Piše: Vladimir Dimitrijević

Zašto smo svi mi Jasenovac

Trebalo bi krenuti od pojma srbocida, značajnog za razumevanje genocidnog zločina koji se  u NDH desio od 1941. do 1945. godine ( pojam je skovao naš genocidolog Vladimir Umeljić ). Jer, sve počinje u jeziku – kada je Ante Starčević Srbe proglasio „nakotom za sjekiru“, logor Jasenovac već je rođen u đavoljem umu koji je srbocidom rukovodio za vreme Ante Pavelića. 

Potpisnik ovih redova zaista smatra da je svaki Srbin, na sebi svojstven način, Jasenovac; jer, po Šantiću, „u meni cvile duše miliona“ ( „Moja otadžbina“ ), i nas bole rane našeg roda. Svako od nas, makar da nije imao nijednog rođaka koga su ustaše umorile u Jasenovcu, zaklan je upravo tamo, skupa sa muškarcima, ženama i decom kojima je pravo na život oduzeto jer su bili pravoslavni Srbi. Ali, po rečima Svetog vladike Nikolaja, ovi stradalci pod humkama pokraj Save pobedili su lažno, papsko hrišćanstvo, i učinili da Istina blista zauvek. 

Mučenički put pravoslavnih

Vladika Nikolaj je, pišući Službu novomučenicima srpskim, gde je, između ostalog, izloženo pravoslavno učenje o mučeništvu, čiji je Prvomučenik Hristos, pronašao smisao našeg stradalništva u doba NDH. Nikakvog smila u tom pokolju nema ako nema vaskrsenja i života večnog. Ako je ista sudbina Vukašina Jasenovačkog i Maksa Luburića, onda svi treba da nestanemo, smatrajući da je bolje da se nikad nismo ni rodili. 

Mučenički put pravoslavnih je, u suštini, liturgijski. Simvolična slika žrtvovanog Hrista (Agneca) u obliku malog deteta koje leži pokriveno vozduhom na diskosu pored putira na Časnoj trpezi dok mu s obe strane prilaze anđeli-đakoni koji činodejstvuju, freskopiše se u oltarskoj niši pravoslavnih hramova. Ova scena je središnji deo većih kompozicija poznatih kao Služba arhijereja (Poklonjenje žrtvi – Agnecu) i Nebeska liturgija koje se u pravoslavnim hramova hramovima slikaju u donjoj zoni oltarske apside. 

Otkuda ovakva slika? Od priloženih darova–hlebova za Svetu Liturgiju, na žrtveniku se odabiraju oni što će se upotrebiti na Liturgiji. Pri pripremanju Svetih darova čitaju se molitve u kojima se spominje stradanje Hrista Spasitelja. Tu se izgovaraju reči: „Prečistom krvlju svojom iskupio si nas od kletve zakonske; na krstu prikovan n kopljem proboden izlio si besmrtnost ljudima, Spasitelju naš, slava Ti“. Vadeći iz jednog hleba–prosfore, – pečatom označeni deo, Agnec, koji će posle osvećenja biti sam Hristos, sveštenik govori: „U spomen Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista“, zatim: „Kao ovca na klanje bi vođen i kao bezazleno jagnje, nemo pred onim koji ga striže, ne otvara usta svoja; u smirenosti NJegovoj sud se NJegov uze; a poreklo NJegovo ko će iskazati? Jer se od zemlje uzima život NJegov. Žrtvuje se Jagnje Božje, koje uze grehe sveta, za život i spasenje sveta“. A probadajući Agnec govori: „Jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem i odmah iziđe krv i voda, i onaj koji vide posvedoči i svedočanstvo je njegovo istinito“. Dok sveštenik priprema hleb i vino, koji će postati telo i krv Hristova, dotle na zidu pred njim stoji naslikan Hristos onakav kakav se opisuje u ovim molitvama.

