. Коштунице, отворено га подржавши на изборима 2008. године и редовно је оптуживао администрацију председника Б.Тадића за неактивност на косовском правцу.

Епископ је указивао, да је дужност државе да примени сва средства, укључујући и силу у циљу заштите целовитости земље и безбедности суграђана. Шеф епархије је редовно јавно осуђивао сваки уступак Београда структурама међународног присуства на Косову. И ускоро су нове власти почеле да узвраћају Артемију „узајамношћу”. Приликом путовања на Косово председник Б.Тадић га је демонстра-тивно игнорисао, посећивао је манастире покрајине без обавештавања о томе руководећег архијереја. Такође, епископ са своје стране, није пропуштао прилику да отворено прекори шефа државе за кршење правила пристојности. 

Средином 2009. године у београдске медије процуриле су вести о томе, како се прекомерно троше (месечни расходи владике достизали су 1500 евра) средства које држава издваја за подршку косовској епархији, као и о злоупотребама

Уље на ватру додала је посета потпредседника САД Џ.Бајдена Београду у мају 2009. године. Власти Србије су тој посети придавале огроман значај, а јогунасти епископ јавно није благословио посету Бајдена чувеном манастиру Дечани. А владика то није учинио зато, што је Бајден био један од главних заговорника бомбардовања 1999. године и што припада активним покровитељима косовске политике САД. Влада је морала да хитно прибегне помоћи Синода СПЦ, који је „у име хришћанске љубави и гостопримства” укинуо одлуку владике Артемија и позвао Бајдена да посети православну светињу.

Епископ Артемије је 4. фебруара 2010. године био међу организаторима Сабора косовских Срба у Митровици, који је сазван у вези са претњама Приштине да ће извршити „реинтеграцију севера”. У резолуцији Сабора је истакнуто, „да је данас Косово кудикамо даље од Србије, него пре доласка актуелних власти…Косово и Метохија се постепено, али доследно, приноси као жртва евроатлантским интеграцијама. За власти Београда настао је последњи тренутак да промене политику и заиста заштите Косово”.

Међу члановима Синода СПЦ такође је расло незадовољство косовским епископом, који је ометао одржавање непомућених односа са међународним структурама. После албанског погрома 17. марта 2004. године епископ Артемије је поднео тужбу Међународном суду против западних држава, чија је војска допустила талас насиља и разарања. На Западу је то изазвало љутњу и Синод је затражио од епископа да опозове тужбу.

Истовремено, он је упорно одбијао да потпише Меморандум о обнављању порушених храмова са Саветом Европе и са прелазним косовским властима. Епископ је стално изјављивао о недопустивости да се „рушитељима поверава обнављање светиња”, тојест, да се не допусти ангажовање албанских компанија на обнови светиња. Епископ је захтевао да се обави професионална рестаурација, уз ангажовање српских и иностраних стручњака. Међутим, 2005. године Меморандум је потписао Патријарх Павле, али су радови на обнови најчешће обављани нестручно и непажљиво, због чега и сам пројекат није донео очекивано смањење напетости у покрајини.

Ситуација се поновила када је владика Артемије одбио да прими обновљене објекте и објавио критички извештај о ниском квалитету радова. Покушаји да се од њега добије пристанак нису успели, па је у име СПЦ документ о пријему низа објеката потписао епископ Нишки Иринеј (Гавриловић) који је у јануару 2010. године постао нови српски Патријарх.

Многе су иритирали и богословски погледи епископа. Ученик истакнутог српског богослова, преподобног Јустина (Поповића), владика Артемије наставља његову традицију старог светоотачког православља. Он се доследно залаже против екуменизма, осуђује модернистичке струје у савременом српском епископату и увођење богослужбених измена. Монаштво Рашко – Призренске епархије по-стало је један од бастиона светоотачке вере у СПЦ. Артемијеви погледи неизбежно су се сукобљавали са погледима епископа – модерниста, присталица ширења контаката са инославним, у првом реду са Ватиканом.

Током последњих година иритираност Синода преточила се у плански притисак на непокорног владику. 2004. године намесник манастира Дечани Теодосије (Шабалић) је произведен у чин епископа и назначен викарним архијерејем Рашко-Призренске епархије. Постепено се владика Теодосије, који је спроводио политику сарадње са међународним структурама и властима Приштине, претворио у основног сауговарача Синода СПЦ на Косову. Сталним нападима подвргавано је и окружење Артемија, а њега самог су оптужили за неподчињавање одлукама Синода и за финансијске прекршаје.

Синод СПЦ је 5. фебруара у епархију упутио комисију на челу са Амфилохијем (Радовићем) и епископом Григоријем (Дурићем) ради провере вођења „финансијско-материјалних послова”.  

Резултат делатности комисије је оптужба против руководства епархије за финансијско-имовинске прекршаје, поред осталог, у делатности грађевинске фирме коју је основала епархија, у систему благотворних кухиња и продаји дела црквеног земљишта Албанцима. Овај последњи пункт има за циљ да подрије репутацију борца за Косово, иако су средства од уговора утрошена за плаћање лобистичке кампање у иностранству против отцепљења Косова. Епископу Артемију се ставља на терет и одбијање да отпусти свог најближег сарадника, епархијалног секретара игумана Симеона (Виловског) и то што га је произвео у чин архимандрита без сагласности Синода.

