Kako je nastala ideja o novom romanu?
Roman 'Medveđi zagrljaj' deo je trilogije, koja bi trebalo da pokaže kako smo se našli, ovakvi kakvi smo, u današnjem položaju. Radnja prvog dela dešava se par godina pred drugi svetski rat, a radnja 'Medveđeg zagrljaja' neposredno po oslobođenju Beograda.
Pokretač radnje je osujećena berzanska špekulacija, koja je prouzrokovala promene životâ svih koji su, posredno o neposredno, došli sa njom u neku vezu. Posledice te špekulacije pokreću aktere i u 'Medveđem zagrljaju', šest godina posle.
U priču, ovako svedeno prikazanu, upliće se sve ono o čemu roman, u stvari, govori: izdaja ideala, izdaja ljubavi, izdaja drugova… I male laži i prevare, koje izgledaju skoro bezazleno, ili nužno u određenom trenutku, a koje, poput svake laži, izazovu teške i nepopravljive posledice.
Koliko je bilo teško raditi na rukopisu?
Nije bilo teško. Meni je predstavljalo rasterećenje, jer sam priče, ugrađene u roman, čuo davno, u detinjstvu, i nosio ih tako, evo do sada. Staviti ih na papir, značilo je materijalizovati ih još jednom, proživeti, i podeliti utiske o njima sa svima koji žele da čuju, odnosno pročitaju.
Sve te priče su istinite, nažalost. Slušao sam ih, na primer, od očuha, nekadašnjeg partizana, i od komšinice, jedine preživele od ustaškog masakra u jednom selu Podgrmečja. I od drugih.
I onda, kad sednete da pišete, posle tog dugog sazrevanja, samo pisanje ide lako.
Kako izgleda „Medveđi zagrljaj““?
Medveđi zagrljaj je onaj koji ostavlja bez daha. Spolja može da izgleda kao izraz naklonosti, a u stvari je preteći. Na berzi postoji taktika trgovanja koja vlasnike manjih paketa akcija dovodi u situaciju da nemaju izbora, nego da prodaju po ceni koju im nudi kupac. U životu, često se nađemo u prilikama, gde nam izgleda da donosimo neke odluke sami, svojom pameću i planiranjem, a u stvari smo dovedeni dotle da vučemo iznuđene poteze.
Život nam, i inače, ostavlja malo prostora za samostalno delanje, uvek nas nečim uslovljava – te ovo bi trebalo ovako, te ovo se valja, a ovo ne valja, te učini ovome, morao bi da uradiš ono… Kad se sve sabere, naše živote diriguju tuđi interesi i želje. Istovremeno, i mi sami učestvujemo u određivanju životâ drugih našim činjenjem i nečinjenjem. A uslovljavaju nas i naše želje, ambicije, nastojanja, od kojih je dobar deo pogrešno postavljen.
Konačno, i opšte prilike, političke i ekonomske, drže nas u medveđem zagrljaju. Te jeseni, pred kraj rata, u takav zagrljaj stisla nas je ideologija, koju je ovaploćavala jedna partija, i koja je, uz sovjetsku pomoć uspostavila unutrašnju okupaciju za narednih nekoliko decenija.
Ko je Milutin Novković?
Milutin je predratni trgovac, posrednik na Beogradskoj berzi. Čovek koji je, u jednom trenutku, bežeći od siromaštva, pribegao lažiranju menica. To ga je odvelo na robiju, gde se upoznao sa komunistima, i zajedno sa njima, po izbijanju rata, pobegao iz zatvora u šumu, u partizane.
A u stvari, Milutin je čovek koji, kao i svi mi, pokušava da uz što manje napora i žrtve, dođe do nekog cilja koji je sebi postavio. U tom nastojanju pravi greške, počinje da vara, izneverava sve do kojih mu je stalo. Pokušaj da ispravi ono što bi se moglo ispraviti, kada se vrati kao oficir pobedničke vojske, propada – život je otišao dalje, sve se oko njega promenilo, i nikome više nije stalo do njegove verzije događaja, do njemu samom. Jednostavno, iscrpao se pokušavajući da promeni svet koji je već nestao, i to nepovratno.
Da li je prilazak partizanima bila prava odluka za Milutina Novkovića?
Milutinu je ta odluka izgledala spasonosno, kao nepoznata 'sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar'. Ta je odluka, međutim, bila iznuđena, jedino što je mogao u tom trenutku da uradi. On nije bio čovek novog doba, nosio je u sebi neko poštenje, znao je šta je dobro, a šta ne, i pored toga što je varao na berzi. No, njegovo je nevaljalstvo bilo takvo da nikome nije trajno štetilo, on nije povređivao nijednog čoveka toliko da bi ga upropastio. Sve do trenutka kada je otkriven.
U ratu, među partizanima, koji su nesumnjivo istakli visoke pravedne ciljeve svoje borbe i trudili se da ih dosegnu, on se suočio sa surovom stvarnošću, sa besmislenim, razularenim zlom. I to ga, na koncu, menja, kao što takvo zlo menja svakog koga dotakne, bilo da je žrtva, ili tek očevidac.
Da li nam se ljubav češće prikazuje nego što je mi prepoznajemo i prihvatamo?
Da, ljubav nam se mnogo češće javlja, nego što mi možemo da je prepoznamo. Zauzeti smo svime onim što nazivamo životom, ambicijom, borbom, sticanjem; opterećeni brigama i neizvesnošću; nesigurni zbog svega toga, pometeni. Često, u toj strci u kojoj živimo, zamenjujemo ljubav dopadanjem.
A ljubav traži jednostavnost i iskrenost, da bi bila prepoznata, uvažena i prihvaćena. Srećni su oni koji je prepoznaju, jer ih čini boljim ljudima, izvlači iz njih najbolje osobine. Ono što je apostol Pavle rekao o ljubavi u poslanici Korinćanima, pre dve hiljade godina, važi i danas. LJubav je ključ za mnoge i velike stvari, ona je 'peti element'. Naše je samo da se naučimo kako da je prepoznajemo i prihvatamo, ali nam to, izgleda, slabo ide.
Kakvoj publici je namenjen ovaj roman?
Nema ovaj roman neku specifičnu publiku. Ono što se dešava njegovim junacima, dešava se svima nama, u ovom ili onom obliku. Namenjen je svima, koji posegnu rukom za knjigu.
Izvor: Pravda