Pričešćujući se raspetim Hristom, srpski narod se pripremao za klanje – prolivena krv Gospodnja osveštala je krv Novomučenika Srpskih, i Jasenovac je postao veliki antimins srpskog naroda, na kome se služi Nebeska Liturgija, zavetno uzdarje srpsko za dar Hristov Srbima. 

Papizam gori od ateizma

Ubijajući Srbe, ustaše su, u ime pape rimskog, ubijale Hrista, i dokazivale tezu Dostojevskovog kneza Miškina da je papizam gori od ateizma, jer propagira izopačeni lik Jagnjeta Gospodnjeg. To, po stoti put ponavljam, ne znači da nema rimokatolika koji nastoje da žive kao dobri hrišćani, i to ne znači da takvih hrišćana nije bilo i da ih nema među Hrvatima. Takvi nisu ubijali Srbe. Mi se, međutim, ovde bavimo ustaštvom. Jer ustaštvo je borbeni šovinistički papizam doveden do krajnjih granica upravo od strane potomaka pokatoličenih Srba koje su fratri i župnici učili da strastveno poriču svoju pravoslavnu prošlost, i ubijaju one koji, samim svojim postojanjem, svedoče o prošlosti novopečenih Hrvata. Jasenovac se zato mora smestiti u demonsku ritualnost kvazihrišćanstva koja je jednog Andrića izvela iz prostora rimokatolicizma ( Andrić je otišao jer nije mogao da ima istu veru sa Stepincem).     

Pratite Jutjub kanal portala Pravda na kome emisije vodi Igor Marinković https://t.co/zpsfQELH7c

— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2023

Godine 1948, Nakladni zavod Hrvatske objavio je njegovu knjigu „Jasenovački logor“, delo partizana, Hrvata, humaniste i iskrenog vernika u komunističko bolje sutra ( što ga je koštalo Golog otoka; bio je prvo u Jasenovcu, pa na Golom otoku; u mladosti je, pod Bečom, robijao kao mladobosanac ). Dr Nikola Nikolić je napisao jedno od najpotresnijih svedočanstava o paklu Jasenovca, jer je bio lekar, koji je video mnogo, i znao mnogo. On je živi svedok demonizovanog ritualizma kojim su klani Srbi i ostali u Jasenovcu. 

Da li nam trebaju vatikanske arhive?

Kada je CIA otvorila svoje arhive, svi smo saznali da je Vatikan krio krvoloka Antu Pavelića;  znamo da je Vatikan pun blaga koje su ustaše opljačkale od svojih žrtava, Srba, Jevreja, Roma; a ono najvažnije što znamo je da je Vatikan stvorio ustaše. Mržnja kojom su ovi demoni u ljudskom liku goreli protiv Srba poticala je od činjenice da su oni, većinom, bili potomci  preverica, koje, kako rekosmo, fratri i župnici nisu učili Živome Hristu i ljubavi NJegovoj nego besu prema onima koji su ostali verni krstu sa tri prsta. Sve ključne ličnosti ustaškog pokreta bile su nadahnute papističkom jeresju, počev od učenika travničke katoličke gimnazije, i redovnog saslužitelja na misama, koljačkog poglavnika dr Ante Pavelića. Najveći ustaški dželat, Vjekoslav Maks Luburić, je znao da je srpskog porekla,  da su mu preci iz današnje Crne Gore. To je ključno – ustaše su postali čudovišta  verujući da im je sve dopušteno parolom „Bog i Hrvati“.         

Zato nam vatikanska arhiva, iz koje će se opet selektivno izdavati dokumenti na uvid, ni ne treba; naša je „arhiva“ poklanih, preseljenih u Nebesku Srbiju, koja sve pamti, jer je u Jagnjetovoj Knjizi života. Uvod u tu knjigu je delo Nikole Nikolića, pisano sa dna jasenovačkog pakla. 