Према саопштењу српске штампе, још у јануару су неки западни дипломате у Београду изражавали наду у могуће „персоналне промене” у косовској епархији.

Подршку владики Артемију пружили су 12. фебруара и учесници Српског националног већа Косова и Метохије и Српског националног већа Северног Косова „за целокупни његов рад у последњих десет година на очувању Срба и српске државе на Косову”, оптуживши „део међународне заједнице и део званичног Београда за трагање за послушним кадровима у епархији ради рушења и последњег стуба српске заједнице у покрајини”.  

13. фебруара је Синод СПЦ на основу извештаја комисије одредио званичну истрагу о ситуацији у Рашко-Призренској епархији и за време трајања исте суспендовао епископа Артемија са места руково-диоца епархије. Руковођење је поверено администратору, за кога је постављен пензионисани епископ Атанасије (Јевтић). На првој конференцији за штампу о резултатима заседања епископ Бачки Иринеј (Буловић) је говорио у веома опрезном тону, пребацивши сву одговорност за прекршаје на окружење владике Артемија. 

Наименованог за администратора епископа Атанасија (Јевтића), заједно са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и епископом Артемијем су 1990-их година називали „Три А” Српске цркве. Ученици преподобног Јустина (Поповића) тада су заједнички иступали против режима Милошевића и залагали за препород Православља и националних традиција. Међутим, током последњих година позиције и погледи владика Амфилохија и Атанасија су претрпели еволуцију, што је заоштрило и њихове личне односе са пређашњим саборцем. Први кораци епархијалног администратора појачали су напетост унутар СПЦ. Епископ Атанасије је заузео епархијални центар у манастиру Грачаница и покушао да спречи улазак у манастир присталица Владике Артемија. Емитовани широм света кадрови туче монаха покрај манастира нанели су несумњиву штету лику Српске цркве. Ново руководство је подвргнуло жестокој критици деловање претходника и затворило епархијални сајт. Борба се пренела на Интернет, јер се многи српски монаси и верници нису помирили са прогоном владике Артемија.                    
Лидери Српског националног већа Косова и Метохије добили су право да посете епископа како би му изразили своју подршку. После сусрета они су изјавили, да се сада епископ Артемије фактички налази у кућном притвору у својим келијама у Грачаници.

Српске медије запљуснуо је талас иступа против епископа Артемија и његовог окружења. 17. фебруара ухапшен је Предраг Суботички, шеф епархијалне грађевинске фирме „Раде Неимар”, који је оптужен за присвајање 300 хиљада евра.

Сумњив је и сам „привредни” карактер оптужбе. Познато је да се пословање многих епархија СПЦ одвија у „сивој зони” економике, подаље од стриктне пореске евиденције и плаћања преко рачуна. Искључиви положај Рашко-Призренске епархије, која се налазила под спољном окупацијом и у условима вишегодишње анархије, под-разумевао је коришћење одговарајућих механизама и метода, а изненадно „прозрење” ревизора у таквој ситуацији изгледа веома неискрено. Исто је тако очигледно да је којим случајем владика Артемије био грамзивац, ништа му не би сметало да узме кудикамо већа средства ако би прибегао сарадњи са идеолозима отцепљења Косова.

Прогони храброг архијереја Српске православне цркве већ су изнедрили озбиљне проблеме.

Гестови новог патријарха у страну Ватикана, одобрење које је дао за „гоњење владике-исповедника” постепено трансформише још недовољно кохерентно „зилотско” крило Српске православне цркве у консолидовано удружење које је способно да пружи озбиљан отпор садашњем курсу синодалних власти.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана од стране водећих (прозападних) српских медија, минира репутацију Цркве у српском друштву. Тежак ударац нанесен је косовским Србима који су показали, шта чека одлучне борце против отцепљења покрајине.

Избављење од непоколебљивог епископа може постати за Бориса Тадића Пирова победа, јер се сада ни једно погоршање положаја Срба не може приписати „неразумном владики”. Без „црквеног радикала” званични Београд ће бити још неотпорнији на притиске Запада.

Одстрањење и дискредитација епископа Артемија за власти Приштине је драгоцен дар за другу годишњицу „независности” покрајине. Омрзнути Албанцима непријатељ уклоњен је рукама самих Срба, а штаб отпора, каквим је раније била епархија, утонуо је у раздор. Све то треба да помогне косовским Албанцима у остваривању њихових планова о „реинтеграцији” Северног Косова. 

www.scribd.com/document/30490867/Bela-Knjiga-o-Slucaju-Vladike-Artemija ��  

Књигу “СПЦ и Викиликс” преузмите ОВДЕ.

Прочитајте ОВДЕ чланак Димитријевића о поукама владике Хризостома

Извор: Правда