Titoisti i drugosrbijanci

Udbaški srbofobni pristup jugoslovenskom pitanju neraskidivo je povezan sa drugosrbijanštinom. U tom svetu, Jasenovac je „Jasenovčić“, a Srebrenica „Srebreničetina“. Udbaši su, u Titovo ime, ućutkivali Srbe, pretvarajući njihove žrtve u bezlične „žrtve fašizma“, a ustaše u „sluge okupatora“. 
Tim putem se nastavilo. 

Drugosrbijanci neprestano žele da ućutkaju Srbe koji pamte svoje žrtve, i svedoče da je drugosrbijanska mržnja prostačka, kafanski zakrvavljenih očiju preko kojih su, radi imidža,  navučene tamne „rejbanke“. Tako kod jednoga (za koga se svojevremeno primetilo da se „ne zna da li je lepši ili pametniji“) čitamo da patriote nisu ništa drugo do „razlarmana kasta potkontinentalnih Dvopapkara, radosnih da smrde“ koji imaju „rutave uši“; oni su „fekalne Patriote“, „zadrigli fašistoidni polusvet“; imaju „gadna usta“ i štošta „umeju da izarlauču“.   
A ovo je opasno.

Genocid, rekosmo, počinje rečima mržnje.

Setimo se samo Ante Starčevića, koji je Srbe zvao „pasminom slavoserbskom“ i „nakotom za sjekiru“. Jovan Skerlić je Starčevićeve reči smatrao samo histerijom na papiru. Ali, došao je Ante Pavelić, i jasenovačke kame i maljevi su proradili. Osnovni patos ustaškog pokreta je bio - odbrana „europske civilizacije“ od „podlog Bizanta“, oličenog u „pasmini slavoserbskoj“. 

Zato je europska Druga Srbija tako slična kroatolikoj srbofobiji.

Srbofobija hrvatska i drugosrbijanska

Dubravko Jelačić Bužinski, potomak bana Jelačića, 30. kolovoza 1991. u „Vjesniku“ ispisuje ovakve reči: „Ono što je odredilo civilizacijske i tradicionalne norme života europskih naroda, na strani našeg istočnjačkog protivnika ne postoji. Reći da tamo (u Srbiji, nap. V.D.) već počinje azijatski svetonazor bilo bi uvredljivo za Aziju i njene časne zemlje. Primjer našeg neprijatelja je unikatan. On uglavnom sam stvara svoj vlastiti obrazac pokvarenosti. Vodi sa nama beskrupuloznu, divljačku borbu, opremljen bizantijskim repertoarom podmuklosti i ritualnih zločina koji će sigurno ući u povijest zaboravljene srednjevjekovne okrutnosti“. Poznati katolički ideolog  i Tuđmanov saradnik, Živko Kustić, u „Globusu“ 31. svibnja 1991. kaže da su Srbi, zahvaljujući „partikularnom - imperijalnom“ svetosavlju ostali pleme, ne postavši nacija, zbog čega ne znaju za demokratiju i pluralizam, za razliku od Hrvata, koji su vaspitani na univerzalističko - nadnacionalnom katolicizmu. Hrvatski akademik, Vlado Gotovac, u svom tekstu „Zašto srpski Bog mrzi Hrvate?“, objavljenom u „Globusu“ 26. srpnja 1991, upozorio je da je „cijeli intelektualni život Srbije prožet svetosavljem“ koje „ne može biti europsko, budući da isključuje laičku državu koja nije moguća kao jedinstvo vjere, vlasti i naroda.“ Zbog toga je Jevrem Brković u „Glasu koncila“ 1991. godine govorio da su Crnogorci („Dukljani“) prvobitno bili katolici, dok ih „genocidni Sava Nemanjić“ nije „popravoslavio“, pa se „Crna Gora mora vratiti svojim korijenima, svojoj autokefalnoj crkvi sa elementima katoličanstva“. (1)

Jer, kako je davno uočio dr Žarko Vidović: „Hrvatsko-evropska (vatikanska) varijanta srpskog pitanja je srbofobija. Ona, kao sadizam, traži od Srba odgovarajući mehanizam samooptuživanja, „saradnje sa tužiteljem“, „konstruktivnu kooperativnost““. 

Zato je domaćim simboličkim kapoima, Titovim udbašima nekad, a drugosrbijancima danas, lako, i njihov izbor je jednostavan. „Kapo ne batina sapatnike zbog neke sitne materijalne privilegije. (...) On to radi zato što su Jevreji ZAISTA lenje, parazitske svinje. (...) Na jednoj strani su čisti, uredni, glatko obrijani ljudi u blistavim čizmama. Na drugoj strani su mršave, prave kreature u odvratnim ritama. I izbor je jednostavan, baš kao i objašnjenje stanja i uzroka“(1), veli Slobodan Antonić. 

Opasnost neoustaštva

Zašto je neoustaštvo opasno? U svom ogledu na ovu značajnu temu, Marija Đorić nas podseća:

„1. Hrvatski ekstremni desničari, kao i ostali desničari tendiraju da se vrate u romantiziranu prošlost. Najčešće se bira onaj „najuspešniji” deo prošlosti. 2. Problem sa hrvatskim fašizmom je u tome što se nikada posle Drugog svetskog rata nije do kraja sproveo proces denacifikacije, kao što je na primer, to urađeno u Nemačkoj. 3. Kao i svaka vrsta ekstremizma, tako i ekstremna desnica u formi neoustaštva u Hrvatskoj jača u uslovima ekonomskih i društvenih kriza. Beznađe mladih ljudi i loš ekonomski standard lako dovode do revitalizacije nacističkog sentimenta. 4. Dok se ustaška ideologija temeljila na idejama Ante Starčevića i Ante Pavelića, savremeno neoustaštvo se prvenstveno poziva na lik i delo Franje Tuđmana, kao „oca samostalne države”. 5. Neoustaštvo dobija legalitet i legitimitet od pojedinih predstavnika vlasti, što ukazuje na to da je hrvatska demokratija na krhkim nogama i da nije izvršena „dekontaminacija” elite. 6. Ekstremna desnica u vidu neoustaštva je došla danas na najvišu tačku od 90-ih godina 20. veka. To je potvrdila i američka agencija „Asošiejted pres” u svom izveštaju 2015. godine povodom incidenta na fudbalskoj utakmici Hrvatska-Italija, kada je neko od vandala na terenu sprejom iscrtao kukasti krst.75 U ovom izveštaju se takođe ukazuje na sve veću fašizaciju društva, koja se prvenstveno može videti u zabranjivanju ćiriličnog pisma. 7. Neoustaštvo se, uostalom kao i klasično ustaštvo, zasniva na srbofobiji i antisemitizmu, uključujući i animozitet prema svima onima koji mogu na bilo koji način ugroziti hrvatski identitet. Samim tim predstavlja ozbiljnu pretnju demokratiji.“ ( 2) 

Smanjivanje broja jasenovačkih žrtava jedan je od ključnih momenata neoustaštva u Hrvata.
Treba li da im Srbi revizionisti u tome pomažu? 

Opet „brojke i slova“

Radomir Bulatović, istoričar, autor knjige „Koncentracioni logor Jasenovac“, koji se ovom temom bavio još u doba SFRJ, beleži o Gradini, ključnom jasenovačkom stratištu:“Gradina je bila likvidacioni centar jasenovačkog logora 1.217 dana. Ako se taj broj pomnoži sa 600 dobija se brojka od 730.200 ili množeno sa 500 iznosi 608.500 žrtava. Može se reći da Gradina nije dovoljno poznata, jer su mnogi dovedeni direktno na gubilište bez prolaza kroz logor u Jasenovcu. To se u antropološkim analizama vidjelo. Koliki je to broj, nije moguće kazati. Uobičajeno procjenjivanje, da je u Gradini stradalo oko 360.000 žrtava nije održivo, čak i kada bi se uzelo da je dnevno u njoj stradalo samo po 300 ljudi, žena i djece. U tom slučaju, ako se pomnoži 300 sa 1217 dana, koliko je Gradina bila stratište, dobiva se broj od 365.100 žrtava. Po istom postupku, za čitav logor u Jasenovcu, kada bi se izmnožio broj dana njegova postojanja 1.348 sa dnevnim kapacitetom ubijanja samo od 300, dobiva se ukupno 404.400 žrtava. To je sigurno znatno više.“(3) 

A nama danas revizionisti, sa mantijom i bez nje, pričaju kako je to sve bilo manje, mnogo manje, nego što se o tome do sada pisalo. Da bi se zaboravile slike koje je Ćamil Sijarić zatekao u oslobođenom Jasenovcu, i koje je zapisao iz sećanja preživelog, i koje jasno govore zašto je precizna „brojidba“ žrtava bila skoro nemoguća:“Mi smo doznali o svim likvidacijama zatočenika u logorima, ali nismo doznali šta je bivalo sa seljacima koji su dovođeni u Gradinu, Ušticu i na Savu više logora. Tamo su dovođena po cijela sela. I ta sela logor nisu ni vidjela, pa se zato ne zna ni njihov broj. Bilo je mnogo onih koji su pobijeni odmah pred logorom a da u logor nisu uvođeni – kao što je bio slučaj i sa oko dvije hiljade zatočenika iz zemunskog logora koje su Nijemci predali ustašama.“

Pominje li ih ko? 

Ćijarićiveo svedočenje nastalo odmah pošto je Jasenovac oslobođen.

Čovek u logoru vidi mnogo, ali ne i sve

Ćijarićev mučenički sagovornik svedoči:“Čovjek u logoru mnogo vidi, ali sve ne može vidjeti – jer šta vi znate koga sve to dovode na obalu, čujete kako se voz zaustavio i kako lokomotiva brekće, i znate da su to tamo dovedene nove žrtve. Najedanput čujete ustaške psovke, plač ženski, vrisak, zapomaganje, pisku djece; i jasno vam je da to tamo ustaše ubijaju.
A ponekad nije tako – nego tamo na Savi čujete škripu kompi i šlepova i znate da to prevoze žrtve preko Save u Ušticu ili na Gradinu da ih tamo pobiju. Kroz noć otud čujete puške i strojnice i kako zapište ljudski glasovi.
Ženski glasovi se uvijek jače čuju.

Žene pred smrt više protestuju nego muškarci. A novodovedeni zatočenici više od starih. To dolazi otuda što su se stari zatočenici navikli da smrti gledaju u oči – i što se njihov život u logoru iz dana u dan, iz mjeseca u mjesec, iz godine u godinu stanjivao i stanjio toliko, da se prekine kao konac… Prema tome stari se zatočenici smrti kao smrti nisu bojali, nego su se bojali načina umiranja, to jeste sredstva kojim će biti umoreni.

Lomače su –  da se poubijani spale i za njima ne ostane trag ni na zemlji, ni u zemlji – uvedene kasnije.

Kad kažem lomače, ja tu mislim na spaljivanje velikog broja leševa. A najviše ih je spaljeno 16. aprila 1945. godine na Gradini s druge strane Save. Tamo su najednom počeli da prevlače velike količine nafte, benzina i drveta. Govorilo se da se tamo gradi novi logor, u koji ćemo se preseliti, jer je logor Jasenovac bombardovan. Gledali smo noću kako tamo – preko Save, u Gradini, gore velike vatre. Činilo se da se plamen diže do neba.

Tamo preko Save prvo su prevezli žene iz ženskog, zidanog logora, pobili ih i spalili. Glasovi koji su otud dolazili bili su strašni. I prije su otud dolazili glasovi kad ubijaju, ali ovo je bilo nešto drugo. Tamo grobari nisu trebali. Pa zbog toga niko živ ne zna šta se dešavalo na Gradini. Znali su – ali nisu stigli da kažu, oni u gvožđe okovani zatočenici koji su tamo prevozili naftu i benzin, ali oni su bili strogo odvojeni od ostalih zatočenika. Na kraju su ustaše – pošto su pobili žene iz ženskog logora, pobili i njih.(...)

Vazdan je načina na koje su ljudi završavali svoj život u logoru. Ko bi ih znao nabrojati: puška, nož, sjekira, vatra, voda, jama, konopac, malj i drugo. Najzad je ustašama bilo dosadilo da tolike ljude ubijaju na jedan, dva, tri ili koliko hoćete načina, pa su tražili novinu u tome, tražili su da razbiju dosadu ubijanja. A izmisliti novi način nije bila laka stvar. Zato su po logorskoj ustaškoj satniji razglasili da treba pronaći novi način likvidiranja zatočenika.“(4) 
I tako svaki dan. Što naši revizionisti žele da se zaboravi. Bar kad su brojke u pitanju.

Hristova i naša Golgota  

A mi ne zaboravljamo. Jasenovac je Hristova i naša Golgota, put ka Vaskrsenju.  Sada svi sa Novomučenicima Jasenovačkim čekamo opšte vaskrsenje iz mrtvih:„I vidjeh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše“ (Otkr. 21, 2). Posle smrti naše telo truli. Ovo raspadanje čitavog telesnog sastava je potrebno da bi se naša tela obnovila, izbavila od bolesti, nedostataka, zemaljske grubosti. U ovom smislu Sveti Oci govore o blagodatnosti smrti, jer se kroz nju ne ostvaruje lečenje i preobražaj ne samo duše, nego i tela. Po rečima svetog apostola „tako i vaskrsenje mrtvih: sije se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti; sije se u beščašću, ustaje u slavi; sije se u nemoći, ustaje u sili“ (1 Kor. 15, 42-43). Kada svi ustanemo iz mrtvih, naše duše će se sjediniti sa našim telima, i čovek će, kao celovito psihofizičko biće, ući u večnost – jedni na večnu radost, sa telima u Božanskoj svetlosti i blagodati, a drugi na večnu muku, sa telima unakaženim od greha i naopakosti. Kako su govorili sveti – sada su naše duše odevene u tela, a tada će tela biti odevena u skladu sa onim što nam je u duši. 

Kakva je svetlost zasijati iz tela Jasenovačkih Novomučenika! Kako će ih Hristos nagraditi! Kakva će biti njihova blažena večnost! A kakva će biti sudbina ustaških dželata i njihovih „blagoslovitelja“ – o tome neka svako misli, naročito oni koji veruju u vatikanski ekumenizam i njegovu iskrenost!

Zašto se ne sme prećutati? 

Kada je revizionizam vezan za jasenovačke žrtve u pitanju, tu ne da ne mogu, nego neću da ćutim. Jer, kako bi rekao Ivan V. Lalić u pesmi „Opelo za sedam stotina iz crkve u Glini“:

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili su se. Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram
Iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.
 
Ako pesnik nije mogao da prećuti sedam stotina onih iz crkve u Glini, jer se od prećutkivanja ruše zidovi, onda ni mi ne možemo da prećutimo sedam stotina hiljada Novomučenika Jasenovačkih, jer će se srušiti svi zidovi kuće koja se zove Srpstvo. To je Hristovo Srpstvo, svetosavsko i svetolazarevsko Srpstvo, novomučeničko Srpstvo, Srpstvo Golgote i Vaskrsenja. NJegovi zidovi su od Istine. 

Jasenovac je naselje u krvi svih nas. Ko nema, srcem i dušom, stan u Jasenovcu, teško da će ga imati i u Nebeskoj Srbiji, jednom od kvartova Nebeskog Jerusalima, naše večne otadžbine i očevine. A za večnost sa našim Novomučenicima u Nebeskom Jerusalimu – Gospodu se pomolimo! 

Izvor: Pravda